Pevas i te kako lepo!

Koliko se ja secam jedan novobeogradski blok zna veoma lepo da peva u avgustu...

Nije trik ova čitava večnost koja mora da prođe da bih ti rekao da te volim

Volim te samo onoliko koliko pesak može voleti vodu koja ga razobličava i poništava

Ne sećam se da sam ikada video ponosnu i nadmenu zvezdu i njenu svetlost punu nekog bahatog sjaja

Neće biti snage u ovim rukama ako ne bude volje i ljubavi u ovom srcu
Neće biti ni nežnosti

Da li znaš da je zaborav jedini klovn koji nas zaista može ujesti za srce

Kap kiše na svom dlanu nazvaću večeras svojim roditeljem
Kao i glistu i mrava i cvrčka i sve ono što svojim postojanjem u meni izaziva Radost...

Svađa ponedeljka i srede rodila je ljubomorni utorak dan kojim vlada ratoborni Mars

Toga dana ni jedan od mojih rituala ne može me spasiti da pesnicama ne izvučem one varnice koje su se nežno ušuškale u mom srcu

Otkuda tolika mržnja i zavist, mislio sam da je njihov plamen već odavno neki ohladneli pepeo

Ljubav srede i petka, podarila je blagorodni četvrtak, dan kojim vlada Jupiter

Toga dana sve ulice postaju jedinstveni krvotok, a svi ljudi postaju pitomi golubovi koji nemaju strah od grabljivica...

Zagovornik sam tišine koja mora pobediti svaku buku

Čak nekada čujem i sopstvenu misao kako se šunja i pokušava da se neprimećena iskrade

Tada povučem lanac koji svojim rukama drže i svi moji preci i tada sam siguran da će Sloboda i dalje biti ono daleko nedosanjano Ostrvo

Ako ikada poželiš da jedno drugome oprostimo molim te da prestaneš sa bilo kakvim govorom

Samo zatvori usta i zatvori oči i videćeš jedno carstvo kako svojim dugačkim perima može da osmeli tu potisnutu hrabrost i to srce premrlo od straha

Ne preziri tog sitnog čovečuljka tog strašljivca koga svakog jutra pozdravljaš u sebi nevoljno i gnušaš ga se

Znaj da i on u svojim snovima raspaljuje neki žar i sprema se da iskuje svoj mač kojim će postići Pobedu

Da nikada ne preziri tog sitnog čovečuljka tog sitnog strašljivca...

Hrabro je to sunce koje svakoga dana ponovo izlazi i daruje nam sebe i svoju blagodat,
nama, jadnim i opakim ljudima, umetnicima u vitoperenju i skrnavljenju,

hrabra je nekada i moja misao koja se usudi da dođe na izvor gde se napajaju sveti i božji ljudi,

o, hrabar je i dan kada dopusti noći da ga zaogrne svojim plaštom, i kada snevača opet bude manje nego zvezda na nebu,

hrabra je i moja majka koja je nastavila da živi i onog trenutka kada je crna limuzina odvezla telo moga oca u daleku zemlju na susret sa precima i istorijom,

hrabar je i taj miš u meni, kome nije potreban mikroskop da bi ugledao sve moje vrline, i kome nije potreban teleskop da bi govorio o mojim manama, da, hrabar je taj miš, koji će progristi put od mog srca do onog mesta gde se nalazi Ljubav,

hrabar sam i ja ponekad, kada se osmelim, i palčevima rešim da zagolicam budućnost, i slomim krilca vračevima i magovima, i ponovo vaskrsnem Hrista u sebi,

hrabra je i moja navika izvučena iz magareće klupe, koja se grbava i leprozna ne da zbuniti i odstupiti od svoje prepoznatljive tvrdoglavosti,

da, spojimo svi mi hrabri ljudi, naše hrabre ruke i naša hrabra tela, i stvarajmo hrabru decu koja će osvajati nova kopna i nove zemlje i biti u službi nekih stranih manje hrabrih ljudi...

Danas sam posmatrao umiranje i smrt mnogih kišobrana. Vetar ih je hvatao za vratove, čupao im glave, i ostavljao njihova telesa da tužno leže na ulicama. Umrli su pokušavajući da spasu svoju i čast onih koji su se njima služili, pokušavali su da odbrane one ideje zbog kojih su i bili stvoreni. „Naše je da branimo, da odbijamo kišu, da te kapljice jednom zauvek zavaramo.”

- Onaj koji se brani, jednom će sigurno biti pobeđen!

Danas sam posmatrao oči mnogih ljudi. U njima je smrt odavno porinula svoje barke, i njihovo bešumno kretanje odavalo je utisak nespokoja, mahnitosti i bespomoćnosti. Došlo mi je da urlam na njih, da im šamarima i batinama dam malo više smelosti i nade, ali njihova tužna ucveljenost odbila me je da to zaista i uradim.

- Onaj koji nosi smrt u očima, nekada je imao život u svom srcu!

