Дискусије : Књижевност

Коментар
Tece Drina, kriva i krvava..
No-1
10. новембар 2009. у 03.51
MOMIR KRSMANOVIĆ, AUTENTIČNI ZAPISNIČAR ZLOČINA NAD SRBIMA
Neke slike Momira Krsmanovića proganjaće celog života. Nije imao ni punih deset godina kada je oktobra '41. bežao od pomahnitalih ustaša dok su u krvavom pohodu na srpska sela podno planine Sjemeća klali sve što je mrdalo, a bilo srpsko. Tada je izgubio majku Joku i šestogodišnjeg brata Radomira, a slika mlade žena rasporenog trbuha koja sama zašiva vlastiti stomak pratiće ga dok je živ. A verovatno i na onom svetu.

- Majku su mi ustaše rasporile nožem. Izašla su joj creva i ona se onesvestila. Kada je došla sebi, u tom nekom podrumu, u planinskoj kući gde su zatvorili žene i decu, koljači su već bili otišli uvereni da žive svedoke iza sebe nisu ostavili. Dve žene su, ipak, preživele. Savka Planinčić je uskočila u sanduk sa brašnom a Marija Furtula je, iako i sama ranjena, zatrpana leševima drugih žena uspela da prevari ustaše da još daje znake života. One su mi mnogo godina kasnije prepričavale poslednje sate moje sirote majke. Pričale su mi kako je, kada je došla svesti, vlastitim rukama vraćala creva u stomak i molila jednu od njih da joj ga zašiju. Kada joj je uplašena žena drhtavim glasom rekla da ne sme, ona je samo odmahnu glavom: „Daj mi iglu, sama ću”. Tako se, jadna, sama zašivala. Sa njom su tada bili moja devetomesečna sestrica Dragica i mlađa braća, četvorogodišnji Milorad i šestogodišnji Radomir.

U dijaspori među najčitanijim

- U srpskim institucijama ostao je kadar iz komunističkih vremena kojima ne odgovaraju moje knjige. Potiskivane su dugi niz godina, a vidim da su u dijaspori među najčitanijim. Mir Jam i ja. Satisfakciju doživljavam kroz prave ljude. Na Božić, pre jedno tri godine nazvao me je Matija Bećković i rekao: „Brate Momire, sva poglavlja tvoje trilogije sam pažljivo pročitao i veruj mi da si napisao velike istorijske knjige i da će njihovo vreme tek doći”.

Joki i svim majkama sveta

Momiru, sada već starini od 76 leta, koji se skrasio već pola veka u Beogradu, i danas dok vraća ove stravične slike podrhti glas, a oči zasuze. Zamišlja kako je njegova sirota majka ponjavom pokrila brata i sestricu ne bi li ih zaklonila od ustaške kame. U tome je i uspela. Kada su crnokošuljaši otišli, uvereni da krvavi pir niko nije preživeo, onako majušni, su se iskobeljali ispod ponjave. Sestrica je plakala od gladi, a majka se ponovo onesvestila. Konci koje je sama prišivala popucali su. Više joj nije bilo spasa... baš kao ni malom Radomiru kojeg su ustaše izbole nožem.
- Slika devetomesečne sestrice kako gricka majčina creva rasuta iz rasporenog stomaka urezala mi se duboko u svest i navela da počnem da pišem o stradanju srpskog naroda. Da idem od sela do sela po istočnoj Bosni i zapisujem svedočenja preživelih - kaže sagovornik „Vesti”, a tako je počelo autentično književno delo Momira Krsmanovića.

Zahvalnica od Vizentala

O zločinima iz Drugog svetskog rata Krsmanović je napisao višetomne romane „Teče krvava Drina”, „Krvave ruke islama”, „Tragovi mrtve braće”, „Nezarasle rane”. Priča o četničkim jatacima je smeštena u knjigu „Kletva mrtve braće”. To je saga o 3.000 žena i devojaka koje su komunističke vlasti osudile i poslale na višegodišnju robiju u Zenicu. Momir nije zavirivao ni u sopstveni novčanik, pa je englesko izdanje „Krvave ruke islama” poslao kao poklon na adrese predsednika vlada, akademija nauka i nacionalnih biblioteka širom sveta, a sve sa ciljem da se sazna istina o srpskom stradanju. Zahvalnicom su mu uzvratili Margaret Tačer, Simon Vizental, akademije ... Pomoći od otadžbine, iako je radio njen posao, nikada nije bilo.

Roman „Teče krvava Drina” posvetio je svojoj majci Joki i svim majkama sveta, da ne dozvole da se ikada više ovako nešto dogodi. Romansirano samo u segmentima povezivanja događaja, ali autentično po sudbinama i imenima ljudi kojih se danas retko ko seti. Neke porodice su istrebljenje, a novi zločini s kraja prošlog veka potisnuli su one iz Drugog svetskog rata.
A gde je bio Momir dok se dešavala tragedija u podrumu kuće u podnožju planine Sjemeća?
- Bežeći od ustaša ja sam se dao u brdo, kada sam se vratio zatekao sam stravičan prizor sa rasporenom majkom i bratićem. Otac Milivoje je sa 40-ak seljana bio u četi braneći selo, kada su ih ustaše potisnule, narod je pao u ruke crnokošuljašima.

I Bog je zaplakao nad Bosnom

- Kada se '90-ih desio rat u bivšoj Jugoslaviji, već sam imao iskustvo sa prikupljanjem podataka tako da gde sam god dolazio u Republici Srpskoj, tih ratnih '93, '94. '95 , svi su me znali po romanima „Teče krvava Drina” i „Krvave ruke islama” koje su borci i u rovovima čitali. Vodili su me na položaje, bio sam na samom poprištu sukoba i na licu mesta skupljao podatke. Od ranjenika, stradalih porodica, sve sam autentično zapisivao. Snimao na trake, uzimao od njih fotografije. Posle sam sve to sročio u knjizi „I Bog je zaplakao nad Bosnom” - priča Krsmanović.

