U mom životu su razgovori mnogo prisutniji nego što je to neki eventualni, zamišljeni prosek, pa osećam potrebu da napišem da mi mnogo znači to što vidim da se na delikatne teme ume misliti i govoriti bez upotrebe reči kao ratne tehnike.

Beograd nije nemoćan da odbrani tradicionalnu gostoljubivost karakterističnu na naš narod jer ta gostoljubivost, duboko sam uverena, ničim nije napadnuta da bismo je branili.

Huligana među sportskim navijačima ima širom EU i van nje, smatram da je devijantnost njihovog ponašanja uzrokovana prevashodno emotivnom i duhovnom devastiranošću porodica iz kojih potiču i da su takvi huligani svuda na svetu isti. Otuda je ovo ubistvo, samo po sebi, nedovoljna građa za tako snažnu ocenu da je narušena gostoljubivost jednog grada, čitaj stanovnika tog grada, dakle naroda koji je u tom gradu većinski, prema tome Srba. Činjenica da je žrtva Francuz a ubica Srbin sama po sebi ne znači ništa. Čovek je ubio čoveka. Što se na našim stadionima i Srbinu dogodilo, a i jednog policajca, opet Srbina, huligani (opet Srbi) su pokušali živog da zapale.

Za mene su to fakta. Što sad Vuk Drašković šalje telegram saučešča ambasadoru Republike Francuske i porodici ubijenog navijača, što se nastoji naturiti osećaj nama koji ovde živimo da smo horda manijaka koji su strancofobični, što nam se kolektivno oduzima pravo na to da smo čestiti ljudi koji poštuju život i njegove univerzalne vrednosti potvrđene kao takve u civilizacijskom toku - to je druga strana „medalje”.
Na delu je amoralna politizacija jednog ubistva u funkciji ojačavanja pozicije svoje političke stranke (Drašković nije jedini, svi su takvi), nevođenje računa o strateškim interesima naroda koji se predvodi od strane svih naših vlasti, kao i teledirigovana negativna tipizacija Srba koju su neki svetski centri moći i neki mediji odradili davnih godina - gde smo mi kao miševi nadrljali dok su se našim rukama i glavama, dakle životima tukli slonovi. Štošta je još na delu. U pravu si, Tanja, paralele nisu potrebne, mogla sam i bez Milice Rakić (čiji su spomenik na Tašu oštetili Srbi), ali je kontekst ubistva bitan.

Bris Taton je ubijen kao navijač protivničkog kluba, a ne zato što je Francuz. Na Kališu, odakle se pruža jedan od najlepših pogleda na deo srpske prestonice, i dok ovo pišem, stoji netaknut, neokaljan, nenačet spomenik Francuskoj na kome piše: „Volimo Francusku kao što je ona nas volela 1914-1918. Zahvalan srpski narod”. Inače, za poslednju rečenicu nisam sigurna, pišem baš umorna, ali onu prvu napamet znam, a zna je i moja kći od 16 godina.

Da je Taton ubijen zato što je Francuz, naravno da bi Pariz ili prekinuo diplomatske odnose sa nama ili snizio nivo diplomatske komunikacije sa ambasadorskog na konzularni. Da su Francuzi u Beogradu ugroženi, evakuisana bi bila ambasada a opunomoćeni recimo Španci da zastupaju interese Francuske nadalje, otišli bi pre toga Francuzi koji ovde žive i rade, a ništa od toga se ne događa. Vlasti Republike Francuske su od naših zatražile da istraže ubistvo. Ako su nemački kriminolozi (Visbaden) osvanuli u Beogradu dan nakon ubistva Đinđića sigurna sam da bi nam osvanuli i francuski samo da ima iole simptoma sumnje da je mladić možda ubijen zato što je Francuz.

Nisam se stidela ni kad je Srbin ubio Anu Lind. Ne znači da sam imuna na sram kad je reč o ubistvima. Mnogo o njima znam, pravnik sam školovan za sudiju, tužioca ili advokata upravo za krivična dela. Ali kao građanin Srbije ne želim da ćutim kad i mom detetu treba da se nakači krivica za nešto što nema veze sa njenom nacionalnom pripadnošću i etikom svojstvenom nacionalnom korpusu u kom je ponikla, a koja nije ni bolja ni gora od etike kojoj se u kući podučava prosečni Francuz. Ne krijem se iza deteta. Ni ja neću da se stidim tuđe bruke, dovoljno sam matora.

A za životom mladog francuskog navijača iskreno žalim. Duboko saosećam sa njegovim roditeljima jer sam i sama bila preblizu te situacije i srećom samo slutim koja je to bol. Ne bio niko u njihovoj koži. Razumem i dušu roditelja čiji je sin sada u Okružnom zatvoru zato što su oni spavali dok su ga gajili tako da ga u praksi, na delima, više voli društvo iz navijačke grupe nego li otac i majka. Možda su po toj nesreći porodice žrtve i navijača bliže nego što bi se moglo pretpostaviti...

