Srpske gusle su vekovima Srbima bile kao danasnja TV,radio,internet,
novine ...otpjevale su gusle srpske istoriju,istinu ...a to srpski otpadnici (znamo koji) nevole cuti jer istina zestoko boli .

Evo jednog detalja iz istorije napisan od Ive Andrica kojega su muslije od 1992g progalsili u „četnika,agresora,četnickim piscem”...
pa su mu muslimani 1992 na samom početku rata razbili bistu(spoemnik)kameni pokraj Cuprije na Drini-Visegrad a ostatke razbijene pobacali u reku Drinu.

Odlomak romana „Na Drini Cuprija”
=================================
(...)..Dodijalo Turcima, a pogotovu dodijalo hrišćanskoj raji celog višegradskog kraja, samo što nju niko ni za šta ne pita niti ona može svoje negodovanje da pokazuje. A evo ide treća godina da svet kuluči na novoj građevini i ličnim radom i konjima i volovima. I to ne samo ovdašnja raja nego i ona iz tri susedna kadiluka. Svuda Abidagini sejmeni na konjima hvataju seljačku pa i gradsku raju i doteruju je da radi na mostu.

Obično ih iznenade na spavanju i pohvataju kao piliće. Po celoj Bosni putnik kazuje putniku da ne ide na Drinu, jer ko god naiđe hvataju ga, ne pitajući ko je ni šta je ni kuda putuje, i nagone da odradi bar nekoliko dana. Varoški hrišćani se otkupljuju mitom. Seoski momci se pokušavali da beže u šumu, ali sejmeni odmah uzmu iz te kuće taoce, često i žene, umesto odbeglih mladića.

Ovo je treća jesen kako narod kuluči na mostu, a ni po čemu ne može da se vidi da posao odmiče i da se bliži kraj ovoj nevolji. Jesen je već uveliko; opalo lišće, propištali putevi od kiše, Drina nadošla i mutna, a gola strnjišta puna tromih vrana. Ali Abidaga ne obustavlja radove. Na oskudnom novembarskom suncu vuku seljaci drvo i kamen, šljapću bosim nogama ili »krvavim« opancima po raskaljanom putu, znoje se od napora i zebu od vetra, i pritežu oko sebe crne pelengire, pune novih rupa i starih zakrpa, i vezuju pocepane krajeve svoje jedine košulje od grubog lana, koja je pocrnela od kiše, blata i dima, ali oni ne smeju da je operu, jer bi se u vodi raspala sve na sitna vlakna.

Nad svima lebdi Abidagin zeleni štap, jer Abidaga obilazi i majdan u Banji i sve radove oko mosta, i to po nekoliko puta u danu. On je ljut i kivan na ceo svet što dani kraćaju a posao ne odmiče brzo kako bi on hteo. U teškom ćurku od ruskog krzna i visokim čizmama, zajapuren u licu, penje se po skelama onih stubova koji se već dižu nad vodom, ulazi u kovačnice, ostave i radničke kolibe, i napada sve redom, nadzornike i preduzimače.

— Kratki su dani. Sve kraći! Ah, kučkini sinovi, samo badava hleb jedete!

Tako se izdire, kao da su oni krivi što dockan sviće i što se rano smrkava. A u sumrak, neumoljivi i beznadni višegradski sumrak, kad se strma brda stežu oko kasabe i brzo pada noć, teška i gluva kao poslednja, Abidagin bes poraste do vrhunca; i nemajući više na kome da ga iskali, jede sam sebe i ne može da spava od pomisli na tolike poslove koji miruju i toliki narod koji dreždi i dangubi. Škripi zubima. Doziva nadzornike i sračunava kako bi se od sutra mogao dan bolje upotrebiti i radna snaga jače iskoristiti.

Za to vreme narod spava po kolibama i pojatama, odmara se i obnavlja snagu. Ali ne spavaju svi; umeju i oni da bdiju, za svoj račun i na svoj način.

U jednoj prostranoj i suvoj pojati gori vatra na sredini, upravo dogoreva, jer je od nje ostala samo još žerava koja tinja u polumračnoj prostoriji. Ceo prostor je ispunjen dimom i kiselkastim teškim zadahom mokrog odela i opanaka i isparavanjem tridesetak ljudskih telesa. Sve su to kulučari, seljaci iz okoline, hrišćanska, kmetovska sirotinja. Svi su kaljavi, pokisli, premoreni i brižni.

Pojede ih ovo besplatno i bezizgledno kulučenje, dok njihove njive, gore po selima, uzalud čekaju na jesenje oranje. Većina je još budna. Suše obojke pored vatre, prepliću opanke, ili prosto gledaju u žeravicu. Među njima se našao odnekud neki Crnogorac, uhvatili ga sejmeni na drumu pa kuluči već nekoliko dana, iako neprestano svima priča i dokazuje kako je njemu to vrlo mučno i neprilično i kako mu obraz ne podnosi ovo argatovanje.

Sad je oko njega okupljen najveći broj budnih seljaka, naročito mlađih. Iz dubokog džepa svoga sivog gunja Crnogorac izvlači gusle, neugledne i malene kao podlanica, i kratko gudalo. Jedan od seljaka izlazi pred pojatu i čuva stražu da ne naiđe ko od Turaka. Svi gledaju u Crnogorca kao da ga sad prvi put vide i u gusle koje iščezavaju u njegovim velikim šakama. On se savija; gusle su mu u krilu, a glavu od gusala pritište bradom, maže strunu smolom i huče u gudalo; sve je vlažno i odvuglo.

I dok obavlja sve te sitne radnje, samosvesno i mirno kao da je sam na svetu, oni ga netremice gledaju. Najposle jekne prvi zvuk, rezak i neravan. Uzbuđenje raste. A Crnogorac podešava i počinje kroz nos da pušta svoj glas i da njime dopunjava zvuk gusala. Sve se slaže i sve nagoveštava čudnu priču. A u jednom trenutku Crnogorac zaista, pošto je kako-tako uskladio svoj glas sa guslama, zabaci odjednom glavu silovito i ponosno, da mu iskoči jabučica na mršavom vratu i blesnu oštar profil pri svetlosti, i pusti prigušen i otegnut zvuk: »Aaaa — aaaaaa!« i odmah nastavi razgovetno i kliktavo:

Pije vino srpski car Stevane,
U Prizrenu, mjestu pitomome,
Do njega su starci patrijari:
Četiri su starca patrijara,
I do njih je do devet vladika,
I dvadeset učtugli vezira,
I po redu srpski gospodari,
Vino služi provizor Mijajlo,
A svijetli sestra Kandosija
Sa njedara dragijem kamenjem...

Seljaci se sve više zbijaju oko guslara, ali bez najmanjeg šuma; dah im se ne čuje. Svi trepću očima, udivljeni i zablešteni. Trnci prolaze uz leđa, kičme se ispravljaju, grudi nadimaju, oči sjaju, prsti se na rukama šire i grče, i mišići na vilicama stežu.

Crnogorac veze i kiti sve brže i brže, sve lepše i smelije, a mokri i rasanjeni kulučari, zaneseni i neosetljivi za sve ostalo, prate pesmu kao sopstvenu, lepšu i svetliju sudbinu.