MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
25. јун 2009. у 08.01
Tako ponekad te reči mi dodju ko jeka
Kad bure se spuste pa pacovi napuste brod
Ne brinem mnogo o njima, vrate se s lepim danima
Pa idemo dalje i plovidba traje ko pre
*
Kroz čitavu civilizaciju vodi se neprestano jedan rat, najčešće tiho, malo kome primetno, ponekad bučno i brutalnom silom koju su nazvali - rat, u čemu, upravo zbog brutalnosti, u senci ostaje upravo rat vrednosti kao suština, esencija svakog sukoba.
Ima mnogo civilizacijskih konstanti, ali među njima se po mnogo čemu izdvajaju veština krojenja i, naravno, oni koji su njome ovladali do perfekcije: ljudi krojači.
Nisu to šnajderi ili dizajneri koji se igraju tekstilom da bi najsmislenije što smognu ulepšali ionako savršeno čovekovo telo. Oni to rade iz ljubavi ili neke, njima znane, muke koja ih je uterala u taj zahtevni posao, pa zato oni prvi uživaju dok rade, a ovi drugi odrađuju posao kao što Sizif gura onaj svoj prokleto živi kamen.
Ljudi krojači su nešto drugo. Oni kroje samo iz ljubavi prema tom zanatu, i to u večitom strahu od greške i prekasnog reagovanja. Njihova su staništa ponekad legla nesvakidašnjeg kiča i prostote, a ponekad sa ukusom i stilom uređen prostor namenjen divljenju brojnih prolaznika, među kojima su gotovo odreda samo ljudi krojači. Šnajderima nije mesto u tim bivacima jer svojim postojanjem izazivaju neugodno podsećanje da je priroda krojenja u nečem sasvim drugom, pa su, kao potencijalni razbudioci savesti nepoželjni u svakom smislu.
Ljudi krojači bezmerno uživaju dok rade. Materija koju oblikuju ima osnovu i potku, ima boje i dezene, ima različitost gradivnih komponenti, baš kao i tkanina. Kroz njihove makaze, međutim, prolazi neobična, oplemenjena tkanina koja ima dušu, um, srce, kreće se, voli i pati, diže se i pada, bezglasno ili sa smehom, ponekad jaukom.
Ljudi krojači prekrajaju, lome ljude.
Njihov posao zahteva posebne uslove za rad. To su prostori sa odeljkom za radni ambijent, sa mnogo cveća, ulja na platnu, najnovijim TV i muzičkim aparatima, obaveznom policom sa nekim knjigama kao svedokom izrazite duhovnosti. Kod njih se ne ulazi direktno, imaju predprostor u kojem po pravilu sede žene, mlade i doterane, svesne koliko važan posao rade do te mere da sa visine jedva uspevaju da spuste pogled i uoče dole, negde na dnu, one šnajdere koji vajaju tekstil. Od njih čuvaju svog čoveka krojača kao da su donosioci same smrti, koje se ljudi krojači plaše gotovo više od svega. Ima samo jedna pojava koja im je užasnija od vlastitog ovozemaljskog okončanja. To je oduzimanje prava na krojenje ljudi, koje ih vraća dole, među one majstore za tkanine na koje gledaju sa podsmehom i naročitom vrstom superiornosti koja je, ipak, lišena smisla i mogućnosti da pogodi u metu.
Ljudi krojači su sudbinski, neraskidivo vezani za šnajdere. Oni su im predmet rada. Na kreacijama šnajdera traže pogrešan nabor ili šav obnevideli od makaza koje stoje nad njima, u rukama nekog većeg čoveka krojača u čije ime i po čijem nalogu proveravaju podobnost odeće koja, po njihovom mišljenju, valja da sakrije nagotu čoveka,a ne da istakne njegovu posebnost i lepotu. Nije im lako, rastrzanima između veštijih ljudi krojača od sebe koji samo čekaju pogrešku da pokrenu svoje makaze, i šnajderima-umetnicima za sečenje i štepovanje svih tkanina koji, zauzeti i opčinjeni lepotom tkanina, neumorno stvaraju mala remek dela lišeni potrebe da im iko oda priznanje, čak, prezirući ma kakvo priznanje - osim zadovoljstva onog čoveka koji odene njihovu kreaciju.
Ljudi krojači nastoje da šnajdere skrate tamo gde štrče, da ih uteraju u onu manju Prokrustovu postelju ne bi li ih oslobodili predugačkog dela nogu, ruku, ponekad i glave. Najradosniji su kad se bave šnajderovom glavom ne zato što u njihovu prelazi višak iz one tuđe, već zato što taj čin doživljavaju kao neoboriv dokaz koliko je njihova krcata čim se bave tako strateški važnim poslom.
