a da ga zeznemo? da napisemo pismo koje će ga zbuniti? bol je, pored svega ovog sto si napisala, umišljen, nadmen, samo svoj...i u tome je sansa.

Ana, kako si?

da, neverovatno si u pravu. ništa bez dobre ishrane...

Taj bol je kao blagajnik koji svakog dana krade po malo...nikada toliko da bude otkriven...kao termit koji tiho izjeda drvenu građu i ruši kuću godinama-efikasno kao udar groma. Takav bol hoće da uđe u dušu i postane deo čoveka...nikada bučan...bol spavač, od kojeg se i čoveku stalno spava...kao mala kap otrova...
Hrani se...čitavim bićem čovekovim...
LEK? Za početak - smeh :-)

Tanja-smeh, da i to odmah...smeh koji sprečava da sebe i svoj bol shvatimo previše dramatično...smeh kao prva linija odbrane, jer je veliko pitanje hoće li ostatak imati vremena da se mobiliše dok cunami bola mete sve. Smeh-pored straha, najbrže podiže obrambene fortifikacije. Strah i smeh-najprirodnija odbrana.

Govori ti neko ko je doživeo sasvim dovoljno bola, da bi znao o čemu govori. Da razmenimo biografije? ;-))))

Cemu tolika povika na bol! (Naravno, mislimo svi valjda na „dusevni”). Bol je često inspiracija. Impuls za kreativnost. Ništa se ne kreira kad nema bar malo bola. Nema kreacije ako dominira sreća ili hedonizam. Dakle, bol treba kao vazduh propustiti kroz sebe. ..Ako to nije moguće (prema mom iskustvu)onda mu treba dati ime i tretirati ga kao legitimnog suparnika. Cimera.

Minodora, ne verujem da bih mogla dati komentar koji bi te mogao zadovoljiti. ono sto je cinjenica...bol ti je kao biljka. trazi odgovarajuce tlo, odgovarajucu svetlost, visinu, odgovarajucu toplinu.

uslovi u meni, ne dozvolise joj da pusti korenje. ali, pojam endema mi je poznat...

mene iz bola podizu nezne usne
nemirni prsti koji znaju šta traže
reci koje mi pale mastu
meso koje se lepi

kad prestanem da mislim
prestaje i da me boli

znam da sam „bezobran” ali probajte
ako su potrebna pojasnjenja spreman sam da ih dam..

Na sudnji dan vagaće se samo suze. (Emil Sioran)

Bol je ono što se računa.
I kad se osvrnem unazad, ono što zaista pamtim, to je uvek bol.

Iz Gorskog vijenca
...
ja sam proša sito i rešeto,
ovaj grdni svijet ispitao,
otrovi mu čašu iskapio,
poznao se s grkijem životom.
Sve što biva i što može biti,
meni ništa nije nepoznato;
što god dodje ja sam mu naredan..
Zla pod nebom što su svakolika
čovjeku su prćija na zemlji.
Ti si mlad jošt i nevješt vladiko
...

Писмо болу који кријем осмјехом на лицу и чији врисак заустављам у стегнутом грлу.
Писмо са само једним циљем – да сазнам шта те храни.

*****

Šta hrani bol u čoveku, onu jedva primetnu, potuljenu i podmuklu, koja ipak tugom boji pogled i senči lice? Onu stamenu i stabilnu bol koja dopušta privremene privide da smo se sa njom izborili, da smo nadjačali, ostavili iza sebe čim je se ne sećamo a onda i na daleku asocijaciju oživi ista, kao da nikada nije nestajala?

Život hrani svaku bol. Život u kome se sukobljavaju sva naša iskustva iz kojih je ikada nastala ma koja bol i njihova čemerna oporuka da život nije ništa drugo do puki zbir izneverenih nada i naramaka sreće posle kojih su nas kvasili i nosili okeani tuge i da zato život i ubuduće može biti samo puki kontinuitet bola kojem ne možemo ništa, jer ima iskustveno pokriće.

To i takvo iskustvo sukobljava se sa verom da naravno ima nade da bar jednom u veku omer bude drugačiji: okean sreće i naramak tuge da bismo uspostavili balans, ravnotežu unutar nas samih, bez čega nema unutrašnjeg spokoja, harmonije između uma, emocija i tela, zapravo, nema suštinski ispunjenog življenja po meri onoga što zaista jesmo, a ne što mislimo da jesmo ili što nam drugi o tome govore.

Bol hrani sukob prošlosti kakva je zaista bila i budućnosti kakvu potajno želimo, jednog dela čovekovog iskustva i suštinski potrebne, neispunjene nade, sukob između postignutog i onog što slutimo da se moglo postići, doživljenog i izmaklog.

I dokle god u tom i takvom sukobu prednost odnose iskustva iz kojih su nicale boli a ne radosti, dotle onaj tihi ubica osmeha stoluje u nama čineći nas, samim postojanjem, sve manje i manje sposobnim za nove korake ka ispunjenju kome prirodno čovek neprestano teži.

Bol je okov lični i unutrašnji, surovi i sirovi gospodar života uvek kad mu se to dopusti. On je kolevka životnog pesimizma od čije dreke se ne čuje smeh iz one druge kolevke u nama. Tlačitelj i tiranin pred kojim se čovek povlači zastrašen silinom osećaja i svešću da je njegova nesavršenost kao bića, njegova omaška rodila tog čini se nesalomivog monstruma.

