Odavno ne navracam na SC a ovom prilikom uz pozdrave koje svima saljem želim da nas podsjetim na jednu pricu koju sam bas na ovom mjestu postirao prije ravno 10 godina. Za to vrijeme se zaborave i mnogo vaznije stvari pa čak i ljudi ali iz nekog razloga ova moja prica je evo prezivjela prvu dekadu pa čak se i „umnozila” i nalazi se na mnogo net sajtova sirom svijeta.
Zadovoljstvo je proslavljati godisnjice uspjeha a ovo je zaista prijatan osjecaj jer u svim ovim godinama toliko je lijepih komentara izreceno na racun ove price da sam u neku ruku bas pocastvovan. A napisao sam je onda kada su nas svi napadali i kada je bilo teško biti Srbin. Nastala je u dahu, bez bilo kakvih priprema ili koncepta i možda je zbog toga i uspjela da se toliko dugo odrzi u svijetu u kojem se kako rekoh i mnogo vaznije stvari okoncaju mnogo ranije.
Još jednom hvala svima koji su je citali, komentarisali ili sacuvali, uz iskrene pozdrave i zelju da sve koji dolazite na SC prati sreća i Bog cuva.

vas Nord, imenom Vojo Lukic
-------------------------------------------------------------------

Nemojte je nikada napadati, nemojte o njoj nikada loše, zbog svih nas nemojte, … molim vas.

Ona je nasa i moja, i onih nerođenih koji će sigurno doći. Nemojte loše o plavim sljivama, o proplancima, rasnoj stoci i koscima moje Sumadije, o zitnim poljima moje Vojvodine.
Samo uz Moravicu oko Arilja, Ivanjice, Pozege, znaju tako lepo docekati gosta...sa slatkom od malina.

Nemojte loše o Savi i Dunavu, Oj Moravo, moje selo ravno.
Nigde na svetu nema toliko Morava, pa još i opevanih.

Nemojte ni o Ibru, neka samo u pesmi na trenutak stane, ali pustite ga neka tece.

Secate li se detinjstva, prvih skolskih ocena upisanih crvenom bojom u sveske uskih pa onda sirokih linija ?
Secate li se prvih ljubavi, i kratkih porukica na parcencetu papira, „ja te volim, ja te najviše volim”,
secate li se svojih novih suknjica i pantalonica koje su vam tate i mame kupovale za novu skolsku godinu, opancica, cipelica, ekskurzija, onih skolskih koje za navek ostanu u secanju...ili možda trenutka kada ste prvi puta u zivotu ugledali more. Toliko vode na jednom mestu...

Secate li se berbi grozdja na Fruskoj iznad Iriga, oko Smedereva, Vrsca, Knjazevca, ... Devojke iz gruze, lepesu ko ruze...

Možda još niste zaboravili serpu kuvanog mleka na starom sporetu „Smederevo” kod bake i dede na selu oko Bajine baste, Leskovca, ili Knjazevca možda, svejedno, i to sa kajmakom kao kukuruz zutim?

Dali vas još uvek probudi crvenilo sa istoka u rana Vojvodjanska jutra oko Padeja, Sente, Horgosa pa sve do Dunava na zapadu, tamo do Baca i Apatina. Zamirisu li vam jastuci na pokoseno seno kao kada ste lezali na travi naše Srbije, tamo gde ste sada, tamo gde je sve „bolje”... i teze.

Ona je nasa, ona je najviše nasa, i ona nikoga drugoga nema ...

Samo u njoj postoji Ravanica, samo u njoj Studenica, Zica, i onih 17 na Fruskoj Gori i mnogo mnogo vise. Samo u Srbiji, mojoj Srbiji, sveci gledaju pravo u oci i pricaju sa covekom, živim covekom.
Možda još negde ali ja ne znam, a prosao sam sveta ili mi se čini. Macva, prostrta poput sarenog cilima istkanog rukama vrednih ratara, sve od Drine pa do Cera, a sa one strane Srem, deo junackog srca punog zita i lubenica...

Pricajte o njoj, nasoj, najlepsoj. Pricajte uvek lepo ne radi price već zato što je lepa. Pricajte svojoj deci kako su lepa prela oko Kuceva i Zagubice, na Zlatiboru, i oko Valjeva. Pustite neka cuju i pesmu onu „Zlatibore pitaj Taru”, malo radi dece a vise radi sebe i onoga „dali pamtis ljubav staru”, lepo je, naše je, a može i podsetiti na nekoga ko će to osetiti. Nije sramota.

Nigde takvih zalazaka sunca, i nigde se tako lepo ne peva. Nigde ljubav nema takvu snagu a rakija dusu kao u nasoj Srbiji gde je i sok voda, gde je gost brat, i gde se uvek negde islo... i u rat...sa pesmom na usnama.

Eeeeej kad bi mogli ponovo u djacke klupe pa ispočetka u jelek i opanke,...i one kuce krecene u belo,

A Secate li se Beograda, Novog Sada, Niska banja topla voda, pa Odzaka, Palanki..., bonbona tvrdih a slatkih, ili onih „pirusa” sa mentolom, onih zelenkastih. Kako nam je bilo krivo kada se onaj beli papiric zalepi za bombonu pa od muke pojedemo i komad papira samo da osetimo tu slast bombone, ljutimo se a zvacemo i uzivamo.
Boze kao da je bilo juče: April u Beogradu, Poljupce je čak iz Luvra slala Sapcu Monaliza,...Svratit ćemo i u Coku to nije daleko,...pa one tresnje na Zelenom Vencu ili Kalenicevoj,
Futoska u Novom Sadu, ... kupusna polja, ...krompir u Guci...Svilajnac,... Tamo i gromovi lepo pucaju, lepse nego ovamo gde smo, ... a kisa, ... lepa, kao da je i ona nekako posebno nasa, Srpska.

Dodje zima a mi se okupimo uvece, slanina suva,... bela a slatka, corbast pasulj sa rebarca suva, kiseli kupus,... šta sve ne možeš od njega napraviti. Bukovina pucketa i macor drema a psi lajuuuuu, selo odjekuje,... milina za cuti.

I zato, o svemu mozete ali o njoj, ne, nemojte o njoj nikada loše, mi smo njeni a ako bas nikako drugacije ne umemo prestanimo rasti, ili nemojmo odrasti,... jer deca su najiskrenija i

More diko mani se divana...Nek nas ne zaborave devojke sa Morave, ...

Ne brini Srbijo moja, ima još onih koji te vole, i to mnogo,..najviše

Vojo Lukic