retko lepa pesma!

Saglasna.

Da, slazem se sa svima ovde, a ovo je B... o kome se prica..
Topli, iskreni pozdrav! :)

:)

Једна лепа мелодија http://www.youtube.com/watch?v=35DQP4-f9SQ&NR=1

„A ako nije stvarnost ovo
već samo slika
iz kaleidoskopa
onda je svako njezno slovo
otkacena osa
ziroskopa
i to onog što se vrti
tek jednom u ovoj
dolini placa
u kojoj je jedino
jači od smrti
onaj sa krstom
umjesto maca.”

Prelepo, prelepo...

Pozdrav

TETOVIRANA JESEN

1.
Ti neznas kako je carobno
znati da negdje postojis
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojis
u svijetu u kojem leptiri
i ne docekaju zoru.

Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otice,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake price
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.

A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te cuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako već budes bodez
i napravis nekakvu ranu
i tad ću da budem sretan
sto još uvijek negdje postojis.

2.
Te jeseni je u mojoj usecerenoj krvi
zaspalo cigance modrozelenih ociju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjecas se... bio sam kocijas
zaljubljen u svoju kociju
i u svjetlost naše zvjezde koja polako gasne...

Suton... iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijece
nasem nerođenom sinu.
Oprosti...
Na nebu je ustap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu...

Sad... nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvijezdi sa koje sam sisao ranjiv.
Neću ti reci hvala, a neću ni da ti platim
jer si najveci krivac sto sam njezan i ranjiv...

3.
Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio...

4.
A kada ostavim zvijezde
hoću da budes kraj mene
jer mogle bi i one
zacas da odu vragu...
... duboko ispod vode...
mutno ogledalo...
Bar zbog najljepsih tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak...
ostani
samo
još
malo...

Jer kada odes iz rime
u noc jezivo strasnu
ja ću manirom klovna
staviti sesir od slame,
poderan kaput
i trosnu krvavu leptir masnu
... i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame...

5.
Kisa i nebo mutno do placa...
San je posljednja mogućnost
da se sacuva
ono sto mora da ode.
Ne budi me
u ocima pijanog sviraca
jutros je previse vode
... nemir.. i jedna jesen daleka..

Ni slavuji ne zvizducu pjesmu
koju znaju sve ptice...
Pusti...
u praskozorje između smreka
naći će uplasene zvijezde
i upaljene svice...
vece... i jedan komadic bola...

Rijeci će uvijek reci
manje
nego sto govore oci...
Ne okreci se...
Case su na kraju stola
al vise nikog nema
da ih natoci.

6.
TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA

Možda zvijezde veceras namjerno na pcelinjak lice
dok svjetlost klizi niz lice i zvjezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše price,
al neznas kada dodju, još manje kada odu.

VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU

Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdrazem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi.. a dalje.. tko zna kada će smjeti...

MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VISE SOLI OD MIRISA MORA

Ne budi me.. u snovima je nedostizno malo tuge.
Smijuci se mi igramo jednako komicnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s andjelima ići u skolu.

I LADJE KAD POTONU JOS DUGO SANJAJU LUKU

Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao sto pcela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke vjecno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duse u matu.
Jer,
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi vise soli od mirisa mora,
i ladje kad potonu još dugo sanjaju luku.

7.
Ja vise nemam za čim da zalim ni kome da prastam,
sem maloj krpici svjetla sto me pokatkad dodirne i razbudi
... i da vjerujem i da ne vjerujem...
... i da sanjam i ne sanjam...
isto se vracam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu bijeloga zlata
... a zivot tece dalje...

Ti i neznas
da već danima sanjam istog leptira,
samo svjetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po cemu bi ga prepoznao
sem malog oziljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proljece,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi...

Ne, ne boj se.
Moje rime sem sto me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da sute.

Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada još uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao...
A ti?
Šta ćeš ti?

Karavani prolaze.

Šta više

na ime njegovo
prašina pada
uprkos njegovom
negdašnjem sjaju
ni po čemu ga
ne pamte sada
osim po onom
promašaju

Meni je i sam naslov pesma za sebe

Једва се чупам
из сумње окова
да се ту диже
велика фама,
и да све похвале
на конто Блоква
долазе само
од стране дама.