Istorijska istina i opomena

Rat je tek počeo, a tragični događaji samo su se nizali. U proleće '42 zloglasne crne legije Jure Francetića iz dva pravca kreću ka Drini u nameri da očisti istočnu Bosnu od Srba. Što hoda ubiti. Priterali su tako uz reku desetak hiljada srpskog naroda. Među njima u zbegu bili su i Momir, njegov brat Milorad, onaj što ga je spasila majčina ponjava, otac Milivoje i stričevi sa svojom nejači. Desilo se tada da su ih od krvavog ustaškog noža spasili Nemci. Na ubeđivanje Milana Nedića, Nemci su krenuli ka Drini da preuzmu opkoljeni narod. „Curik ustaše”! vikali su Nemci preko megafona. Francetićeve satnije su morale da ustuknu i da se povuku ka Sarajevu i tako su oko tri hiljade srpske nejači spas dobili od, u tom momentu, manje zlokobnog okupatora.
- Odvezli su nas u logor Staro sajmište. Umalo da nam oca pošalju u Nemačku, jer su pravili selekciju i mlađe muškarce slali u radne logore. Ali kada su ga odvojili zaplakao je moj bratić, pritrčao mu iobgrlio ga oko skuta. Nemački oficir je oca tada upitao gde nam je majka i da li ima nekog da nas ostavi? Kada je dobio odgovor da nema nikog, vratio ga među nas. Tako se otac spasao logora, a mi smo preko Nedićevog Crvenog krsta dospeli u dom za srpske izbeglice iz Bosne.

Momir Krsmanović počeo je da pišem sa nekim iskonskim nagonom. Prvu priču „Deca oko mrtve majke” objavio je u listu „Omladina Jugoslavija”. Tako je počeo.
Nizali su se romani koji se po svojoj autentičnosti mogu koristiti za arhiv Muzeja žrtava genocida. Ali o tome danas malo ko misli. Tek 66 godine od zločina na Drini podignut je spomenik u Starom Brodu za više od 6.000 srpskih žrtava ustaškog pokolja. Sada su, veli autor, sve snage upregnute u dokazivanje da Srbi u Srebrenici nisu počinili genocid i ubijali žene i decu kako su to pet decenija ranije radile ustaške satnije Jure Francetića.
A oni koji su pročitali neka od njegovih dela, čija je osnova istorijska istina, kažu da je otrgao od zaborava jedno vreme koje treba da nam posluži ne samo kao istorija, već i kao opomena da se više nikada ne ponovi. Jer, i pored neprebolnih rana, Momir piše o ratu - protiv rata.
__________________
Protiv glavobolje i guste krvi
mostar91
10. новембар 2009. у 10.36
Но1,
Веома ми је мило што си поставио ову тему на Књижевности.
Све књиге Господина Крсмановића заслужују да буду прочитане, и не само прочитане, већ да их сваки Србин и Србкиња имају у својој кућној библиотеци и ради себе и ради генерација које долазе.
Морам рећи да није лако доћи до њих, јер чим изађу из штампарије, већ су распродане и у Србији и у Републици Србској.
Најлакше је јавити се директно Господину Крсмановићу, путем његовог мејла или путем кућног телефона у Бг.
Дакле, препоручујем

1 И Бог је заплакао над Босном
2 Тече крвава Дрина 1 и 2
3 Клетва мртве браће
4 Трагови мртве браће
5 Крваве руке ислама
6 Незарасле ране 1 и 2

П.С На гуглу можете наћи и одломке из његових књига, а и податке које сам горе навела.

Поздрав.
No-1
10. новембар 2009. у 12.12
Pozdrav zemljache.

To je bio razlog zašto Srbi nisu vise vecina u BiH, a i Srbi u Hrvatskoj nisu ništa bolje prošli.
Takve knjige treba svaki Srbin da procita i da vidi kakve su nam komsije bile.
Mišljenja sam da bi se takva jedna knjiga mogla napisati i o masakrima na Majevici koje su pocinili muslimani iz Celica, Koraja, Humaca, Nahviooca i ostalih muslimanskih sela koji su pretezno bili u ustašama.

muslimanima ne pada na pamet da prave popis...

Materijala za to ima sigurno, ali ima dosta toga i za dvije deblje knjige o zločinima nad Srpskim stanovništvom u Koraju, jel tako...?


















Nema tog mjesta, sela, gdje srpska kriv nije tekla. Zločincima mogu samo oprostiti ali tek poslije omce a o nasoj sramoti, kako smo samo sve to zaboravili, nemam rijeci. Pa na svim spomenicima je pisalo žrtve fasizma. Nigdje ni pomena ko je zločinac. Zalosno.
No-1
10. новембар 2009. у 12.29
ops,sorry..zemljakinjo;)

Nema tog mjesta, sela, gdje srpska kriv nije tekla. Zločincima mogu samo oprostiti ali tek poslije omce a o nasoj sramoti, kako smo samo sve to zaboravili, nemam reci. Pa na svim spomenicima je pisalo žrtve fasizma. Nigdje ni pomena ko je zločinac. Zalosno...?
mostar91
10. новембар 2009. у 12.46
Да НО1, жалосно, тужно, невјероватно.
Године страховладе ћопавца, мрцине, у гробу се да Бог да окретао и мира никад неимао, оне и он су криве.
Сјети се само часова историје у средњој школи, па затупљивања марксизмом чак и на техничким факултетима, итд... Страшно.

Многе књиге су се читале испод руке, тајно.
Сад ми на памет паде и књига „Случај Мартиновић”, које је била забрањена. А зашто? Зато што је истинита. Једино не могу да схватим, да сада кад мрцине више нема, али још трули и загажује Дедиње, не постоји још слобода књижевности и слобода штампе.

Али и поред свега, надајмо се ипак бољим данима. На крају и странице књижевности, и ова твоја тема сигурна сам да могу да развију квалитетну дискусију.
Истина мора кад тад да изађе на светло дана.

У здрављу мој земљаче ;))))))
No-1
10. новембар 2009. у 12.51
Da...
Bosna je moja duhovna zavičajnost. To su oni izvorni plamičci koje dobijamo po rođenju i nosimo do smrti, urastajući u njih i oni u nas.
Svesni smo ih samo katkada, a predajemo ih vremenu, da vremena ne bi ostala u tami.
******

Brezje.

Ima jedno Brezje, koje lista ćutnjom
Pojem nekazljiva njegova lepota
Ima jedno Brezje, koje tajnom snaži
Tanane i lake izvore života

Ima jedno Brezje, za njim traga vreme
A ono daleko u večnosti biva
Ima jedno Brezje, koje tajnom snaži
Želju da se voli, prašta, da se sniva
v.k
No-1
10. новембар 2009. у 12.56
Mile Medic o jeziku...