Ne naturam stavove. Drago mi je što imam sa kim da diskutujem. Umorih se od onih koji imaju organ za govor a nemaju čulo sluha.

:)

Ne povijaj glavu, ostani ponosna.

*****

Ono što znam, to i pišem. A ono što pišem su nalazi sudske istrage.

Ne bih da ispadne da misterioznošću pokušavam da sakrijem nemanje argumenata, ali jednostavno za neke stvari su potrebni i mesto i vreme, nije sve za forum, kome svaka čast, ništa loše pod tim ne mislim.

Može se okrenuti glava od krvavih mrlja, ali krv ostaje.

Pomenula si na jednom mestu k.u.r.v.u. E, ja mislim da je istorija najveća k u r v a ikada, jer je pišu pobednici ali šminku sa njenog lica skidaju diplomatske i još neke arhive za koje se zna kad i kako se otvaraju (ako se otvore!), pa se tada vidi u kakvom je zaista stanju „devojka”. Sve, al' ne i nevina.

Učestalost ubistava stranaca - koja nije bila bezbednosna karakteristika Beograda nikada, u ma kojoj istorijsko-političkoj „epohi”! - je do te mere sumnjiva i mutna pojava da mi se od toga smuči majčino mleko koje sam posisala. Ništa me u političkom životu ne samo Srba ne može iznenaditi, oduvek se novcem ili ucenom kupovalo sve, samo što se ponekad plaća u naturi.

Prema tome, ova, slobodna sam reći, ujdurma i te kako ima svoju cenu, a oni u čijim se kuhinjama takve stvari krčkaju zaista jesu majstori svog posla. I vidi se da platu ne primaju na lepe oči, već na znanje kako se to radi. Cena su životi i krv koje pominješ, a uvek je to krv i glava onoga ko nit' luk jeo, nit' luk mirisao...

Jedan od najvećih prevaranata u istoriji izjavio je na suđenju: „Tvrdim da je poštenog čoveka nemoguće prevariti.”-kao repliku na optužbu da je varao POŠTENE građane.
Možda se slična paralela može povući i danas-nikakve „navlakuše” svetskih tehnologa obmane iz Tavistocka ne bi uspevale da se mi držimo sebe i svoje pameti. Da su roditelji zaista roditelji i deca bi bila deca. Ako ulica odgaja-ulica i kažnjava.

Sve sto je izneto ovde je krajsnje ljudski.
Mislim kako ne postoji narod koji se više diči svojom gostoljubivošću od srpskog. (Komentar nepotreban)
Samo jedna rečenica mi je zasmetala..
„...Da bi se jedan grad stideo, treba da se stidi ceo narod, a da bi se stideo ceo narod potrebno je - ipak - mnogo više od jednog ubistva...«
Odmah se postavlja pitanje, a koliko to ljudi treba ubiti da bi nastao stid, koliko psovki, uvreda, udaraca po nemoćnom da bi se ušlo u greh.
”

Vidim da je ovde centralno pitanje - stid zbog ubistva.

Dobro, stidim se i ja. Ali, pred senima trogodišnje Katarine koju je u Zvezdarskoj šumi silovao i lomeći joj rebra i razdirući unutrašnje organe ubio dečko njene majke, dok mu je ona čuvala stražu - kako kažu sudski spisi. Nije uzalud sudija u završnoj reči govorio o njenim senima koje su „nad svima nama” i zbog nesnosnog bola kog je trpela na kraju kratkog života.

U svakom je ubistvu ishod svuda i uvek isti - nestaje nečiji život. Ali način na koji se to radi, svojstva žrtve i učinioca, pobude iz kojih se ubija i štošta još, razlikuju ubistva jedna od drugih. Nisu ubistva klonirana pojava, odatle razlike u dužini zatvorske kazne, odatle postoje i ubistva za koje se pred zakonom ne odgovara u dobroj većini članica UN i ne ide ni minut na robiju. Volela bih da sam sada jasnija.

Ne pravdam ubicu Francuca, ali još nisam čula argument u prilog tome da zbog tog ubistva treba da crvenim pred sobom i pred drugima. Jer, ako crvenim, osećam krivicu, a moralna krivica/odgovornost za mene nije besmislena sintagma.

Niko ko ima dva grama mozga ne bi sumnjao da uvek ima onih koji bi rado gledali 'vatanje za gušu, posebno između žena, jer takvima pašu dame tipa Aleksis i Kristl Karington:) Nisam brinula da će razmena mišljenja između Tanje i mene zaličiti na opise susretanja Marka Kraljevića i Muse Kesedžije.

