Тридесет година Човек живи у овом граду, језик је научио, не баш савршено али зна толико да може да се споразумева. Није се враћао одакле је дошао. Зашто, ни сам не зна. Првих година није могао, јер није имао пара за карту. Покушавао је да се уклопи у овај велики град, упознао је гомилу људи из разних земаља.
Увек се осећао као емигрант, није јео салату пре главног јела, није пио само викендом, него сваки дан, наравно са мером.
Убеђивали су га да једе здраву храну, цереалије, влакнасту сплачину коју су звали храном, бело месо које је било суво као и риба. Он је желео да ужива у храни, без обзира да ли ће живети педесет или сто година. Цигаре није оставио, лекове није гутао, витамине није користио.
И осећао се здраво. Али не баш сретно.
Био је усамљен, иако је имао великог сивог мачка. Самоћа му се увукла у кожу, смрдела је чак и када би спавао. Устао би ујутро, избацио јастуке на прпзор да се проветре али тај смрад није могао да испари. Осећао се у одећи у кухињи. Једино када би скувао сарму са сувим месом, није је осећао. Онда би замирисала његова мајка, која одавно није жива.
Отишао је у Свет да би осетио неки други живот, авантуру. Као да је све оно што је гледао у биоскопу у граду где се родио, био сан.
Волео је сваке ноћи да се попне на кров мале зграде, сео би, запалио цигарету и слушао велики град како стење, буку саобраћаја, завијање полицијских сирена и ватрогасних које су их надјачавале. Чуо би разбијање флаша и свађу несретних људи.
А онда би престао да слуша и посматрао би облаке како плове на тамном небу, светла реклама како плешу и месец који се врти и осветљава ову позорницу Великог града. И био би задовољан. Осетио би како плута на води, како је лак и безбрижан, чуо би једино своје равномерно дубоко дисање и куцањ срца. Мир би преплавио његово изморено тело и када би осетио како се одваја од њега уплашио би се и вратио. Није имао храбрости да полети и одвоји се.
Онда би се полако вратио у свој стан, попио би чашу црног вина * Вранац* , испушио још једну цигарету и увукао се у кревет.
Пријатељи, земљаци су га звали да иде са њима у кафане, али после пар одлазака, напустила га је жеља. Прегласна музика га је нервирала, а зене које су седеле за шанком биле су такође усамљене не прикривајући жељу да ту ноћ проведу са било ким, само да сперу смрад усамљености. Он то није желео. Хтео је да се заљуби, као онда када је био млад.
Искрено.
И онда би остављао пијане и раскалшно тужне пријатеље и враћао се на свој кров, где би седео неко време, и опет одлазио на спавање.

И тако је прошло тридесет година неприметно. Једино је оседео, тело се још добро држало упркос свим оним масним шункама, сланинама и сиревима. И душа му је остала млада, барем је он тако мислио.

Једног петка, када је месец био пун тек на почетку лета седо је на излизаној столици која је некада припадала вероватно неком камиону, услед збрке од свих градских звукова, чуо је један звук који га је омамио.
Звук фруле. Звук који је припадао његовом крају одакле је потекао, звук који није припадао овом великом граду. Усамљен као и он, тужни је причао приче о ливадама, потоцима, љубави и младости. Слушао је као опчињен. Размишљао је одакле потиче, мора да је из суседне зграде. Нагнуо се на ивицу зграде и трашио одкале долази. Суседна сива зграда је била нешо нижа, тако да је могао да види кров. Сребрни Месец је вечерас сијао као никад до тада, угледао је лик жене.
Гледао је и слушао по први пут. Плутање на води је вечерас заборавио.

Ипак се усудио да се одвоји од тела и полетео је по први пут. Није био уплашен.
Видео је ипсод себе лепу жену, не тако младу, имала је уморан и тужан поглед и усамљеност је испаравала заједно са сетним звуком фруле. Кружио је и слика је била истоветна са сликама Марка Шагала. Она у белој хаљини, он у тамном оделу, зѕвоно оближње цркве је ударало тактове а Месец је попут велике диско кугле бацао зраке.

Када је музика престала он се попут светлосто спојио са телом. Жена је отишла.
Звона су престала да звоне и опет се чуо звук града, аутомобила, свађа два пијанца и лавеж пса затвореног у стану.
Сиви мачак се створио поред њега и мјаукнуо гладно. Он га узе у наручје и одлучи да сутра потражи жену из суседне зграде.

Када је ушао у стан није осетио смрад усамљености.

Задовољно се осмехну, нали чашу Вранца и наздрави мачку.