Кrštenje i prekrštavanje srpskog jezika

Hrvati su u početku rado srpskom jeziku dodavali i svoj hrvatski naziv. Srbi se, nisu mnogo bunili protiv toga, čak naprotiv, težnja za zajedništvom i zajedničkom državom Srba i Hrvata išla je naruku stvaranju jednog, zajedničkog srpskog i hrvatskog jezika.

Akademik Pavle Ivić, u svojim dijalektološkim studijama, dao je tvrde i nepobitne naučne dokaze da štokavski dijalekt, po svome poreklu i svojoj prvobitnoj teritorijalnoj rasprostranjenosti, obuhvata oblasti srednjevekovne srpske države (uglavnom do reke Cetine). Nema nikakve sumnje da je tim jezikom govorio srpski narod i da je to jezik srpskog naroda.
Nauci je takođe dobro poznato da su čakavski i kajkavski dijalekti nastali na tlu Hrvatske i da oni predstavljaju izvorni hrvatski jezik. Hrvati su se svoga čakavskog i kajkavskog jezika odrekli u prvoj polovini 19. veka i prihvatili su Vukov, srpski, štokavski govor. Tako je srpski jezik postao i hrvatski, zajednički, srpski i hrvatski, srpski ili hrvatski, srpskohrvatski i hrvatskosrpski.

Hrvati su u početku rado srpskom jeziku dodavali i svoj hrvatski naziv, toliko dok ga ne posvoje. Srbi se, uz časne izuzetke, nisu mnogo bunili protiv toga, od Đure Daničića do Pavla Ivića. Naprotiv, težnja za zajedništvom i zajedničkom državom Srba i Hrvata išla je naruku stvaranju jednog, zajedničkog srpskog i hrvatskog jezika. To se ispoljilo posle 1918. godine, za vreme kraljevine Jugoslavije, i naročito posle 1945. godine, za vreme druge, Titove Jugoslavije, u kojoj je svako bratstvo i svako jedinstvo, pa i ono u jeziku, bilo nešto u što se nije smelo dirati.

Tako se u nauku o jeziku umešala politika. Nauka je neporecivo utvrdila da je štokavski Vukov jezik srpski, politika je tražila da bude i hrvatski. Ali kada su se hrvatski lingvisti osilili da drsko odbace srpski jezik iz naziva i da taj srpski jezik nazovu hrvatskim, i samo hrvatskim, srpski lingvisti, pod pritiskom već preživelih političkih ideja i shvatanja, i dalje uporno i tvrdoglavo nazivaju svoj jezik i srpskim i hrvatskim (srpskohrvatskim).
Čudno je zašto neki srpski lingvisti i dan-danas brane dvojni naziv srpskog jezika. Od bratstva i jedinstva nema više ni traga, pretvorili su se u bratoubilački rat i stvaranje dve potpuno odvojene države. Nestali su politički i idejni razlozi da se izvorni srpski, isključivo srpski jezik, zove i hrvatskim.

Sada, posle toliko godina, nauka konačno ima pravo na svoju reč, bez uplitanja politike. Mogu se od jedne države stvarati dve i više država, ali se od jednog jezika ne mogu stvarati dva i više jezika jer je jezik nedeljiv. Od srpskog jezika ne može se stvarati hrvatski, pa bosanski, pa crnogorski, pa ko zna koji još jezik. On je uvek bio srpski i uvek ostaje srpski, ma ko govorio njime i ma gde se govorilo njime, u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori ili na bilo kojem kraju sveta. On je uvek bio srpski i ostaće srpski.
Neki srpski lingvisti (Pavle Ivić, Ivan Klajn, Egon Fekete) nisu nikako smeli da prevale preko svojih usta taj lepi i jedini naučni naziv za jezik srpskog naroda. Prirodno je i jedino ispravno da se on zove srpski jezik, onako kako ga zove sav srpski narod, kako su ga zvali Vuk, Njegoš, Tesla i drugi naši velikani. Ali oni su mu izmišljali svakakva imena, zvali su ga, „naš jezik”, „maternji”, „istočni”, za razliku od onog „zapadnog”, hrvatskog, pretvarali jezik u „varijante” i delili ga opet na one „istočne” i „zapadne” varijante, „beogradske” i „zagrebačke” varijante. Tako su im se nekako bezimeno zvali i časopisi („Naš jezik”) i knjige („Srpski narod i NjEGOV jezik”), samo da se to pravo ime jezika ne izgovori i ne imenuje pravim imenom – srpski jezik. Pravili su neke eufemizme („ublaženice” i „ulepšanice”) za taj odveć lepi, ali opasni i nepoželjni jezik, samo da mu se ne bi pominjalo pravo ime, da zauvek ostane, kao neko zlo, pravi nepomenik.

Kad se jednom srpski jezik nazove hrvatskim, onda taj „naš” jezik počne stvarati velike neprilike u izražavanju. Tada se lako ulazi u nove greške i neprilike. Tako, kada pišu o „našim” dijalektima „našeg” jezika, onda, naprimer, čakavski i kajkavski dijalekat postaju takođe „naši”, tj. srpski, doduše i hrvatski, ali svakako i srpski dijalekti. Još gore je kada pišu o svrljiško-zaplanjskom govoru, sa krajnjeg istoka Srbije, gde se nikada nije čula nijedna hrvatska reč. Svejedno, taj dijalekt je opet „naš”, ali i „njihov”, tj. i hrvatski, i srpski, tj. srpskohrvatski govor. Čak ni te izrazito srpske i izrazito hrvatske govore „našeg” jezika nisu zvali srpskim i hrvatskim, nego srpskohrvatskim dijalektima. Čak su im i dijalekti bili „naši”, zajednički. A bar su dijalekti bili i ostali samo srpski i samo hrvatski ako već jezici nisu to smeli biti.

