Dragomire kuces. Rekoh idem u Hilendar.
Staces, bijo si triput.
Malo je to i ja krenuh na put.

(Iz knjige utisaka Hilandara)
Video Milovan Milo Gligorijevic


*

Noc u manastiru Hilandaru

Najzad posle toliko godina, evo me u Hilandaru.
U jednoj od manastiriskih soba u kojoj ću, kako nam rekose, prenociti jednu noć.
Tisina duboka, lekovita, struji sa svih strana.Kao da sam, kao da smo, u samom jezgru sveta; slapovi nevidljive tisine.Mir tisine.Mir duse.
U nekoj neznanoj dotle, cudnoj kolevci znanja koje je srz imaginacije, duse duhovnosti. Slusam pokret pluca u sobi i svim sto jesam, sto osecam kao svoje biće, razliva se spokojstvo, tiha radost,
jednostavno postojanje.
Ti me ne bi tražio, da me nisi nasao, javlja se ziska misli, pa odmah za njom i drugi, davno upamceni stihovi Milovana Danojlovica:

U poslusnom nezadovoljstvu,
nisu mi ove godine mile.
Saberi, Gospode u mom rastrojstvu,
osnazi, Svevisnji, protiv sile.

Ne, kažem sebi u sebi, ne postoje vise te godine. Ne postoje ni talasi sile koja nas je savijala da budemo puko, poslusno mlivo svih njenih (dijalektickih) mlinova „Higijena nesecanja vida?” Na svetom mestu srpskog samosaznanja, gde je prvi put stupio onaj koji je najviše izdrzao za sve nas, gde je, toliko vekova ranije, slusao istu tisinu u pitomosti svetogorskoj, nemamo prava na majusna jadikovanja mi-čestice na bezimenom talasu noseni njegovom voljom.

Moj sobni, noćnikolega, neki hodocasnik iz Svetozareva, nešto me pita. Ogovorih uctivo i hitam da ponovo slusam tu drevnu, davno zudjenu, prevrelu tisinu. Lako skoro radosno neki unutraznji sundjer brise, predhodne, dnevne senzacije. Nije mi vise toliko bitno sto je pobunjeni narod srusio vladu u Novom Sadu, malu, sitnu tiraniju koju je uljudno dugo trpeo; njenu egzistenciju sam decenijama dozivljavao kao cudnu boziju salu, pa mi je nekako milo sto sam za njen pad čuo bas ovde; čak i to što znam da je malo verovnatoce da ikad vise brata huskati protiv brata; nije mi važno ni to, bar ne kao ranije, sto su mi godine prošle u tom trenju truna u sukobima sa osionoscu iz navike i ljudima kratkog pamcenja. Sada taj magnoveni treptaj dobrote i milosti, posle tolikih godina, mogu da prespavam u krilu bozije skoljke, vrativsi se izboru od kojeg su me delili drugi ljudi i ja sam i - sudbina.

Svijam se u kut kreveta, pokrivam se tankom pokrivkom i tonem u san, koji mi se nikad pre nije dogodio. San bez snova, pokreta, van svih merila, van vremena i prostora koje obelezavamo od - do.

Ustajemo, tiho je rekao u zoru moj sobni drug, vreme je za jutarnje. Ustao sam, vedar, sa osecanjem koje imaju ljudi koji su neosetno prošli kroz kakvo moralno cistiliste. Ti me ne bi tražio, da me nisi nasao. Da, odgovaram tom glasu, svom revnoscu duse, cuj nas, podrzi, osnazi, i „svetom verom moj narod pricesti”, dodajem, da ozivi davno zamrlo, posejano seme. Lak kao perce u svemiru, sa iskustvom u dusi koje greje sve protekle godine i dane, sa prastanjem za sve sto me je ponistavalo, jer je vodilo ka ovome sto sad znam, stupam pod svodovima svetogorskog konaka, zeleci da u venama, u srcanom zalisku zadržim taj tren lakoce i cistote.

Pet casova zatim jutarnjih molitava, liturgije, u krilu velikog, svetlog doma koji sam nasao, koji me je dozvao, živeo sam u znaku velikog, uzbudljivog jedinstva sa necim sto neću znati nikad do kraja, ali sto me je opomenulo da postoji glas tog krila, sjaj te saglasnosti, mocnije od svih spoljnih dogadjaja i uspevanja.

Kad mi se vid zamori nad slovima, ja se ponovo vracam toj tisini iz onog jezgra sveta i znam; postoji nešto definitivno moje, nešto naše, ta stroga blagost i blaga, plavetna strogost, duse na izvoru, sto neće moći razoriti nikakve oholosti, nikakva tasta i prividna mocna - neznanja. U toj oktobarskoj noćiu Hilandaru video sam ono što se ne može videti pri dnevnoj svetlosti.

„Noc je zakon kosmosa, dan je skandal”- zapisao je Sharl Pegi.

Eto. Godina je prohujala kao udar prutom po vodi. Dnevni dogadjaji, senzacije slazu se i dalje, snagom nevinovnosti( Sve same nevinovnosti, zalio se pozni Ivo Andric).
Ispod tih zamornih, često zastrasujucih naslaga, cisto, duboko spokojstvo one noći Možda su to ona vrata koja nam se sama otvaraju, a ciji smo kljuc uzaludno godinama tražili, o kojima je pisao jedan Marsel Prust.
Možda je u tim momentima sav smisao putovanja.
Bar se meni tako danas čini.

-Miroslav Egeric
25. XI 1989, u Novom Sadu

*