Драга Ањице, много ми је драго да сте се ти и Полар вратили на ове просторе. Недостајали сте ми.

„ Дјеца (младост) и Љубав су све што живот има.”

„ Дјеца остављају наш траг постојања у времену”

♥♥♥

San

Ovo je molitva za san.
Ovo je nada za dan.
Ovo je sapat,
sapat za srećan kraj…

Ja se molim ovom snu.
Ja volim samo nju.
Ja pišem ove sne,
dok ona voli,
Voli me…

Ovo je sreća za nas.
Ovo je nada za sve vas.
Ovo je samo spas,
spas za sve nas

I nek vristi djavo taj.
Pred srećom on nema sjaj.
Pred Bogom,
pred Bogom on je kraj…

A zašto ja pišem to?
Zašto ja ne želim zlo?
Bog je jedan,
ali vredan…
Bog je vredan,
i nikad zedan...

A ljubav,?
E toga djavo ovaj nije vredan,
pa sad grmi,
i gladan i zedan,
ali neka…
Šta da mu se radi kad je bedan… :)
POLAR

Mnogo pahuljica ove zime i ljubavi kraj kamina :)… I da Bog bude sa svima vama…
***

Ceznja

Cekajuci nekog tamnog Godoa
na stanici metroa u gradu bez vremena
sedeo sam mirno zagledan u nebo
koje nemir je slalo u vidu neke morske pene

I tramvaji su prolazili nemo
sa tek ponekim zvukom sirene,
a oni vagoni sto cinili su metro
nestajali su tek tako, ispod zemlje

Zelena vozila bez snova
prevozila su bica bez lica
a ni ta lica nisu imala nikakva pokrica
i sve je već licilo na tuzni kraj price

Mastao vise nisam,
ni vetar čuo nisam,
a i ono tamno biće
osecao sam... primice se sve blize i blize...

Možda već sledeći tramvaj,
možda za pet minuta,
bese bas uzasno blizu,
bese bas tu... u ovom sledećem nizu...

Snovi su već odavno bili odsanjani
pa čak i san da ću jedne divne noći
ipak videti svoj breg u magli,
breg sacinjen od muzike sunca
toplih vetrova, nekih virusa srca.

Zapalio sam tada poslednju lulu mira
spreman da se pozdravim sa svetom nemira
i da poljubim sunce sto sija
te uskocim u vagon metroa
i upisem se u dnevnik nekog mracnog Godoa

Ali gle cuda, pojavi se tramvaj u boji,
i to bas na sinama metroa,
i bese sav crven i smesan
pomislih, pa možda je to taj vagon do Boga...

Ali bese to tramvaj zvan sreća
tramvaj gde živese ceznja
tramvaj sa srcem od cveca
gde sanja se i masta do neba...

A na vratima bese to biće,
biće iz price o crvenoj sumi,
biće iz snova o srni
i nekom mirisnom bregu u magli

Kartu molicu, rekla je ona...
a ja sav smusen i zbunjen
izvadih kartu duboko iz prsa
koja je još kucala onako bez stida
i...

Tramvaj zvan ceznja sad skita
van sina u vasioni nemirnih snova
u masti carobnih bica
i telima sto postaju jedno

Noći su krive za sve to
za tramvaj, za suzu, za sreću,
za vetar sto miluje nekog
to nezno srce sto zivot mi pruza...
POLAR

:))))

SrećA

Sreća stanuje u ulici brestova,
tamo gde kesten već pocinje da mirise,
tamo gde sunce izlazi evo upravo sada,
bas ovaj tren, ovaj jesenji minut snen...

A ta sreća... to su neke oci,
divne neke oci... snene kao minut
svetle kao sunce... vruce kao kesten...
Da... progone me bas te oci...
I zbog toga ja nemam kuda poći...

Gde god se okrenem vidim ih,
te oci... te snove... tu sreću...
neke divne duge kose... opet sreću
I to još divnije sareno srce...
Hm, treci put sreću...

Izbor se sada zaista samo sveo na jedno,
jer je tako pao sa neba
kao neki sasavi veo,
na onu ulicu brestova,
na onu pesmu o srcu,
znaš onu, ti si... ti si...
i na neke reci... znaš one...
ma znaš ti sve...
Da...
izbor se sveo na moju sreću :))))
POLAR

***

:)

Detinjstvo

Kad sam bio sasvim malo mece
uvek sam voleo da gledam avione.
Još i tada u jutrima snenim
lezeci u nekoj travi,
pustajuci tako da me gnjave
one bezbrizno lude bubamare.