Bilo je u tom njihovom nazivlju, imenovanju i prikazivanju jezika mnogo dvosmislica, smicalica i podvala. Govorili su da je to jedan, jedinstven, isti i zajednički jezik. Ali to još ništa ne govori čiji je to jezik. Da, jeste jedan, ali srpski, jeste jedinstven, ali ne i hrvatski, jeste zajednički, ali samo po upotrebi, no nikako ne i po pripadnosti i poreklu. Ali sve to (što je isti, zajednički i jedan) ne može biti razlog za dvočlano ili višečlano imenovanje jezika, ili za potpuno preimenovanje srpskog jezika u hrvatski.
Jezik može dobiti ime samo po narodu čiji je to jezik, ali ne i po imenima naroda koji se tim jezikom služe. Engleski jezik takođe je jedan, zajednički i isti jezik za sve narode koji njime govore, ali se zna čiji je taj jezik i kako se on zove, bez obzira ko i gde govori njime. On je uvek samo engleski i kad se njime govori u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu ili na bilo kojem kraju sveta. Takvi su još nemački, španski i portugalski jezik.
Jezik nije onoga ko tim jezikom govori, nego onoga ko je taj jezik stvarao i stvorio. Srpski narod je vekovima stvarao svoj jezik. Hrvati nisu stvarali taj jezik. Oni su ga dobili i preuzeli gotovog, sa svim odlikama koje je srpski jezik već imao. Oni su, međutim, vekovima stvarali neki drugi, svoj, hrvatski jezik, ali su ga se sami odrekli. Hrvati su tek odnedavna počeli stvarati svoj novi jezik, ali naopako, pokušavajući da veštački i nakaradno preprave srpski jezik za svoje potrebe. Međutim, jezici se tako ne stvaraju i ne mogu se tako stvoriti. Nije u pitanju samo zamenica što, nego svi glasovi i njihove promene, sve reči, njihove vrste, oblici i njihove promene, način iskazivanja misli i osećanja u rečenici i sve ostalo što jezik čini jezikom. To se ne da naprečac stvoriti prepravkama. Tako se srpski jezik može samo unakaziti malčice, ali se od toga hrvatski jezik nikada ne može napraviti.

Većina naših lingvista platili su veliki danak politici. Suviše mnogo knjiga i radova napisali su u odbranu zajedničkog im, istog i jedinstvenog srpskohrvatskog jezika. Sam život se gadno narugao i opovrgao njihovu tzv. nauku. Sad su već postali smešni. Dok se oni još grčevito bore za dvočlani naziv srpskog jezika, život im podmeće još bar dva naziva – bosanski i crnogorski. Veliko delo srpske lingvistike, Akademijin „Rečnik srpskohrvatskog jezika”, morali bi sada, iz istih razloga, zvati „Rečnik srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorskog jezika”, ako žele (kako oni misle) da u taj rečnik uđe i građa srpkog jezika iz Hrvatske, Bosne i Crne Gore. Već su i ćate iz Brisela odlučile kako će nam se zvati jezik – BHS (bosansko-hrvatsko-srpski). Sad će ga morati proširiti još jednim slovom M (montenegrinskim), pa će ga uskoro zvati BHMS jezikom. Našim lingvistima ostaje da po volji biraju – BHMS ili srpski.

Vreme je da se naši lingvisti potpuno okrenu nauci i da već jednom prestanu da strahuju od politike. Bio bi to čin ne samo prihvatanja naučnih vrednosti nego i moralni čin pokajanja i izvinjenja srpskoj nauci i srpskom narodu . Neka mirno i slobodno nazovu veliki rečnik SANU srpskim rečnikom. To ih ne može sprečiti da i dalje uzimaju građu sa čitavog područja srpskog jezika bez obzira gde se taj jezik govori. Neka mirno ostave drugima da „svoj” jezik zovu kako hoće, hrvatskim, bosanskim, crnogorskim, pa i BeHaeMeS jezikom, ali neka već jednom i oni svoj jezik nazovu srpskim imenom. Ako to neće ili ne mogu, dolazi novi naraštaj srpskih lingvista koji će to lako učiniti. Oni nikada neće prihvati da srpski jezik zovu drukčije, ma gde se on upotrebljavao i govorio, u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori ili Srbiji. Svuda je on jedan jedini srpski jezik.
Tako je svuda u svetu i u nauci. Kod nas se predugo išlo mimo nauke i mimo sveta.
mostar91
10. новембар 2009. у 15.14
Везано за тему језика, ево и пар занимљивих линкова о истом.

http://www.cirilica.com/

http://www.crkva-frankfurt.de/internet_cirilica.htm

http://mojasrbija.net/ krajisnici/index.php?option=com_agora&task=viewtopic&pid=15436

http://www.cirilica.com/cirilica/Strane/predncir/Predn Cir.html

http://www.rastko.rs/projekti/glasnik/skup-cirilica2002_c.html

http://www.srpskilist.net/jezik/
Пошт о ми је ова тема врло интересантна,па можда још нешто и додам или одузмем, „видимо” се сутра.
Поздрав
Ston
(Pfof.)
10. новембар 2009. у 23.07
Mislio sam da ovo dvoje nisu bolesnici. Sad znam da su provincijalci.
Mostarko, prikladniji nick ti je Hutovo blato.
No-1
11. новембар 2009. у 01.18
Bosna je divna zemlja.

Uvek iznova padnem na ovu pricu...

Svi koje poznajem pokusavaju mi da kažu da nije tako, ali ja uporno vjerujem starom mudracu iako je bio vrlo mlad kad je ovo napisao.

Pismo iz 1920. godine (...)
Dragi prijatelju,
(..)
Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obi[FONT='Times New Roman CE',serif]čna zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali[/font] vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o[FONT='Times New Roman CE',serif] mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama. [/font]
Ja znam da mržnja, kao i gn[FONT='Times New Roman CE',serif]ev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao ta[/font]kva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.
[FONT='Times New Roman CE',serif] Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraj[/font]u.
[FONT='Times New Roman CE',serif] U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.” Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio” ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi”. „Tuđe poštuj, a svojim se diči”, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika”. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.[/font]
Ja sam o tome razmišljao,[FONT='Times New Roman CE',serif] naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.[/font]
[FONT='Times New Roman CE',serif] Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.[/font]
a.

mostar91
11. новембар 2009. у 09.28
Православље нас не учи мржњи.
Претешка је то ријеч да би је обичан смртник носио у себи.
No-1
11. новембар 2009. у 20.31
Ston---------->EXIT
Sorry.
______________________

Jedostavno pitanje, može li to biti opravdanje za mostove na Drini, posebno onaj o kojem je Andrić pisao - za ljubav istine?
Krug zločina - ovo i Foča, Prijedor i Kozara, Koraj i Majevica - opravdanja do kad?

