ISTINITA PESMA

Niko nije ničiji
Ni ti sto stojis tu iza ogledala i cekas cudo
Glumeci sopstvenu dvolicnost
Cerekajuci se sopstvenoj zamki u koju naivno upadas
Ti ne pripadas ni toj senci ni tom trenutku
Jer trenutak nije ni postao zbog tebe
On je samo iluzija vremena u kome se gubimo svi.

Ti , ti si kao propali kapetan broda
Ciji brod još nije ni sanjao more
Ti si samo prividjenje samome sebi
I tvoje reci odzvanjaju kroz svemir kao i kutlaca po praznoj serpi
a uz to te to čini I srećnim :).
Ti ne znaš ni da postojis i ocima slepca pokusavas da
Naslutis let leptira i opises boje duge.
Ti čak ne « vidis » ni muziku jer su ti usi otupele od slusanja svojih hvalospeva.
A kap vode u okeanu ili zrno peska u pustinji
Možeš da zamislis samo kada upadnu u tvoje oko I zasmetaju ti
I ne znaš da,
Ni okean ne pripada svome sumu
To je samo iluzija o pripadanju
U snovima možda pripadas vetru jedinom biću na koga, kažeš da licis
I onoj strasnoj mocvari punoj mrtvih tela
Koja vise nikome ne trebaju.

Ti, ti sto stojis tu i pitas se
Sto samome sebi pokusavas da das značaj placajuci turom istrosenih misli
I verujuci da se uspesno igras rečima
Ti si samo prividjenje samoga sebe
Ti si samo kap, samo zrnce
Zalutalo u bezdanu tvoga staklenog oka
U kome je zarobljeni okean bezvrednih stvari
Sa obalama prepunim smrdljivih skoljki i mrtvih jezeva
Ogranicen hridinama tvojih predrasuda
Koje te prstima neminovnisti
Vuku ka dnu, ka beskraju zaborava i prevari zvedanog sjaja.

E vidis, ja te volim !
Moja dusa je ispunjena ljubavlju i prastanjem…

O bespuce o kuda nas vode nasi očaji…

Anja Polar