Najveća nevolja ljudi krojača nije lična nesreća koja ih prati u stopu jer unutrašnja emotivna i duhovna ispraznost i neispunjenost tinja u njima, guši ih i stvara u njima nezadovoljstvo sa kojim ne umeju da se izbore, ali ga savladavaju time što ga vezuju za šnajdere kao uzročnike i dislociraju sa privatnog, kojeg ne smeju ni da se sete, na svoje poslovno ja jer ono im je sve što su ikada imali i sve što će ikada umeti da steknu.
Njihova najveća nevolja je suočenje sa tim da su pred šnajderima nemoćni šta god da im učine. Skrate noge, ruke, stešu glavu, ali šnajder i dalje kreira, tada sa bolom, ali odežda koja izlazi iz njihovih ruku postaje još življa, sa još više duše.
Zato su dani posebnih svečanosti i specijalnih radosti ljudima krojačima oni dani kada čuju da nekog od šnajdera više ni fizički nema. Tek tada prionu na posao, tek tada rade strasno i nesputano, uz užitak kakav ništa drugo ne može da im priušti. Šnajdera više nema, pa slobodno mogu da prekrajaju njegov život. Rado bi i dela prekrojili, ali nemaju tu moć, ne razumeju ih i zato pred njima nemoćno stoje. I upravo zbog nemoći pred lepotom tih dela sa istinskim žarom pod tepih guraju i dela, i šnajdera. Da ih što pre zaborave, da se ne sete muke svoga duha kad god bi se suočili sa slobodom koju je šnajder imao celog svog veka dok je stvarao, a oni se batrgali u ustima makaza vičnijeg čoveka krojača od njih samih.
Kad pomisle da su završili posao i konačno uspeli, odahnu u trećoj prostoriji svog radnog prostora. To su kupatila sa džakuzijem u kojima pate što nemaju zlatnu toalet šolju kao Sultan od Bruneja čija sobarica za samo godinu zaradi dva miliona američkih dolara, o čemu se oni ni ne usuđuju bar da sanjaju iako to strasno žele. Jer su i sami sobarice svom sultanu kojeg su tako retko u prilici da sretnu...
Gledala sam juče ljude krojače na delu. Decenije mukotrpnog rada ispile su im život iz kičmene moždine. Stoje, formalno uspravni, ali povijeni pod teretom spoznaje da i njih čeka sanduk, dva metra ispod zemlje i ništa više od toga. Uplašeni i zabrinuti nad tim ko će o njima zucnuti koju prilikom oproštaja sa ovim svetom.
Ne znaju da ne treba da brinu.
Šnajderi će i tada doći. I neće ni likovati, ni seiriti, ni optuživati, ni suditi. Šnajderi najbolje znaju kakav je poredak stvari i koliko su nadahnuća dobili od ljudi krojača. Šnajderi umeju da poštuju čovekovo delo, samim tim i nesreću ljudi krojača kojima život prođe u konstantnom strahu da će začuti zveket makaza i videti onu malu Prokrustovu postelju. I uvek će priteći čoveku krojaču kad začuju zvuk i vide postelju.
Ljudi krojači se tek tada sete da čovek ima dušu. Šnajderi toga najčešće nisu svesni jer ona im je prirodno svojstvo, stanje, integrisani deo njih kojeg se spomenu tek ako zapišti...
Prijatelju moj, iskreni, odani i lojalni, počivaj u miru. Naravno da si znao da će te i sada prekrajati i naravno da to tebi ništa nije značilo. Da te nije ni iznenadilo što su se u ime svih nas od tebe javno oprostili ljudi krojači. Bilo je zadovoljstvo gledati ih pravo u oči i slušati dok umereno i nekako stidljivo veličaju tvoje umeće ogoljavanja čoveka kroz stvaranje odeće za njega. Bila je to lepa pravda. Da je o tebi išta rekao ma ko od nas, bilo bi to previše lično. A oni su rekli sve, sklanjajući pogled pravo naniže. Ka zemlji, koja je ista za svakoga od nas i koja nas smireno čeka znajući da ćemo kad tad biti njeni, svi, bez razlike.
A ono što su prećutali - do te mere je glasno samo po sebi da njegova snaga traje i sada, kada te fizički nema.
MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
05. јул 2009. у 08.41
Ovde
Sve je to košava oduvala
A bilo je dobrih i poštenih ideja
Ovde bi se i Penelopa prokurvala
I ne bi čekala Odiseja
Ovde su najvredniji posustali
Preti opasnost od masovnog pomora
Ovde su najuporniji odustali
Ovo su Sodoma i Gomora
K'o limun te cede celoga života
Bučnog postojanja znana ti je svrha
Pred tobom je brdo, zove se Golgota
Noseci svoj krst penješ se do vrha
Ovde se sreća na kapi dozira
I crni gavran je osedeo
Odavde je glavom bez obzira
Pobegao svako, svako ko je vredeo
Ovde ti nude krv, znoj i suze
Pogledaj sebične budale
Ovo je brod ludaka, ovo je splav Meduže
I prepune su Augijeve štale
Borisav Bora Đorđević
http://www.youtube.com/watch?v=oixII-TDecA
MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
06. јул 2009. у 13.20
Nemoćna i iznova nemoćna pred snagom gluposti i njenom moći. Nemoćna pred prostotom nečijeg duha, ispraznošću nečije duše. Nemoćna pred gordošću čoveka koja je sazdana ni na čemu, ni na zemlji, ni u vazduhu, a nije to onaj čardak... Nemoćna pred mnogo toga još...
... u večitom ratu vrednosti.
Da li nemoć pred bolom, udružena sa tuđim nerazumevanjem bola, pojačava bol? Šta se tada događa sa čovekom?
Može nas uznemiriti saznanje da i to doživesmo. Može nas ono i poraziti. Ne verujem da bi se iko mogao nasmejati i lakonski odmahnuti rukom, a da pritom može sebe sa pravom nazvati bićem koje ima sluh. Neki bi uspeli pobeći što dalje od gorčine...
Kako?
Kao da čujem toliko puta ponovljeno: „Zar si nešto drugo mogla očekivati!?”
Jesam, mogla sam! Jesam, znala sam! Jesam, pogrešila sam. Po ko zna koji put. I opet ću, znam barem sebe.
Samo, što sada uspomene gradim sa drugima. Dok u meni žive ona draga sećanja na trenutke i godine obojene istim životnim nervom... Jer, sada nas ima u različitim i nedodirljivim dimenzijama...
Da li je moguće osetiti sreću i usred tuge?
Jeste.
Kakva bi to praznina bila da nema takvog sećanja! Praznina nad prazninama, neslućena.
Mrvice ostavljam pticama na simsovima. Nevidljiva nit proteže se u vanvremenost svih bogatstava koje sam umela da sagledam. I zato, nikad mi dosta, uvek mi malo, htela bih još, ali - nema.
A tako mi treba. Htela bih da produžim nit... Sećanje ume da bude i slamka spasa. Baš lepo od njega i cinično od života.
MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
06. јул 2009. у 20.38
Jeste lep. Takvim ga mogu učiniti samo ljudi. S kojima smo se kao takvi prepoznali među srodnicima i mimo njih. Pa, takvi, zajedno s njima otkrivali lepote i samih sebe, i njih, i svih drugih, i svega drugog oko nas. Sa svakim ponešto novo, nespoznato pre, nedokučivo ranije, nenadano ili očekivano... Upravo zato je čovek kao jedinka nezamenjiv.
A nezamenjivi su i oni sa kojima se prepoznajemo po neprepoznavanju. I od njih ka nama, i od nas ka njima, veoma često krene neko zrno lepote. Za to je dovoljan samo trenutak.
Otuda je vreme provedeno s ljudima osnovni sastojak lepote života. Ne nedostaje mi čovek samo zato što jeste čovek, već mi nedostaje zato što vreme bez njega nema smisla, samim tim draž življenja je okrnjena. Uzajamno.
I kad postane nemoguće egzistirati istovremeno u vremenu, hvatam se uspomena jer zahvaljujući njima sadašnjost dobija esenciju prošle lepote - jednom dosegnuta lepota je nepotrošna i neuništiva.
Tako tuga postaje snošljivija jer je razređuje, meša se sa njom, sećanje na lepo. Dok se ne sviknemo na to da smo u jednom trenutku bili lišeni mogućnosti da sa nekim stvaramo nove lepote života.
Takva sećanja dostojna su muzeja u kojima je svako od nas kustos. Da li se u prividnoj nemoći krije najjača snaga? Ne znam, ali, ako jeste tako onda su za to zaslužni ljudi koji su najlepše delove sebe poklanjali nama da ih pohranimo dok trajemo.
Lepo je što si ovde... Nisam se nadala, zato mi je i draže...