Danas sam posmatrao nebo kako spušta svoje snene kapke, i kako lije te svoje nebeske suze. Prošao sam rukama kroz kosu, dao sam kaput, džemper i košulju prvim rukama koje su se pokrenule ka meni da bi ispitale moju veru i iskrenost moga srca, i ostao sam sam sa svojom Verom, sam, poput promrzle ptice. Negde duboko u meni, potmuli vulkani su plesali, i to je bila ta svakodnevna magija potrebna za preživljavanje.

„Vetre, ti koji si moj drug, i koji si najviše nalik mom karakteru”, smogao sam snage da se obratim mom nevidljivom, silovitom prijatelju, „reci mi, zašto si lomio danas kišobrane, i zašto si mnogim ljudima naterao te barke sa smrtonosnim tovarom u njihove oči i njihove živote?”

„Ti, koji kažeš da si mi drug i da si mi sličan, a petom i srcem si veliki dezerter, ne toliko šaljivdžija, koliko izdajnik, ti znaš da vera prožima karakter, da su to dva prsta jedne iste ruke koja može biti silovita, ali i nemoćna! Zato, ne brani one beskarakterne, kojima su cika i griženje miševa ono jedino H koje je preostalo od reči HRABROST...”

Svemir hita ka tebi,
Da te izjedanči sa zrncem peska,
Kap iz okeana,
Ispariće na suncu i nestaće život,
Svaka zvezda ima svog Samsona i ima svoju Dalilu,
Tišina koja je u snovima izjednačava nas sa smrću,
Bujicu potoka i bujicu krvi nazvaćemo nasiljem,

Ogledalo ima lice i naličje a čovek dvoličnost,
Dobrota naduvanih obraza vešta je ulizica,
Svaka sfera nekada je bila neonska nada a možda i iluzija,
Milost darujem srcem a ne rukama,
Putevi se razilaze kao i godišnja doba i ne goste one koji se prikradaju i šunjaju,
Bespuće je zabluda onih koji se zagube na Putu Večnosti,

Kristalna kugla koja nije čitav svet odaje neprijatelja,
Bitka žabe i zmije ima svoj arhetip,
Hiljade cvetova volim više nego hiljadu godina života,
Na kraju duge nalazim radost i nekakvu Dobrotu,
Vatra zmaja neće ogrejati kosti bez Nade,
Da zaista,
Nemoj se plašiti jer ti si Zvezda,

Između mene i paradoksa stoje Borhesove slepe oči i jedno ogledalo,
Nemoj me zvati jer sam slab i zarobljen Lepotom,
Smejem se jer sam srećan i verujem u večnost Duše,
Onaj koji voli nikada neće biti napušten,
Zauvek,
Sa pustinjom kao svedokom,
Sa zvezdama i nebom kao putokazom,
Sa senkom koja ima Ime i Razum,
Sa leptirom koji poznaje tajnu srca i Svemira,
Sa ovim rukama ispruženim ka grudima majke.

Biće ljut ovaj dan na svoju decu i biće žestoka noć u svom kažnjavanju jer Neko je zauvek ukrao cvetovima Tajnu i Magiju

Stavio sam ruku u tuđi džep i nazvali su me kradljivcem
Neko je bogovima jednom ukrao vatru i nazvali su ga Prometejem

Uhvatiću svojim dlanovima taj šum tu čežnju iz mnogih srca i sagradiću od toga Kulu lišenu Patnje i Bola

Deco vi koji verujete svom Ocu i čija je jedina sablazan odsustvo smirenja i ljubavi

Ne dopustite sumpornim maglama i mnogim rečima da vaše htenje nazovu grešnim i zlonamernim

Podeliti Istinu znači podariti svoje usne Lepoti i darivati svoje srce Celovitosti

Podeljeno srce krije tajnu onoga koji će sabljom krenuti na samo Postojanje na sebe samog

Zar ne znate da i Anđeo i demon nekada pokreću naše misli i stiskaju naše srce...

Očekujem od jeseni isto ono što i od Novog čoveka koji je će zauzeti mesto onog prethodnog

Očekujem da razdrma egzistenciju do same srži, do samog bitka

Opalo lišće nije isto što i odbačena zmijska košuljica, jedno je daća za mrtvog brata koji će sigurno vaskrsnuti, a drugo je Stvarnost borbe Dobra i Zla, borbe sa poprištem u svakom srcu

Te oči koje me pakosno gledaju, nekada su bile krateri vulkana
Te oči sa ljubomorom kao zlim koralima, sa zavišću koja napada kao pobesnela osa,

Te oči, ja razumem, i njih nazivam nekakvim zvezdama siročićima, u ritama, bez topline roditeljskog doma, sa ohološću kao glavnim podstrekačem i bukačem

Te oči, koje volim, koje trepnu onog trenutka kada i moje srce otkuca, te oči...

Postaću snažan onda kada pripitomim vatru i kada sebe naučim poslušnosti vode

Biću dete jeseni, inje nekada zelenog lišća

Te oči pobunjeničke zime i poraženi jeseni, brata i sestre koji se traže zbog zaveta umrlog roditelja, te oči koje kao magična koprena prožimaju ovaj Život...