Drina je bila krvava i pre ovoga, sa Andrićevog„mosta ” su bacani leševi u Drinu, a pogotovo u Foči. Tek je to sveobuhvatna istina o Drini.
Moralisti veruju u budućnost, prošlost znaju neokrnjenu - tek iz takve mogu nešto i naučiti.

variolavera
(social psychologist)
11. новембар 2009. у 21.04
pa mrzi me srećo do vjecnosti. I mene i moje djedove i moje paunice!
Bujrum, sve za tebe da ti bude lakse!
No-1
11. новембар 2009. у 21.27
Vera srećo...šta znaci reč „bujrum”? Ja mislim,da je ta reč turska..a ti si Bosanka.ili?
_________________________________________________________
Muslimani pricaju „hrvati”..why?

Iako hrvatski jezik smatram samo dijalektom, a ne nekakvim posebnim jezikom, interesuje me zašto muslimani u BiH pricaju „hrvatskim” jezikom kad su do juče pricali tkz. srpsko-hrvatskim.
Opstina je bila opstina, mjeseci januar, februar itd.
Danas je to opcina i da ne nabrajam listopade, vodopade itd.

Svako ima pravo da prica jezikom kojim hoće.
Interesuje me uzrok tih naglih promjena koje su se desile u zadnjih par godina...???

Svašta možeš smatrati ili ne.
Čak se možeš i sprdati sa listopad kao i neki sa pasulj ili vazduh.
No-1
11. новембар 2009. у 21.42
Verice duso.

Muslimansko-bratoubilacki rat (Avdic vs. Alija)

Ajde sto je Alija Izetbegovic vodio rat protiv Srba i Hrvata, ali zašto je vodio rat protiv svojih, muslimana, ljudi koji su iste vjere i nacije kao i on?
I, kakav je danas odnos među pristalicama bivšeg komandanta Fikreta Avdica (Babo) i pristalica Alije Izetbegovica u Velikoj Kladusi i FBiH?
_________________
Babina vojska
YouTube - Kladusa

Vojska Alije Izetbegovica
YouTube - The Hidden Army Of Radical Islam in Bosnia
YouTube - Dr Darko Tirufnovic -Story of Frist White Al Qaeda in Bosnia
YouTube - Zenicka smotra 3.Korpus Dio I

Ne videh kod Babine vojske mudzahedine.
Čini mi se da je Avdic ipak bio liberalan musliman u odnosu na Aliju Izetbegovica koji je autor islamske deklaracije i tata mudzahedinskog odreda.
Ston
(Pfof.)
12. новембар 2009. у 00.16
„Православље нас не учи мржњи.
Претешка је то ријеч да би је обичан смртник носио у себи.”

Zar ste vas dvoje pravoslavci?
Toliko mrznje i zla prema drugima, a jedan bog.
mostar91
12. новембар 2009. у 11.43
Да се вратимо почетној теми и дјелима Господина Крсмановића које треба прочитати, разумјети и упамтити, ради опомене.

По мом избору који стих из његових књига:

...

А усташке јединице
Које клаше и мучише
У Титове партизане
Преко ноћи приступише.
...

Те злогласни Јасеновац
Губилиште црно поста
Јер ту пола милиона
Покланијех Срба оста.
...

Оне друге који Крсту
И слободи вјерни бише,
Власт окрутна партизанска
Широм Босне терорише.

Поче ера безбожника
Као српска зла судбина,
Плаче Господ са небеса
А крвава тече Дрина.

/ Римован текст за гусле /
Стихови по романима „Тече Крвава Дрина” и „Крваве руке ислама”

...
После страшне и крваве ноћи
Ђенерал ће за Београд поћи
А Слободан Пенезић га прати
Да би могли Титу га предати.

Кроз судбину његова лика
Виђе Србин страдање Четника.,
Те херојство једног мученика,
За Крст часни и дјела велика,
И данас је слободи на стражи

ВЈЕЧНА СЛАВА ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ!

/ Римован текст за гусле /
По роману „Трагови мртве браће”

П.С Мала напомена – само у доба оног мрца што трули на Дедињу, Православље, Православци и Бог се писало малим словом.
No-1
12. новембар 2009. у 15.28
Komunistička partija Jugoslavije stvorila je, nizom zakonskih i vanzakonskih mera, grubo nejednake uslove za život građana i tako ih otvoreno i beskrupulozno9 podelila na one s povlasticama i one bez povlastica, da ne govorim o trećoj grupi građanskih partija kojima je život otežavan.

Najkobniji sistem mera, u tom pravcu, bio je onaj koji je od pripadnosti partiji učinio krunski uslov za sticanje bolje i povlašćene društvene pozicije. Sve javne funkcije, od važnosti za državu, u rukama su komunista. Predstavnička tela, zemaljske egzekutive, armija, policija, sudstvo, diplomatija, privreda, kulturne institucije, itd. itd., samo su specijalizovani sektori partijskog života. Na taj način su iz društvenog delovanja isključeni mnogi kompetentni, sposobni, korisni i pošteni građani, nespremni da svoje političko uverenje žrtvuju karijeri.

Yugo,tugo.
mostar91
12. новембар 2009. у 18.10
Из пера младог и перспективног Србина, Бошка Обрадовића

