http://www.youtube.com/watch?v=X0El-5rFNKQ

http://www.youtube.com/watch?v=apC321X9R60&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=6IOtKAKIo20&feature=related

i ma kako gordi, ma kako pametni, ma kako netabuizirani izgledali pred svetom, u nama će sve divljati od bola. a pred tim divljastvom, zar je slika na panou za reklamu važna?

*****

Ne gordi, već dostojanstveni zbog sebe i onoga od koga se opraštamo.

Ne pametni, već trezveni u ime svojeg dostojanstva i svega što smo dobili od onoga od koga se opraštamo, dovoljno trezveni da dostojno prođemo celu tu logičnu i očekivanu priču.

Upravo tada kada bol okupira sve - umeju da do neispuštenog vriska jauka zabole slike na panou za reklamu koje, u nekim slučajevima, postavljaju oni koji nisu bili istinski vezani za onog od koga se „opraštaju”.

Takvi, neljudski nastoje da i njegovu smrt iskoriste za još jedan, poslednji i najprljaviji dobitak za sebe, svijaju se uz onog kome je tada najteže - a koji sve zna iako oni to ni ne slute, ili slute u potaji (kako ko), grabe se ko će održati komemorativni govor, ko će izgovoriti više toplih rečenica kojim iskazuju svoju nepostojeću suštinsku bliskost sa pokojnikom, licemerno i podlo, misleći da venci blistavih reči išta znače slušaocima i onima koji su imali suštinski ispunjeni odnos sa svojim bližnjim, koji, međutim, tada ni na šta ne može da utiče, pa ni na to da se takve komemoracije ne drže jer vređaju istinu i povređuju upravo one koje je istinski i najviše voleo.

Tada valja umeti biti veliki majstor života, staloženo saslušati Nijagarine vodopade tuđih izmaštanih osećanja i prebojenih sećanja pretočenih u blagoglagoljive i do mučnine odvratne patetične rečenice, usiljene anegdote, veličanje duše otišavšeg i njegovih dela, zakletve da će ostati večno živ jer mu žive dela, poštovaoci dela i potomstvo. Treba se ne ugušiti u toj ogromnoj smrdljivoj komemorativnoj deponiji.
Valja umeti biti veliki majstor života i gledati, ophrvan svojim bolom, kako sve to rade upravo oni kojima su upravo pokojnikova dela bila bacanje soli na živu ranu, koji to nisu umeli sakriti iako su se trudili, koji su činili sve što su umeli da povuku naniže onoga nad čijom smrću - najprirodnijim i jedinim logičnim krajem svačijeg života - liju krokodilske suze iskreno i srčano uživajući u svojih pet komemorativnih minuta koji im znače više od onog zbog koga se ta ...ena komemoracija održava.

Tada valja biti veliki majstor života, dostojanstveno nositi svoju bol i svest o nenadoknadivom gubitku i mirno gledati, i učestvovati u toj paradi bezočnosti i laži svestan da je samo takvo držanje u pozorištu besramlja dostojno onoga koga od tada imamo samo u svojim sećanjima.

Nije to ni lako, ni slatko. Ali je svakako izvodljivo. Samo što zaheva mnogo energije i napor duha da se ne ustane i napusti komemorativno potemkinovsko selo - a ko ume da izdrži žestok udar kad ga najviše boli, taj nikada neće saznati šta je pad posle kojeg ustajanja nema.

A upravo to svako želi svom porodu i od toga najviše strepi.