Odvažno srce nahodi svoje zadovoljstvo u praštanju uvreda, a slabo u osveti...
Ostala je prošlost moja još kod mene,U njoj spava moja mladost, Nisam ja ni pesnik ni pisac, mada, divno je dotaći se tih opojnih stremljenja. Imam samo požudnu potrebu k` nezaboravu, da se sećam i osećam.
A ovo što sledi, e to ja opet, nastavljam ……. :)

Negde, od polovine sela , tamo dalje prema spustu ka prečici što se račva ka dva susedna zaseoka, kao tvrđava neosvojiva I ponosita, kraj , grubim šljunkom, asvaltiranog puta, tik uz zidine , stajala je gizdavo se kočopereći, škola. Bila je to škola za neveliki broj djaka iz nekoliko okolnih sela I to samo do četvrtog razreda. Kamene blokade, istovetno klesane, uzdizale su se čak do drugog sprata, pa je time samo još pojačan osećaj neosvojivog I strahopoštovanog – nepoznatog.
Neki smo se poznavali , ali smo se vrlo brzo svi upoznali I navezali jedni na druge, postadosmo jedno dešavanje, zaseban svet. Sve izvan toga za nas je bilo nedodirljivo a istini za volju nismo tome ni težili, ovaj beše zadostan.
Sećam se onih malih klupica I još manjih stolica, od punog drveta. Sećam se uzdignutog podijuma podno table I ogromne ovalne, zelene peći u zadnjem levom uglu učionice. Sećam se učiteljice zbog koje nisam hteo vezanje pertli na cipelama da savladam, jer mi je to ona rado činila, a ja sam onda bio važan i sećam se jednog neobično lepog plavog školskog – djačkog mantila, oivičene kragne vezenom čipkom, među svim ostalim jednako takvim mantilima, I najlepših , ovlaš začešljanih , plavih uvojaka koji ukrašavashe najlepše , skoro neprimetnim pegicama ukrašeno, lice – sećam se Slavke…
Svi smo voleli Slavku, i mislili , svak za sebe, da baš sa mnom treba hitat u skrovište, igrajuć se žmure idržeć se za ruke. A bile su to lepe bledunjavo nežne , negovane ručice kojih dodir namah prostruji toplinu celim telom.
Slavka beše najbolji djak u razredu, te verovatno svesna svoje nadmoći, sa mogućnosću velikog odabira , sve nas držaše u neizvesnosti inadi .Nebrojeno puta pomislih : „ E ,sad će u meni potražiti zaštitnika…”….Sada će mene za ruku dohvatiti ,a svi će mi onda zavideti! Kako je to bilo primamljivo…:)
Ogroman očaj razočarenja kada se to ne desi ni u narednoj žmurki, pa ni u onoj sledećoj….sve je s` nekim drugim zaklone zauzimala,a ja sam bio taj koji sam stanovao u istoj zgradi sa njom podno njenog stana. Imao sam najviše prava da je držim za ruku I da se tako sa njom trčeći makadamom uznesem do neslučene radosti I onog drhtavog osećaja.
Desio se dan , kada mome strpljenju dodje kraj, kada neuzvraćen, još nejasan osećaj postade teret i mora a možda i ljubomora. Stadoh pred moju Slavku zahtevno , nepokolebljivo…, a ona ništa., samo me odgurne ne udostojivši me pogleda.
Nešto beše ljuta ili ja nesmotren, ne znam, ali moj ponos i moj ugled postadoše ništavni i bolni. Povukoh je ja , tako povredjen , za onu divnu – najlepšu plavu haljetku pokidavši joj nekoliko dugmadi koji se skotrljaše neznano kuda pa moja ti nežna Slavka iz zaokreta otvorenom šakom , pričvrlji uz levo mi uvo, takvu šljagu da mi još i sad zazvoni u glavi kad na to pomislim. Od sramnog poniženja me nestade.Sa suzno plačljivom glimasom, ali zadržavajući srdžbu i bes, pokupih ono mojih stvari u torbu rešeći da prekinem školovanje. Džaba su me odvračali , dozivali, ubeđivali, bio sam neumoljiv.Za mene je škola završena!
Došavši kući , upita me mati : „ Otkud ti tako rano”?
A ja : „Ne idem više u školu!”
Nije umesno izreći one prvo naučene prideve, ali emocije su neobuzdano činile svoje. Meni mati doda školsku torbu pakajući me u hram životnih saznanja, a ja joj istom putanjom vratim uz povik : „NEĆU!, Nikad više!”
U kuću nisam mogao , torbu nisam uzeo ,a povratak u školu mi ponos nije dozvoljavao, te sam želeć domoći se saznanja koliko li Slavka pati, ipak pošao al prikradajući se onom bedemu kamenitom gizdavom I kočopernom. Taman kada pridjoh do najpodesnijeg vidikovca, zazvoni školsko zvonce velikom odmoru. Vreme užini.A za užinu pravi zlatnožuti kačkavalj na friškom hlebu i „jafa”, onaj sok od narandže kojeg sam očima ispijao, tada i do dana današnjeg . Moja ti je Slavka tako makljala po sendviču i soku, kao da se netom nije desilo ništa što bi joj omelo apetit. Svi su , svak u svom kutku naslade , predavali se čarima zlatnožutog kačkavalja sa jafom, svi osim mene….
Ako me neko danas pita . „Šta bih najviše voleo….?”
Moj odgovor je : „Sendvič sa sirom i jafu”!
Ponos mi nije dozvoljavao da se moja užina i ja tog sumornog dana susretnemo, bilo je to prosto neizvodljivo, ali smo se sa Slavkom brzo izmirili I nastavili igru žmurke sa promenljivom srećom I nadalje. Žensko je žensko od malena I tu nemožeš puno učiniti. Ostaje ti jedino da se uzdaš u sretnu zvezdu.
Sve je ovo prethodilo, kada je Slavka u pitanju, jednom lepšem osećaju – prvom saznanju dodira. To je taj dah duha koji me nosi.
Imala je Slavka stariju sestru, koja je medicinu učila i brata Miloša.Desi se neko slavlje u režiji naših roditelja, pod okriljem seoske kafane , stecišta društvenih dogadjanja.
Priredjivali su oproštaj za pamćenje, rastanak dobrih komšija I prijatelja koji beše dirljiv do bola, naime Slavkini su spakovali stvari I već potovarili u vagone, čak I gradjevinski material za gradnju kuće, tamo negde, u nekom Zemunu, dalekom na stotine kilometara bio je spreman za otpremu. Ostade jedini ljudski da se oprostimo.
Džubox je svirao :„Prendi qwesto mano cingara”, a mene Miloš gurnu prema Slavki, videć da se snebivam. Taj dodir dela njenih gipkih ramena , preko svilenkaste haljine je bio nešto , do tada najlepše što mi se u životu pružilo i ostvarilo. Osetih tada prvi put nežnost , mekoću razdvajanja svilom dodira moje ruke i ženskoga tela. Već sutradan se želja pretvori u čežnju a čežnja u maštu I do dana današnjeg , u sećanje – kao I onaj zlatnožuti kačkavalj..Kačkavalj sam priuštio nebrojeno puta, I uvek iznova...ali Slavke više nikada ni video ni čuo...

Da li muk i tišina imaju značaj odobravanja, da li je i pogrdno priležnije od nokoment-nog , da li baš ni u koga nema doživljenog, da nas opričano sećanje preseli na talase lepih osećaja, da li bi se isčitavalo kada bi se nastavilo ili je ...?