„Комунизам није био само политички пројекат, већ много више од тога: религија и психопатологија, као и нацизам. Његове последице су дуготрајне и не могу се отклонити без декомунизације читавог друштва. То није учињено, јер владајућа елита у свим слојевима друштва, без обзира коју идеолошку маску данас узима на себе, потиче из комунистичког шињела и болује од ове, у неким случајевима, неизлечиве болести. У 90-им годинама прошлог века тзв. ”опозиционе„ странке су показале да им је важније задобијање власти, него да буду покретач квалитетних друштвених промена, оличених у јасном антикомунистичком ставу. Напротив, максимално су се трудили да такве студентске и друге иницијативе угуше. Разлог томе је био једноставан: већина политичких лидера у Србији у последњој деценији 20. века (без обзира на то да ли се радило о владајућим или опозиционим странкама), у времену титоистичке диктатуре била је активна у комунистичком систему власти и, може се слободно рећи, посредан или непосредан учесник у злоделима која су комунисти починили над српским народом. Ситуација се ни данас није много променила. Једва да постоје актуелни политичари који у својој биографији немају дугогодишњи комунистички стаж, лични или породични. Ако таквих и има, они су или незаинтересовани и неспособни да нешто ураде, или им њихови страначки сарадници, који су некада били комунистички идеолози, то не дозвољавају. А без познавања целовите истине о комунистичкој епохи не можемо разумети шта нам се десило у последњих 15 година.
Насупрот неопходној потреби за декомунизацијом, нама се данас, након још једног етничког чишћења учињеног у 20. веку над српским народом, намеће обавеза денацификације, један потпуно умоболан пројекат да се народ, који је процентуално једна од највећих жртава Другог светског рата, изједначи са идеологијом која је тај рат изазвала. Овај подмукли план најбоље се очитује на примеру Сребренице, од које се сада прави денацификаторски мит, који би послужио да се српски народ дугорочно оптерети кривицом за последње ратове на тлу бивше Југославије и тако трајно онеспособи за одбрану националних интереса и решавање српског питања на Балкану. Сребренички мит је потпуно медијски засенио српске жртве у последњим ратовима, да не говоримо о геноциду који је над Србима вршен у континуитету кроз читав 20. век, посебно у Другом светском рату. И из овог разлога је и те како важна истина о комунизму који је настао на тлу геноцида над Србима и тај процес историјски оправдао и канонизовао, додајући му свој допринос стварањем непостојећих авнојевских граница унутар српског етничког простора, на чему су опет темељени сви новији историјски процеси. Последњи ратови се не могу разумети без познавања тог авнојевског контекста, као и рада каснијих комунистичких елита и, наравно, УДБЕ као главног контролора свега видљивог и невидљивог на тлу бивше Југославије, а посебно Србије под Милошевићем.
Колико је ова тема важна, најбоље сведочи драматичан податак да на територији државе Србије, до дана данашњег, није откопана ниједна масовна гробница жртава комунистичког терора по окупацији Србије у јесен 1944. године, за разлику од српских земаља у Црној Гори и Херцеговини у којима је до тога дошло, или за разлику од осталих бивших југословенских република које су много урадиле на том плану. Злочини ОЗНЕ, из које је израсла УДБА, која је до наших дана недирнуто легло зла, први су злочини које су починили Срби који су се одрекли Бога. Ту је извор савремених злочина који су у српско име почињени у последњим ратовима, када су бивши комунисти постали демократе, атеисти националисти, комунистичка југословенска армија представљала српску, а УДБА регрутовала паравојне формације.
”
mostar91
12. новембар 2009. у 18.11
• Нови антицрквени комунизам
Антикомунизам је актуелан јер је комунизам актуелан. Комунизам је и те како жив; он је, по својим последицама и резултатима, најживља друштвена чињеница у Србији данас. Најприсутнији остатак комунизма данас у добром проценту актуелних медијских интелектуалаца јесте мржња на све што је српско, која подразумева антицрквеност и обрачун са сваким обликом изражавања националне свести. Константа антицрквености и прозивке тзв. српског национализма пројављују се као доминирајући програм деловања читавог једног невладино-политичко-медијског удружења. Из тог разлога је антикомунизам корисна политичка перспектива за сагледавање контекста наслеђа из кога се појављују ови интелектуалци и друштвене снаге. То управо значи разобличавање континуитета антисрпске политике, који данас представљају бивши марксисти преобучени у неолибералне погледе на свет. До јуче истакнути другови и другарице, данас су истакнути грађани, а једино чега се нису одрекли јесте мржња према Српству као непријатељу број 1 и њихове старе и нове идеологије. У том смислу, антикомунизам као одбрана српских националних интереса.
Антикомунизам није само радикалан дисконтинуитет са комунистичким наслеђем. Он је нешто много значајније од тога -успостављање разореног континуитета националног предања: вере, језика, културе, државности. Комунизам је све сфере друштва населио својим безбожничким погледом на свет, крајњим материјализмом, неморалом и нерадом. Немогуће је извршити духовну, културну и политичку обнову друштва док се из његовог крвотока не избаци комунистички вирус. Антикомунизам је услов без кога се не може васпоставити прекинуто и раздробљено национално трајање. Зато је антикомунизам потребан. Тек на том предуслову може се градити друштво осмишљено традиционалним духовним и моралним вредностима, као и културним и радним навикама којима је била прожета како личност, тако и заједница прекомунистичке Србије.
А потпуни раскид са комунистичком прошлошћу означили би следећи кораци: покретање тужби против свих који су у име Тита и Партије починили злочине над невиним српским становништвом, откопавање масовних гробница жртава комунистичког терора широм Србије, достојно сахрањивање жртава и обележавање стратишта, обнова монтираних процеса политичким противницима, рехабилитација повређене части српских политичких емиграната, отварање тајних досијеа и откривање имена доушника и убица за рачун УДБЕ, повратак отете имовине и забрана политичког рада свима онима који су били чланови Партије.
Антикомунизам је, дакле, истина о нашој прошлости, здрав темељ садашњости и наук за будућност.
Антикомунизам као неспремност на заборав. Као сећање на жртве и џелате. Антикомунизам као тражење људског права на гроб и правду пред судом. Антикомунизам као откривање истине без које нема помирења.
Може ли бити преко потребног историјског помирења без сахрањених жртава комунистичког терора, без објављеног биланса комунистичке тираније над српским народом? Ако за ово нису способни учесници грађанског рата, онда то морају учинити њихови унуци. Тај процес тренутно коче комунистичка деца, и физичка и духовна, која штите своје и биографије својих очева. Управо би достојно сахрањивање жртава комунистичког терора било права прилика да над тим гробовима унуци зараћених страна у грађанском рату 1941-45. изврше историјско међусобно опраштање и помирење.„

”
mostar91
12. новембар 2009. у 18.12
„Зашто не треба да се одрекнемо ћирилице?”

Аутор: Бошко Обрадовић, Број 916, Рубрика Култура

Данас, на почетку 21. века, српска ћирилица је у Србији постала писмо другога реда. Када се помене ћирилица, обично се њен данашњи статус у Срба означава као смрт, гашење, нестајање, пропаст - крај ћирилице. Како је до тога дошло, у чему се крије тајна овог националног пораза и шта нам је чинити?

Свевишејегласовауодбрануизаштитућирилицеиудружењазан� �говањећириличнекултуре. Али, недостајеорганизованаиаргументованаборба. Јер, ћирилицанемасамонационалноемотивнуважностзанас; онаимадубокорационалнулогикупостојања.