Plavo i suncano nebo,
pokoji beli oblacak na njemu
i oni...
Avioni...

Voleli su oni često da mi pricaju o njoj.
Ostavljali su uvek neki znak,
neki mlazni oblakasti trag,
nekad kao srce, a nekad kao krst
i leptir plavi mi uvek sletao na prst…

Sve sami znaci u jutrima snenim
vodili su tako medu dete,
lezeci u bubamarinoj travi,
da sanja neke knjige, neke price
i filmove sreće bas o biću tom,
onako sneno, bez ikakve brige...

Ipak vreme ne postoji za bezbrizno detinjstvo,
jer meda dete je još uvek dete.
Ne znam bas kako,
niti zašto,
ali ono još uvek voli i avione.
I znakove još cita,
sa plavim leptirom često prica,
bubamare lude one još uvek ga tako gnjave,
sad iz neke mirisno plave kose,
bica jednog divnog, sa ocima punih rose...

A one knjige i price
i sve filmove sreće,
sa srcem u srcu svome,
sa tim bicem iz njegove maste,
nastavlja sad da živi
jedno belo mece…

POLAR
:)

MORSKA ZVEZDA

Sumi Bozja reč,
Uz valove dalekog mora...
Prosipa se kroz prste pesak,
Na suncu zlatnom jedna zvezda,
Umire sad jer tako mora...

Dosao je cas,
Bozja reč, tiho kroz valove cuje se,
Ne brini se zvezdo mala,
Na novi put ipak poći mora se.

Cempresi razvise svoje mirise,
Dok stene moru u susret hrabro krenuse,
Jedna skoljka usamljena još na dnu prenu se,
Dok zvezda svoju sudbu mirno cekase.

U jednom casu zaslepljenim suncem,
Kad pucina bljesti a mirna je,
Dok talasi suste tu u stenama,
Otisla je mala zvezda ka zvezdama.

Samo telo malo osta
Da svedoci još koji cas,
Mala dusa Bogu krenu,
Da potrazi od Njega spas.

Zvezdo mala sto si morem ludovala,
Sto si roze bojom okean ulepsavala,
Sto si nezno i ljupuko se kretala,
Zauvek na Nebu sada sijala.

Anja-Polar

Pesma AMOR IN AETERNUM je zbilja lepa!

sledi Ptolomejeva stilska vežba (ne poslanje svraka i vrana):

Svemir hita ka tebi,
Da te izjednači sa zrncem peska,
Kap iz okeana,
Ispariće na suncu i nestaće život,
Svaka zvezda ima svog Samsona i ima svoju Dalilu,
Tišina koja je u snovima izjednačava nas sa smrću,
Bujicu potoka i bujicu krvi nazvaćemo nasiljem,

Ogledalo ima lice i naličje a čovek dvoličnost,
Dobrota naduvanih obraza vešta je ulizica,
Svaka sfera nekada je bila neonska nada a možda i iluzija,
Milost darujem srcem a ne rukama,
Putevi se razilaze kao i godišnja doba i ne goste one koji se prikradaju i šunjaju,
Bespuće je zabluda onih koji se zagube na Putu Večnosti,

Kristalna kugla koja nije čitav svet odaje neprijatelja,
Bitka žabe i zmije ima svoj arhetip,
Hiljade cvetova volim više nego hiljadu godina života,
Na kraju duge nalazim radost i nekakvu Dobrotu,
Vatra zmaja neće ogrejati kosti bez Nade,
Da zaista,
Nemoj se plašiti jer ti si Zvezda,

Između mene i paradoksa stoje Borhesove slepe oči i jedno ogledalo,
Nemoj me zvati jer sam slab i zarobljen Lepotom,
Smejem se jer sam srećan i verujem u večnost Duše,
Onaj koji voli nikada neće biti napušten,
Zauvek,
Sa pustinjom kao svedokom,
Sa zvezdama i nebom kao putokazom,
Sa senkom koja ima Ime i Razum,
Sa leptirom koji poznaje tajnu srca i Svemira,
Sa ovim rukama ispruženim ka grudima majke.