Ода Подгорици

Цицу Попоцићу

Вечерас сам душу лијечио са Цицом,
К`о комшијске џање сјећама смо крали,
Одгонили тугу старом Подгорицом,
Као браћа, један другом, шалом се јадали.

Јесмо ли то Цицо и ми избјеглице,
Јесмо л` овдје протјерани вратове склонили,
Зар смо баш ми недостојни наше Подгорице,
Или смо је рад` љубави силне напустили?

Нисмо Нешо ми отишли, н`о смо се вратили,
Ми смо нашем граду бајто себе жртвовали,
У срце смо нашу милу Подгорицу скрили
Да бисмо је од погани, дивну сачували.

А ђе бисмо друго силно благо скрили,
Како би га друго Нешо очували,
Да се нисмо с` Подгорицом овамо склонили,
Да јој нисмо у срцима уточиште дали?

Сјети се Дрпа, Драча и Бостана,
Сјети се предивне Чиковине,
Бријечких делија и Момишана,
Рибничких сокака и Муртовине.

Сјети се Побрежја, љубави твоје,
И раја достојног Љубовића,
Врела што љепотом Рибницу доје,
Сјети се наших цикотића.

Па Стара Варош и пазар кучки,
Кафана „код ђеце” и „Јусовача”
Хтједоше да их погубе мучки
Парама прљавим умјесто мача.

Ђе би се кино „Култура” сакрила
Него у срцима тапкароша,
Ђе би се сакрила док прође сила
Култури вазда кивних слугоша?!

Ђе би се смјестило Ћемовско поље,
Горица мила и „Лира” наша,
Овђе је јаране и њима боље,
Нек` смо их склонили од фотељаша?!

Нека га Нешо и Ђедо Марко,
И Њему азил морамо дати,
Неког би, мрзећи силнике жарко,
На двобој могао изазвати.

И стара капија, Вигањ и Скалине,
Па и сахат кула, што прошлишћу куца,
И вода са Марезе, да нас жеља мине,
За све има мјеста у наша два срца.

Зар „Кишмале криве” да се одрекнемо,
Зар да оставимо рибничке млинове,
Знаш чија смо ђеца, зар да пречујемо
Кад нас мајка гласом самртнијем зове?!

Зар би мога` брате спокојно гледати
Сатирање „ корза”, „томбуле”, и „грила”,
Бања нам је Нешо зарасла у грање,
А чесма тећијска давно пресушила.

Мјесто ћерамида стаклени кровови,
Нема кога тамбурица у зору да прати,
Сви смркнути, ужурбани, к`о кошмарни снови,
Нема више Ксенија о коме пјевати.

С ким да се нашале Сјата, Киро, Мило,
Кога да засмије Божо ћори,
Ђе ли нам се Радовче старо затурило,
Да ли ико више о Томашу збори?

Сјећа ли се ико старога Јакупа,
Зна ли више ико за Бута и Бака,
За Нина, Лазара, за Кича и Пупа,
За Шека, Белога, и за Зодијака?

Памти л` ико више фер туче на кварно,
Ласте са пећина и „ближње” у сићу,
На клупи у парку, као фол за стварно,
„ Џан” улицу, светињу савком цикотићу.

Тако ја и Цицо ране прошлошћу видамо,
Не пристајућ` да се снова одрекнемо,
Ми најдражу варош изнова зидамо,
Без вољене наше, починут` не смијемо.

Па и када једном старост дах ускрати,
Љепотом Њенога божанственог лица,
На срцу ће златним словима писати:
„НЕ ДИРАЈТЕ... ОВЂЕ ЖИВИ ПОДГОРИЦА!”