Најлакше би било напуштање ћирилице објаснити помодарством, туђиноманијом или паланачким духом покондирености за било чим што долази са стране. Али, ствари стоје много озбиљније. Ћирилица је идентитетска ознака овога народа и њено брисање не може да не остави трага на идентитету. То добро знају сви они који су, било споља или изнутра, ћирилицу кроз историју забрањивали, протеривали, релативизовали, гурали у страну и декретима замењивали другим писмом. То само ми још не схватамо. Али, и када схватамо, не познајемо и не користимо изузетно велики број предности због којих не треба да се одрекнемо свога историјског писма.

Урушавање ћирилице је тек један од елемената у тој историјској игри константне угрожености српског националног идентитета на Балкану.

Понижавање ћирилице је само још један од многобројних катастрофалних резултата неспособности српске националне елите у 20. веку, када су изгубљене готово све борбе за опстанак српског идентитета у својој целини.

Балкан је некада био ћириличан, све док нису њиме загосподарили они политички пројекти који су за Србе означавали жртвовање делова свога идентитета и националног интереса, а за друге народе из заједничке нам државе истовремено били полигон потпуне афирмације непостојеће или неодређене националне свести и државотворних интереса.

Познате оптужбе свих протагониста философије европаланке у Срба и у ћирилици виде део „тамног вилајета” Светосавља који нас спречава да коначно остваримо европски сан и стигнемо у обећану унију. Није случајно ћирилица сметња свакој намери измене идентитета српског народа. Ћирилица је белег српског етничког и државотворног простора и потискивање ћирилице најбоље осликава процес геополитичког сужавања српског народа на Балкану. Међутим, ћирилица је европско културно достигнуће кога желе да се одрекну једино домаћи европаланчани који у губитку себе и свога виде једини залог интеграције са другим. Још је најсмешније када се ћирилица напушта зарад „домаће” латинице која је неупотребива за било који европски језик који користи властите, а од овдашње различите абецеде.

Нема ни једног разлога због кога би требало да се одрекнемо српског националног писма, ћирилице.

Ћирилица је службено писмо ове државе и поштовање ћирилице је елементарно поштовање закона.

Сви народи на свету баве се очувањем и неговањем својих националних писама, иако су многа од њих више него компликована и неподесна за употребу. Ћирилица је свакако једно од најсавршенијих писама на свету и напуштање ћирилице било би потпуно бесмислен и аутодеструктиван чин.

Ћирилица није само српско, већ и интернационално писмо. Њом пишу и други велики народи и не желе да је напусте. Српска ћирилица је, притом, и најсавршенија од свих.

Ћирилица је у потпуности прихваћена у савременим информационим технологијама и, у том смислу, није ни у каквом заостатку за осталим светским писмима.

Ћирилица је изузетно важан део националног идентитета и одрицање од ћирилице представља директан удар на идентитет.

Прелазак на „домаћу” латиницу није никакав цивилизацијски помак. Та латиница је локалног порекла и не одговара водећим светским латиничним писмима. Нема ни једне предности због које би требало прећи на латиницу, изузев ако се одрицање од свог идентитета разуме као цивилизацијски напредак.

Међутим, у овом тренутку „домаће” латинице (која је пречесто била у служби антисрпске културне политике) могли бисмо се у потпуности одрећи тек кад бисмо имали озбиљну националну стратегију која би све оно српско књижевно благо објављено на латиници планирала да на сваки начин сачува у корпусу историје српске књижевности. Без те стратегије одбацивање латинице представљало би одрицање од властитог наслеђа и тријумф антисрпске културне политике.

У сваком случају, двоазбучје не представља предност, већ штету на просветном, културном, националном и економском плану. Посебно када се једно естетски и технички савршеније писмо жртвује несавршенијима од себе.

Због свега изнетог сматрамо потпуно неоснованим, чак и чудним, свеопште настојање да се традиционално српско писмо ћирилица из непознатих разлога замени латиницом. Са оваквом одлуком не можемо се помирити, јер се ради о директном кршењу закона и угрожавању основа националног идентитета.

Остајемо убеђени да се ради о једној националној несвести и несавесности, неозбиљности и неодговорности, а понајпре самонедисциплини, и да ће се од такве погубне културне политике одустати. Сви треба да стојимо на располагању да увек и свуда посведочимо истину о значају ћирилице и њеној високој употребној вредности и у савременом свету.


http://www.pravoslavlje.org.rs/arhiva.php?v=po-autoru&id=5
No-1
12. новембар 2009. у 18.25
- [ covek je rođen da gubi i gresi ! ]
● Svako glumi šta zazeli,ostali mu veruju,vesele maske peru cud,deru blud , ciste prevaru ! ●

Pozzz.Mostaru.
Mido
(penzioner)
13. новембар 2009. у 00.10
http://www.youtube.com/watch?v=w_kpT1qrIDc&feature=related
No-1
13. новембар 2009. у 01.46
Kontrola uma „neumnih”.

http://www.youtube.com/watch?v=rlKZWWrBvsQ&feature=related
No-1
13. новембар 2009. у 18.33
samo da se zna,

„Реч капитулација не постоји у српском језику! Ми капитулацију не признајемо!” - поручио је свету пуковник Михаиловић, 15. априла 1941. године. Тог трагичног дана, Дража Михаиловић је решио да се издвоји од главнине трупа Друге армије и крене ка Дрини. Случај је хтео да његова борбена група са заставом 41. Пешадијског пука остане једина активна организована јединица у краљевини, и тако буде стожер каснијег отпора непријатељу на бази четничког ратовања. Михаиловић је на Равној Гори развио заставу слободе и непокорности и повео први герилски устанак у тада поробљеној Европи против нацистичког окупатора.

Југословенска војска у отаџбини (четници) је била југословенска (већински српска), ројалистичка герилска организација у Другом светском рату коју је 13. маја 1941. на Равној Гори основао пуковник Драгољуб Михаиловић, као снагу одану југословенској краљевској влади у изгнанству. ЈВуО је за време Другог светског рата била у сукобу са усташама, балистима, партизанима и снагама Силе Осовине.

До јесени 1944. четници су ослободили 34 градска насеља од Немаца. Приликом ослобођења Пријепоља, 11. септембра 1943, Немци су имали највеће губитке у једном дану од почетка рата (преко 200 погинулих, према извештају британских официра с лица места). Четници су имали четири велике офанзиве на Немце, сваке ратне године по једну.

