http://www.box.net/shared/9nzz8htxvp
AURORA POLARIS- otvoren put u san
ako postoji zelena svetlost od zalazeceg sunca, koju nisam videla, za koju sam čula od Jules Verna još davne 1882., onda postoji i aurora polaris ili, kako je od milja nazvase , „otvoren put u san”. razmišljala sam o tom dodatku i delovao mi je nelogicno, ali samo na prvi pogled. tek kada se aurora pojavila proteklu noć,shvatila sam, ustvari, da je to zaista bio otvoren put u snu.
protekle noćinebo bese...ma zašto da vam oduzimam dragoceno vreme sa opisima neba u tamo nekoj letnjoj noći? biće dovoljno da kažem bese jedno od onih, kada vazduh podivlja izvodeci trikove.
sedela sam u potpunom mraku i posmatrala zar cigarete koju sam samo nekoliko trenutaka pre zapalila. tisina je bila nepodnosljiva pa sam onako bauljajuci u mraku dotakla moje carobne dugmice koji odmah odreaguju nekim tonovima. bilo je toliko nečeg smolastog u toj muzici. lepila se za mene na mesta koja sam htela da zastitim, ali nije bilo moguće...a onda u jednom trenutku, dotaknu me nešto. u prvi mah pomislila sam da je jedan od onih bezobraznika kojih se grozim, noćnileptir sa onim teskim krilima tamnih boja. nemojte da se smejete, priznajem, plasim se upravo njih, a kako nemam onog „spasioca” koji to resi kroz smeh, jednim potezom ruke, egzekuciju uvek moram sama da zavrsim, sto dodatno utice na strahotu.
mahnula sam rukom nasumice, ako je u blizini da ga bar na kratko udaljim od sebe dok ne ispusim cigaretu, ali istog momenta, ruka mi dotaknu nešto sto je u isto vreme bilo i meko i ostro i jako i toplo. vrisnula sam i skocila na noge zeleci se domoci svetla, ali u tom trenutku zacuh reč „puyumuyumuwan”. ne trazite da vam je ponovim, jer ovo je jedini put da sam je izgovorila posve ispravno. kako zacuh tu reč, sobu mi preplavi neverovatna svetlost. dacu zaista sve od sebe da vam je opisem. ja sam se nasla u onom njenom delu koji je bio izrazito crvene boje koja se od mene dalje razlivala u zutu, pa dalje u nezno zelenu, a već na rubovima, ta zelena je dobivala crnu nijansu. ono sto je bilo fascinantno, na tom crnom delu bese komadic koji se plavio, ali ona nijansa plave boje kojom svetle najlepsi primerci kristala.
pocela sam da se okrecem oko sebe. soba vise nije bila soba, nestale su sve stvari, nije bilo zidova. ja i svetlost, a onda u momentu dok je moj pogled kruzio i dosao u ravninu sa mojim ramenom, dva oka. zanemela sam! nasla sam se oci u oci sa ogromnom pticom...a onda nakon te trenutne paralize mozga, shvatih da sam samo par trenutaka pre, svojim rukama dotakla krila orla. sad ne treba da vam dajem opis orla, svi ste ga bar na slikama videli, taj pogled bih mogla uporediti sa jednim od onih, namcorastih ljudi, sa vecnom „krunom” među ocima, karakteristicnog pokreta usta i bora oko njih, spustenih prema dole. kljun, a kakav drugaciji nego onaj strasni, orlovski u gornjem delu, za koji kažem „koren” zuckaste boje, a prema vrhu tamne sive ili crne boje, sa donjim delom posve ravnim, ali gornjim delom zavijen u „kuku” i sa one dve karakteristicne rupice sa svake strane, koje deluju kao nozdrve na nosu. smejem se (sad to mogu), perje koje je raslo bas od onog dela gde je kljun pocinjao ili zavrsavao, kako god hocete, pa prema telu, bilo mu je kao kod coveka koji je dobrano zalizao kosu, pa je zatim namazao nekim uljem da joj da na sjaju. „brada” jedna od onih, par dana stara„.
gledao me je, a zatim otvorio kljun iz kojeg su pocele da izlaze cudne reci. svaka reč je bila novo cudo. ona prva, koju ne umem da izgovorim, ona od koje je sve krenulo, proizvela je svetlost i gubitak onog mog dragog prostora, jedinog u kom sam se osecala posve sigurnom.
sledeća reč koju je izgovorio bila je ”kusi kausay„. predamnom se stvori proplanak sa visokom travom, okruzen sumom i neverovatnim zvukom onih divnih nocnih cvrcaka. bila sam na sred tog proplanka i cudno, nisam osecala strah od noćii blizine sume. bosih nogu, osecala sam mekocu podamnom. sela sam i tog casa, moju ruku dodirnula je jedna mala rucica. taj dodir mi je bio tako poznat, toplina jednaka toplini mojih dlanova, oblik prstiju isti kao moji, samo u minijaturi, čak i vene koje su se nazirale kroz tu prozirnu kozu, bile su istog rasporeda kao moje. podignuh pogled prema glavici tog malog stvorenja i ugledah sebe. susret mene sa mnom bilo je iskustvo koje nije moguće opisati ili na bilo koji način objasniti.
mala JA, nasmesila se sirokim osmehom, pokazujuci rastavljene zubice, meni, VELIKOJ.