ако гледамо кроз праву призму
реч је о сентиш-шовинизму

О, бањалучки
свјетли пашо,
да пишеш епске
десетерце,
опет би жицу
женскама нашо
тиме и пречицу
у њино серце

Nije, ali nisam ga ni hvalio

Знаш како је, ту ми је Дис био само пример. „Парадигма” што би рекао покојни Тирке.
Није била поента Дису. него у Скерлићу

Нисам ја Диса помињао „анпасан”. Скидам му капу.
Не смао песник, био је брате пророк. Још 1910-е написао „Наше дане”. Као да их је писао данас. Заправо, писао је о ономе што су нам тада донели Карађорђевићи.
Да се питам, „Наши дани” би се налазили на насловној страни свих новина. Као опомена. Отрежњење.
*
А за сентиш-шовинизам: можда сам ја заправо, мало љубоморан на Блокова,хе,хе..
*
Нек Тиркетова душа почива у миру,боље га помињати по добру, него га заборавити.
Сад ћу да кажем да сам ја, осим поезије, сатире итд, 80-их писао неке колумне, „Студент”, „Радио Студентски град” итд.Чак помало и о филму, пошто је био у РУ „Нови Београд” неки клуб љубитеља филма, где се могло доста научити.
Текстови су ми били добри. Без лажне скромности.

Али, имао сам пех: Много ми текстови личили на Тиркета. Потрефила се слична доза озбилљости, бенигног цинизма итд.
И онда ја почнем да апстинирам од читања његових текстова.
И, што ређе читам Тиркета, то ми текстови више личе на његове.
И лепо дигнем руке. Останем у поезији, епиграму, афоризму.

Тек се опет мало активирам ове године, у веб-часопису Ђорђа Вукадиновића.

А онда се, крајем 80-их мој свет срушио: Тирке постао глодур „Радио ТВ ревије”. Тада није било ових таблоида, па је „Ревија” била главни трач-жућак. Била је у кризи, па у „Политици” молили Тиркета да је спашава.
Па га је после тога,поменуо Драгослав Бокан, који тада још није водио Беле орлове, него био „само” режисер по школдској спреми, прослављајући се као једини који је нашао примедбу Кустином „Дому за вешање”..
Е, тај Драгослав је написао текст „Како је Богдан убио Тиркета”.
Са сличном поентом.. Очигелдно је и њему био узор.
*
Иначе, Тирке је био међу првим европејцима, у позитивном смилсу те речи. Ако се не варам, играо и у „Коси” у Атељеу.
Био сипред времена, жигосао све наше заосталости и будалалуке. И, вероватно се надао да ће наши везири устоличени 2000-е, донети нешто ново.
А убрзо је почео да их „сецира”. Тако, без икаквог познавања политике и верзираности у исту, однос једног Тиркета према власти довољно говори каква је.

Значи, свако моје помињање њега, резултат је само мог поштовања.

Одужих..

Сад ако поново кажем да није поента у његовој песми него критичарима, вртећемо се у круг до бесвести.
А о Тиркету сма причао због коментара зашто га помињем кад му ни година дана није.

Е, сад ћу да откријем космичку тајну, мотива ових својих коментара: Обећао ми Блоков пиће ако поставим који коментар и заинтригирам још некога. И сад се је вртим од критичара, преко Диса и Тиркета...

Тако да, за сада, имам „зарађено” округло 8 чаша шприцера.
Само, у мојој терминологији, шприцер се не прави од белог вина и сода/воде или киселе. Него, то је мешавина мог омиљеног пића-бозе, са лимунадом.
А Блоков сад кудро ћути, не оглашава се. Јер зна да би у тарифирање ушли и његови коментари, сви који су хронолошки после мог првог коментара.
ПС
Морам да признам да ми ова измишљотина није баш оригинална,него је на бази једног Арсеновог фазона: Кад певачкој „звезди” на сцени неки тип донесе огроман букет цвећа, аранжиран по пропису. И, док се публика у сали одушевљава популарношћу певачке ведете, тај „обожавалац” јој пружа неке паре у руку и каже „А ово вам је ваш кусур”
Поз

Признајем!
И не тражим да ми се пола прашта.
Него ми се додаје. Додају се још 2 чаше нозе, за твој и мој коментар по једну.Мораћу да мењам пиће, добићу хипервитаминозу Б

:)