Током Другог светског рата, 1944. год. америчка обавештајна служба је, у сарадњи са Југословенском војском у отаџбини и њеним командантом ђенералом Дражом Михајловићем спровела операцију „Холјард” (Halyard). Главни циљ операције била је евакуација америчких пилота, припадника америчке 15. ваздухопловне армије који су оборени изнад територије Југославије. Оборени амерички пилоти су уз помоћ припадника ЈВуО пребацивани на територију под њиховом контролом одакле су америчким авионима евакуисани у Италију са импровизованих пољских аеродрома Бољанићи, Коциљево и Прањани. Операција Холјард била је највећа операција организованог спасавања оборених америчких авијатичара у Другом светском рату.

Кобни тренуци за покрет настају после одлука Техеранске конференције (од 28. новембра и 1. децембра 1943.). Техеранска конференција је био састанак Јосифа Стаљина, Френклина Рузвелта и Винстона Черчила у Техерану. Према одлукама ове конференције и каснијих конференција, Југославија је, у подели Европе, припала Совјетској интересној зони. Као последица тога западни савезници сву помоћ окрећу партизанском покрету. Сви даљи потези савезника, укључујући и краља и његове владе у Лондону, иду на корист Титовим комунистима а на штету ЈВуО и целом српском народу. Под притиском Черчила краљ Петар је позвао снаге под командом ђенерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита, што је био врхунац издаје и највећи ударац ЈВуО. Дража Михаиловић и његов покрет су жртве уступака западних савезника према Стаљину и СССР-у.

Ђенерал Михаиловић је 15. јула 1946. године, на стаљинистичком процесу у режији комунистичког режима, осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је извршена 17. јула 1946. године. По наређењу комунистичког диктатора Јосипа Броза, место на коме је закопан ђенерал Михаиловић је најстрожа тајна Титове Југославије.

Чињенице о ЈВуО и Михаиловићу:
- Дража Михаиловић је најодликованији Србин у историји
- Дража Михаиловић је одликован француским Ратним крстом и америчком Легијом части за заслуге у Другом светском рату
- Дража Михаиловић никад није осуђен као ратни злочинац, како се касније нашло у историјским уџбеницима, већ углавном за злочине против тзв. НОБ-а
- ЈВуО није антисемитска организација како је то тврдила комунистичка пропаганда („У овом рату страдали су Јевреји горе него ми Срби, а ми нисмо никада били против онога ко страда, па нећемо ни сада. У нас се никада није постављало питање Јевреја, већ питање режима. Ако не ваљају режими, не ваљају ни Јевреји, а ако су солидни режими и добар управни апарат, ваљаће и Јевреји. Али, у првом реду треба да ваљамо ми Срби.
Антисемитски напад не сме да се појави ни у штампи ни у пропаганди. Забрањујем сваку грдњу, као и распиривање мржње према Јеврејима у говорима, на јавним састанцима или приватно по кафанама приликом изношења мишљења појединаца. Јевреји су људи као и остали народи, а у овом рату страдали су више чак и од нас Срба.” - Дража Михаиловић, 7.4.1944.)
- у ЈВуО постојали су и муслимански одреди, јеврејски одреди, словеначки одреди, било је и Хрвата, Пољака...
- ни један логор није отворен од стране ЈВуО, за разлику од других војних формација

__________

Чињенице о комунистима
- комунисти су сарађивали са усташама још откако је тај покрет основан. У централном листу Комунистичке партије Југославије „Пролетеру”, број 28 из 1932. године објављен је чланак у коме дословно пише: „КПЈ поздравља усташки покрет и ставља се потпуно на његову страну.” Марта и априла 1942. године у источној Босни усташка Црна легија борила се заједно с партизанима
- југословенски комунисти су све време рата радили у координацији са совјетским комунистима. СССР је био у коалицији са Трећим Рајхом (споразум Рибентроп-Молотов) у периоду 23. август 1939. до 22. јуна 1941. године. Тек пошто је Хитлер прекршио споразум и напао СССР, југословенски комунисти добијају налог из Москве о подизању устанка. Ко зна када би и да ли би комунисти почели устанак да Хитлер није прекршио споразум са Стаљином
- за време Другог светског рата од стране комуниста страдало је око 210 свештеника СПЦ, више него од усташа - око 170
c/p
mido
(penzioner)
25. новембар 2009. у 19.17
cuda postoje
1 2 4 8 16 32 64 128 256 512 1024 2048 4096 8192 16384 32768 65536 131072 262144 524288 1048576 2097152 4194304 8388608 16777216 33554432 67108864 134217728 268435456 536870912 1073741824 2147483648 4294967296 8589934592 17179869184 3435973868 68719476736 137438953472 274877906944 549755813888 1099511627776 2199023255552 4398046511104 8796093022208 17592186044416 35184372088832 70368744177664 140737488355328 281474976710656 562949953421312 1125899906842624 2251799813685248 4503599627370496 9007199254740992 18014398509481984 36028797018963968 72057594037927936 144115188075855872 288230376151711744 576460752303423488 1152921504606846976 2305843009213693952 4611686018427387904 9223372036854775808 18446744073709551616 36893488147419103232 73786976294838206464 147573952589676412928 295147905179352825856 590295810358705651712 1180591620717411303424 2361183241434822606848 4722366482869645213696 9444732965739290427392 18889465931478580854784 37778931862957161709568 75557863725914323419136 151115727451828646838272 302231454903657293676544 604462909807314587353088 1208925819614629174706176 2417851639229258349412352 4835703278458516698824704 9671406556917033397649408 19342813113834066795298816 38685626227668133590597632 77371252455336267181195264 154742504910672534362390528 309485009821345068724781056 618970019642690137449562112 1237940039285380274899124224 2475880078570760549798248448 4951760157141521099596496896 9903520314283042199192993792 19807040628566084398385987584 39614081257132168796771975168 79228162514264337593543950336 158456325028528675187087900672 316912650057057350374175801344 633825300114114700748351602688 1267650600228229401496703205376 2535301200456458802993406410752 5070602400912917605986812821504 10141204801825835211973625643008 20282409603651670423947251286016 40564819207303340847894502572032 81129638414606681695789005144064
Коментар Запамти ову тему!
Looking for Tassel Keychain ?
.