Ali, bol traje jer čovek zanemaruje sebe i podcenjuje vlastitu moć nad sobom, pa dok god je tako čovek će biti i ostati jedini pravi i bezdušni tamničar svoje sreće čije odsustvo u bolu oplakuje ćutanjem, suzama, naglas, ponekad i željom za vriskom iz sveg glasa, vriskom koji ipak izostaje jer je uvek okružen ljudima, i vapajem, bezglasnim i nikad izgovorenim, da mu „neko” pomogne; čovek vapi tipski, „Pomozi, bože!”, „Majko moja!”, ali se tada obraća na pogrešnu adresu.

Bol najuspešnije hrani činjenica da zbog njega čovek manje veruje u sebe što je predvorje začaranog kruga koji kao takav nije ništa drugo do savršen humus za seme bola.

Kada se u drugom čoveku, međutim, ne vidi vešti i virtuozni donosilac humusa za bol tada ona prošlost koja je njihala i negovala bol, ponekad i godinama, postaje ono što uistinu jeste: iskustvo niklo iz previda ili greške koje nećemo ponoviti ako ni zbog čega drugoga onda zato što znamo od čega se sastoji bol i koliko duboka i sveprožimajuća ume da bude.

Vidim da je nevolja, ipak, prvenstveno u tome što je ljudima nekako lakše, komfornije da budu bolni od bola kojeg im je ostavio neko drugi, bezduđan i nesojan igrač preobučen u čoveka, čime takvi bolnici zapravo amnestiraju sebe od odgovornosti za ono što sami sebi rade i kako delaju ka sebi i ka drugima.

To ne zahteva nikakav napor uma i volje, već samo energiju boljenja, jednostavno se prepustiš da te bol nosi i žalno opevavaš nepravdu i nesreću koju je bezdušnik sručio na tebe. To je gotovo arhetip. Takav odnos prema bolu, sve sam uverenija, nasleđuje se nesvesno i zato nesvesno traje i tada kad je čovek suviše zreo da bi sebe mogao doživljavati kao nečije dete o kojem se mora starati jer je ono bolno.
Otuda se traže partneri krstarice/tegljači, ili partneri tutori, ili partneri nedovoljno odgovorni i sposobni za život da bi im se tutorisalo. A ne partneri koji su deo tandema, čuvari leđa, spremi za zajednička postignuća i negovanje internog odnosa na temeljima i principima koje je priroda postavila od kad je muškarca i od kad je žene.

Lakše je bolno tugovati svoju bol i zbog nje otkrivati sve nove i nove boli nego otkriti u sebi hrabrost da uprkos upozoravajućem iskustvu verujemo u čoveka. U druge ljude. Pretpostavka je međutim vera u sebe, da na stepeniku na kome si se sapleo i pao nikada neće ni koleno da klecne, a kamoli uz tresak da se srušiš.

A, to što mislimo o drugima, oduvek je goovrilo samo i jedino o nama. I o tome koliko čovek ume da bude preplašen i prestrašen, povređen i ponižen, izigran i izneveren od drugog čoveka. Kao i o tome koliko čovek ume da preplaši i prestraši, povredi i ponizi, izigra i izneveri upravo bližnjega svoga.

Nisu veliki oni ljudi koji ne padaju u zamke bola. Oni su bili veliki samo jednom: kad su se izdigli iznad bola shvatavši opomene koje donosi i postali hrabri da vide sebe u pravom obličju da ne bi sebe i druge ljude zanavek gledali u krivim ogledalima.

Vrednije je jedan dan živeti kao osvešćen čovek nego stotinu godina kao muzej bola, njegovo svetilište, njegova transmisija od juče ka sutra, njegovo neuništivo središte. Čini zlo, nadaj se; čini dobro, nadaj se; ali pre svega toga: veruj u sebe, nadaj se.

Minsk, 27/28. maj 2009.
(1.200 km daleko od kuće, još dalje od svih zamki bola)

Kiša je tu, umesto naših isplakanih i presahlih suza, da bismo srećni skakali po baricama i rasli ka nebu kojeg ipak ne možemo dosegnuti.Put je tu da bismo hvatali zalet da i bez vetra u leđima poletimo. A zrak istine - on je isečak svetlosti u nama, svetionik koji privlači brodove u luku naših bića na predah, odmor, stanku na dugoj plovidbi ili bacanje sidra, zavisi od nivoa prepoznavanja i dubine spona.

Ja kod tebe - čini se - bacam sidro, ne zato što poznajemo jedna drugoj neke članove familije...
Pa ti sad gledaj šta ćeš.
:p

...:)

http://www.youtube.com/watch?v=aqirEJ0uCHk

...;)

http://www.youtube.com/watch?v=BFtv5qe5o3c&feature=relat ed

http://www.youtube.com/watch?v=prB1kNhnGPI&feature=related

(samo, snimatelja niko nije obavestio da je akcenat non-stop na celom telu, ne i na izrazu lica, kad već mora da bira šta će kadrirati...)

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.
Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otićićeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.
p.n.

http://www.youtube.com/watch?v=vmRrVEH3PeI&feature=PlayList&p=0CD09DF1FE0C56CB&playnext=1&playnext_from= PL&index=29

„...ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola...”

http://www.youtube.com/watch?v=A3DHhxsWVd4&feature=related