Kad osoba zna šta je lično dostojanstvo, ume da poštuje i tuđe dostojanstvo. Za otrov ne brini, kao ni za izbacivanje negativne energije. Jer, ovakvi razgovori zbližavaju sagovornike. Računajući i Mobilnog, kome skidam kapu na jasnoći misli i otvorenosti u saopštavanju. Kao i onoga što menja pseudonime kao lice sa poternice;)

Drago mi je da smo te kao diskutanti razočarali:p

hahahaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Jedva čekam kafu da se malo i dovikujemo, da vidim kako mi leži taj stil:)))

Živa bila, smejanja mi nikad nije dosta, sve može da mi se smuči, ali ono - nikad.

Cmok!

U svim zemljama navijacke grupe kontrolisu specsluzbe. Jer kroz navijanje kanalisu urođenu agresivnost pojedinih ljudi koja je zasnovana na genetskom nivo. Da ne dužim. Problem je sto u normalnim državama specsluzbe agresivnost kanalisu da se izduva na stadionu, da nestane u galami. Ljudi se isprazne. I ponovo idu na stadion kao za narkotikom a u ostalo vrijeme su normalni. Kako to funkcionise.
Vodja grupe je iz specsluzbe i on formira grupu i daje osnovne smernice i aktivnosti. On je vodja copora. Ako se slučajno copor formira samostalno onda se spec. ubacuje i kontrolise vodju dog ga ne zamijeni sto nije teško jer ima jasan cilj, obucen je, zna kako dise copor i ima podrsku i finasijsku (karte, rekviziti, petarde, pice i sve to može da pronese na stadiod pored obezbedjenja, i uvijek je dobro informisan - ima mogo zasluga) i raznu drugu. Problem je što se
kod nas koristi u politicke svrhe. Problem je što se I specsluzbe se kontrolisu izvana.
Zadatak je bio da se izazove tuca i neredi, da bi se zabranile organizacije koje nijesu ucestvovale u tuci uopste. Dobro ste primijetili tri grupe navijaca istovremeno na jednom mjestu da tuku jednog francuza u kafani. Dobili su narudzbu gde da dodju. Sjetite se: Racka, Merkala,11 septembra, Sadama Huseina, itd.. Ali javnost je već kanalisana, zgrazava se nad neredima. Zabraniti nešto učiniti. Još djecak poginuo.Planirana steta za organizatore. Zabraniti sva udruzenja koja se ne kontrolisu. A navijace ostaviti treba još da se koriste. Da niko se ne buni jer su svi u toku zbivanja. Bune se dobri i posteni ljudi. Vi se dokaz, da ima još nade!

Malu Milicu sam pomenula jednom, a onda sam sa simbolike prešla na kontekst, jer je Tanja sagovornik sa kojim se tako može razgovarati. Prvi put sada čujem da su građani Srbije vapili da ih ne brani polupijana PVO. Tvoja aluzija oko krivice za smrt male Milice je, najkulturnije rečeno, besramna i bezobrazna.

Inače, ako ćemo opet o Milici, nju je neko, u ime države, a uz saglasnost njenih roditelja, odabrao da simbolizuje svu našu decu pobijenu tokom NATO agresije 1999. u bilo kom delu Srbije, računajući i Sanju sa varvarinskog mosta. Zato je Milici podignut spomenik na beogradskom Tašmajdanu. Zato sam pomenula nju, a ne Sanju ili neko drugo dete.

Dakle, nema šta da te boli, drugu decu koju je pobio NATO pakt nisam zaboravila, sva se ona simbolično zovu Milica Rakić.

E, kad u diskusiji ima ovih tonova, onda moram da kažem da paralela koju sam napravila nije neumesna nego je i te kako na mestu. Tvoja paušalna ocena da jeste neumesna jednako je validna kao i moja da nije. Pa ako ti se (dalje) razgovara, tu sam. Argumenti ne mogu da pobegnu.

Naspavala sam se, odmorila, pa da najpre izađem na popravni:

Poštenje se ne mož' kupit
jer ga pošten ne prodaje
za sva blaga, za golema,
a nepošten prod'o bi ga
al' ga nema

(dva pišem, tri pamtim;))

*****
Percepcija, naravno; ali i dubina gaženja.

Bilo je lakše majkama Francuza kojima je Srbija digla spomenik na Kalemegdanu? Nije poenta da nekome bude lakše. Dete niko ne može da zameni, ali to ovde nije tema.

Kako da dokažem tu ekskluzivu o raketi kojoj je skrenuta putanja? O još jednoj podvali srušenog sistema i pokojnog vlastodršca? Zašto je skrenuta raketa bila ispaljena? Zato što su NATO avioni bacali Trumanova jaja? Ili izvodili aeromiting samo sa građane Srbije? Ili je pijana i raspojasana PVO u najvećoj tajnosti izvela savršen državni udar i za sve nas maestralno simulirala NATO agresiju?

Život je pun iznenađenja. Nisam očekivala da ova tema krene u pravcu viceva i humora.