Decak

Decak je odavao utisak devojcice, Možda je to bila njegova kosa, pazljivo potsisana, onda, stilizovani, oblikovani potiljak. Ili su to možda bili decakovi pokreti, način na koji su se kretale njegove ruke, sake prsti. US obi je bio prisutan i je dan odrasli muskarac koji je nešto tražio, nekakve spise, dokumente. Decaku je vidljivo bivalo dosadno, nervozno je vrteo u rukama svoj mobilni telefon i osvrtao se po prostoriji, ali za njega tamo nije bilo ničega.

„Imate li? Imate li neku igricu”, sa nadom je pitao decak.

„Nemam ništa, ništa takvo nemam”, odgovori covek nastavljujuci da pakuje svoju tasnu.

Decak je bespomocno stajao. Vreme kao da ga je tuklo svojim sporim sekundama. Trebalo je nekuda otici.

Najzad, pakovanje se zavrsi. Obojica krenuse. Decak prvi, zurilo mu se da izadje u hodnik, ali tamo isto tako nije bilo ničega.

Muskarac je sporo zakljucavao vrata. „Hajdemo stepencama”, rekao je.

Koraci su odzvanjali praznim stepenistem. Silazili su. Beskrajni nizovi vrata plasili su decaka i on je kao u polusnu koracao grcevito stezuci rukohvat.

Trebalo je proćivelikim osuncanim dvoristem. Tamo nije bilo nikoga. Samo golubovi koji panicno poletese kad su njih dvojica zurno izasli.

„Nekad, nekad je ovde bilo puno dece, nije moglo da se živi od dece, od igre”, tako je razmišljao sredovecni muskarac.

„Sada nema nikoga, zašto nema?”

Decak se zurio, gledao je ispred sebe, plasio ga je otvoren prostor, praznina ispred njega. Nije znao kuda da gleda. Iznenada oseti da je ugazio u nekakvu baru. „Mama, mama će se ljutiti, mama ne voli kad sam prljav”, mislio je. U dvoristu je bilo tako uzasno, rado bi se smestio u toplu sobu, ispred ekrana racunara, ozivljavajuci u sebi svet cudovista i pustolovine virtuelnih svetova.

Covek je spazio da je decaku neugodno. „Obrisaces cipele kasnije”, rekao je umirujucim glasom.

Stigli su do kapije.

„Kuda sada?”, upita decak.

„Ovamo”, rece covek. Povukao je decaka blago za rame.

Dodir je bioa sasvim neobičan. Prijao je i decak pomisli kako bi bilo dobro da ga nepoznati ne ostavi samog. Decak se otvarao. Bilo bi dobro da ga taj covek uzme sebi. Primetio je u sebi neobičan osecaj, kao da je stvar, kao de je neka kutija. Bilo mu je muka od tog praznog, iznutra. Bese to nepodnosljiv poriv da se zatetutra, ne bi li ga covek prihvato. Ali nije se zateturao jer, obojica behu iskoracili na ulicu koja ih smesta doceka nepodnosljivom bukom i vrevom prolaznika.

U svetlosti sunca, muskarac pogleda decaka. Bilo mu je nešto sumnjivo, iskonski odvratno.
Onda mu je sinulo: taj decak je bio kao devojcica.

MC