-Не удаљуј се од мене јер је невоља близу, а нема помоћника- /Давидови псалми/.

Свакодневна молитва не лијечи оно што данас боли. А нема одговора ни на питање- зашто баш мени и зашто баш ја?- Или, не смијемо ово ни питати ако се окренемо иза себе.
Колико само пута стали на нечије срце, свјесно или несвјесно? Свеједно, згажено је.
Треба платити, доспио је рачун. Подвучена је црта, само треба преконтролисати да ли је све добро сабрано. И у тој рачуници можда је наша шанса.
Шанса за шта, или за кога?
Можда је заборављено додати у рачун бројку колико је наше срце пута било на асвалту изложено туђим ципелама које су га безосјећајно претварале у црвену масу.
Свјесно или несвјесно. Свеједно, гажено је.
Да ли сабирању треба додати још неку математичку операцију у овом чудном рачуну живота?
Шта је то што боли, траба ли сводити рачуне и подвлачити црту? Ријечима се бранимо од себе, оне су нам једино још остале. И јесен, којој се увијек враћамо да је ријечима позлатимо.
Невоља је увијек близу јер сами стављамо срце пред нечије ноге, сами стварамо оно што волимо, а послије тога, разочарење је неизбјежно. Или навика која убија најплеменитија осјећања у нама.
Само ријтки се отимају, и траже вођени надом да постоји неко ко ће чути и разумјети причу са пута пресвученог излизаним бетоном. Волимо прољеће јер буди наду, и љето јер можемо лако препознати боје, и јесен јер обично сводимо рачуне сами са собом. И тугу за оним што смо створили па изгубили јер је сачувала зеру радости стварања.

Нико и никада
не може бити
као ти
европејац
и дрипац
сто година у самоћи
љубав
неће моћи
изњедрити глас
боје сјете
очи
боје ноћи
небо у рукама
ноте у прстима
с вјетром да полете
крпице боли
европејца
и дрипца
који воли
сломљена срца.