”bićeš srećna u zivotu, to tvoji rastavljeni zubici pokazuju. da li znaš to?„ rekla sam joj drzeci je za ruke nezno.
pogledala me je krupnim okicama, izvukla rucice iz mojih ruku i rekla tepajuci ”hoću da se igramo„
zacuh krestavi glas orla...stize nova reč ”sunquyman„
sa izgovorenom reci, sve se izmenilo..ili sam ja bar tako mislila. nije bilo proplanka, nije bilo sume, ni zvukova onih divnih cvrcaka. nije bilo rucica. pozalila sam sto sam čula tu novu reč, jer mi je bila divna pomisao na igru sa malom JA.
stajala sam pred jednom tablom na kojoj je pisalo Chavín de Huántar i oznaka visine 3135 m.
boze, koliko sam ushicenje osetila? ni u najlepsim snovima, ne bih se usudila sebe odvesti tako visoko...
odmah pored table, na prasnjavom putu sedeo je covek tamnoputog, suvonjavog lica, naglasenih jagodicnih kostiju, otezalih, naduvenih podocnjaka ispod ociju, pravilnog nosa. donja usna mu je bila malo deblja u odnosu na gornju i blago izbocena. nikad nisam čula za mesto, čije je ime stajalo na tabli, ali tek pogled na tog coveka, dao mi je odgovor gde sam.
Andi!
samo u tom delu sveta nose se one tako tipicne kapice, istkane raznim veselim bojama, koje imaju one produzetke na usima, kao naše zimske subare. na sebi je imao dve kosulje dugih rukava, ona prva neke zuckaste boje, posve izbledela od starosti, preko nje plava sa nekim ornamentima po sebi, nešto kracih rukava od ove zute, pantalone, tri frtalja, pa još savijene za jedan prst u manzete, zaklela bih se da su bile od lana, sivkasto krem boje. preko svega toga, naravno, ponco, čija je osnova bila crvena sa utkanim prugama zelene i zute boje, koji se zavrsavao gustim resama tkanja. na nogama neke jadne papuce, iz kojih su izvirivale bose noge, sa tamnom odebljalom kozom i noktima na nogama, za koje je morao, verovatno, imati specijalan alat da ih s vremena na vreme potkrati.
sedeo je u dnu table i drzao je u ruci instrument. minijaturna gitara, ali vrlo neobična. takvu nisam imala prilike da vidim. onaj deo vrata na kome su stajale zice, preko kojih su se prstima prevlacili akordi, bio je kratak u odnosu na onaj drugi deo, gde su te zice zavrsavale na onim malim drvenim kalemovima, preko kojih se stimala. na tom delu, stajalo je ukupno dvanaest tih kalemova, raspoređeni u dva reda po sest. ali onaj deo iz kojeg su izlazili divni tonovi, imao je vrlo neobičan izgled. jedan deo imao je oblinu kao i svaka gitara, ali onaj drugi deo se podizao u visinu u obliku peraja.
kao da me je ocekivao, čim sam se pojavila na tom cudnom i divnom mestu, ustao je. nije izustio ni jednu reč, samo mi je glavom dao do znanja da trebam da krenem za njim. pratila sam ga.
doveo me je do cudne gradjevine u obliku slova U, izgradjenu od nepravilnog, blatom povezanog kamenja. posmatrala sam te zidine i okrenuh se da mog pratioca upitam nešto, ali njega vise nije bilo tu. nestao je kao da ga je zemlja progutala. krenuh prema sredistu u tim zidinima. ono sto sam videla na jednom mestu, bilo je nestvarno. smestio se tu vrt. nije to bio vrt primeren mestu gde sam se nalazila. bio je to vrt sa zasadjenim mimozama. boze, kako sam se nasmejala i obradovala kada sam ugledala u tom vrtu malu JA. sedela je u drustvu decacica. bacali su nešto i pri tome se smejali. polako sam im prisla, ne zeleci da remetim njihovu zabavu, ali ne samo zbog toga. zelela sam da vidim u cemu se sastoji igra ta dva mala bica. mi veliki umemo svojom pojavimo sve da pokvarimo...
cudjenju nikad kraja...
dva divna deteta u vrtu mimoza na Andima, igrali su igru ”putujuceg pasulja„..ime igre sam tek kasnije saznala. svako zrno bese zarezano na cudan način u obliku nekih cudnih tacaka. decacic uzme u svoje rucice pasulj i baci ga pod noge maloj JA. ona se nagne nad njega i pocne da se smeje...pasulj joj je davao slike i pisao joj ono sto je decak zeleo da kaže.ništa se nije čulo, osim njihovog smeha, tupog udara zrna od zemlju i mog disanja. u jednom momentu, decak ispruzi ruku prema maloj JA. tog trena, sve mimoze u vrtu sklopise listove i delovalo je kao da su nestale. mala JA, bez reci je ustala ostavivsi decaka posve zbunjenog, prisla mi je, uhvatila me za ruku, povlaceci me za nju i na taj način dajuci mi do znanja da treba da se spustim da mi kaže nešto u poverenju, pogledala me okicama iz kojih je izbijala tuga i tiho mi sapnula... ”hoću da se igramo!„
”wayanakuy„...krestalo je kroz vazduh...
”
