ПРОЦЕС

Живео једном један тихи човек у једном сивом великом граду. Сваки дан је ишао аутобусом на посао, устајао тачно у пет и петнаест минута. Увек је јео исти сендвич, са истом саламом и премазом од сира. Возио се истим улицама, једино су се мењала лица путника и возача. Бројао је кораке од станице до зграде у којој је радио, тачно 125. Кући се враћао у исто време и никада није са колегама после посла свратио на пиво у бар у који су сви навраћали. Гледао је само један канал на ТВ- у са вестима и затим тачно у десет сати легао у кревет. Избројао би до 100 и заспао.

Викендом би устајао и легао у исто време и обављао исте кућне послове. Једино би га сиви мачак ометао у ритму и долазио у различито време кући, што га је посебно нервирало. Једне суботе док је гледао програм са вестима приметио је једног уметника, сликара. Његова платна су зрачила лепотом коју он није могао да схвати али која га је обузела као олуја када понесе папирни чамац.

Одлучио је да и он почне да слика. Набавио је потребан материјал, направио места у поткровљу, накуповао велику гомилу књига и бацио се на посао. Прво је одабрао свог мачора за модел. Он се стално протезао, врпољио и бежао са столице. Ипак успео је да направи пар скица. Како је слике и цртеже приводио крају приметио је да мацор личи на њега. Попримао је његове црте лица, равнодушан поглед и прилично монотон став тела и фигуре. Није се обесхрабрио, нашао је друге мотиве, поређао би празне флаше, воће, вазне и све слике су му биле безживотне.

Мислио је о сликару и његовим сликама. Каква је то тајна давала његовим ликовима Живот, Радост, Срећу, Мир. Какав је то човек, почео је да размишља.
Али што је више мислио све је мање схватао.

После ко зна колико времена проведеног на сликању, једне ноћи разочаран, оде до најближег драгстора и купи флашу вина и кутију цигарета. Ненавикао ни на једно ни на друго брзо је осетио муку. Исповраћао се као никад до тада у свом животу.
Изашао је на свеж ваздух да дође себи. У оближњем парку сео је на клупу, разочаран и притом видно болестан, од пића и цигарета. Био је у исто време и задовољан јер је престао да размишља о оном сликару и његовом дару. И док је гледао у фонтану која је шумила у тихој летњој ноћи праћена крекетањем једне доконе жабе није ни чуо када га је један звонки глас упитао да ли може да седне на клупу. Глас је поновио мало гласније и он се тргао. Одговорио је да слободно је , изволите и погледао у девојку црне косе као гар и плавих очију које су светлуцале у мраку као очи његовог мачка.

Упитала га је да ли има цигарету и он се маши за џеп. Стрпао је несвесно кутију и уљудно је понудио. И оне је узео једну. Девојка се насмејала и за трен као да је видео једну од сликаревих портрета, зрачио је и грејао као Сунце у мају када се опрашта са тек процветалим вишњама и дуњама. Причали су дуго и није ни приметио да се смешио све време. Када су испушили последњу цигарету, девојка се поздравила и отишла. Човек је са смешком остао још једно сат времена и није приметио да је његово уобичајено време за одлазак у кревет прошло. По повратку кући свратио је у драгстор и купио још једну кутију цигарета, жваке које иначе није никада куповао, пар чоколадица и чипс. Дошавши кући седео је још једно време а онда се спремио за спавање. Одавно је већбио избројао до 100 и није могао да заспи. Лик девојке из парка му се појављивао стално. Чак и када је заспао сањао га је. Сутрадан је устао у исто време са главобољом али некако другачији, мачак га је чудно гледао искрививши главу. Намигнуо му је као да је схватио шта га је спопало. Почео је да слика, чим се вратио са посла. Портери су добијали израз девојке, цвеће и вазне су добијале нежне облике и ведрину, чак и стари сат није деловао тако стар. Био је задовољан.

Сутрадан је свратио до радњице са цвећем, упознао је старију продавачицу са којом је причао пола сата. Продавцу воћа је пожелео леп дан, поштару захвалио за писма и позвао га на пиво. Комшијама се уњудно јавио и позвао их да дођу на кафу. Деци из суседства је поделио жваке и чоколадице и поиграо се са њима лопте. Чак је пристао и да буде ћорава бака.

И враћао се својим сликама које су све имале нешто што је подсећало на девојку из парка. Тамо је свраћао сваке ноћи надајући се да ће је опет срести.Носио је пуне џепове мрвица од хлеба и хранио гладне голубове поред фонтане. Све док лето није прошло.