Cale mi je rođen na Bulbuderu. Sa njim sam obarao svetske rekorde u setanju. Stalno smo imali nekog da posetimo, nekom da se javimo.

Mislim da sam tada sve naucio sto sam naucio o zivotu. Nekada nismo imali ni za kartu. Majstorski smo se svercovali. Od malena me je ucio da sve gledam i da sve pratim. Vrlo rano sam mu postao alibi za svaleraciju.

Kod pijace stari djeram na bulevaru je secam se kao juče bio najbolji kuvani djevrek u jednoj pekari. Stvarno nikad bolji nisam posle toga probao.

Cale mi je imao neki duh u sebi koji nema sanse da i samom sebi objasnim. Nikad neću da zaboravim kada setamo i pridjemo nekoj ženi sa cerkom, sličnih godina kao sto smo ja i on. I onda onako smekerski dobaci... postovanje gospodjo, da li vam treba zet?! Bilo je naravno uvek onih ljutih i zalutalih ali bilo je i onih koje bukvalno stanu, nasmeju se i prihvate foru.

Secam se po odredjenim kafanama kako su se Beogradski smekeri obracali prolaznicama. Stari smekeri. Bio je neki matori u dobroj kapljici koji je imao najbolju zvaku koju sam video. Saceka momenat i kao... ne obraca se njoji kaže... pocecu da verujem u Boga?! a onda ga brze bolje neko pita, a sto?... kaže... pa zar ne vidis da andjeo ide ka nama?! Tu sam zadnji put u dobroj kapljici video sada već pokojnog Petra Kralja.

Nema sanse da se setim imena kafane ali u makedonskoj preko puta politike. Sedimo ja i cale i neki moj brat koji je imao isto godina kao moj cale?! On me je zaposljavao preko omladinske, radio je u centrokopu pa smo nešto imali posla stalno u cika ljubinoj. I sedne za sto sa nama Prele. Pridje neki mentol i kao oce potpis. Ovaj ga otera u p.m. ali nikad kulturnije. Već je pocela neka prica cela kafana se valja. Kakav je to bio grad za upoznavanje. Bilo je matorih macaka koje su samo isle na to. Kakav izbor je imao Beograd samo kad se stim.

Uffffff... kako mi to sve nedostaje.

Ja sam čuo jednu vrlo zanimljivu „romanticnu” pricu svoje babe od pre drugog svetskog rata. Kad je ona pocela da se zabavlja sa mojim dedom, setaju oni tako gradom i babi se svidi haljina u izlogu ili šta već. Noć.Deda uzme polomi izlog uzme to šta hoće, sacekaju zandara plate izlog i to iz prodavnice :)
Ona je bila sa cukarice i dvoje dece joj ej umrlo na rukama za vreme drugog svetskog rata. W mi poznaje bracu tj. iz istog su kraja sa brda. Nekada je moj pradeda imao na brdu i pekaru. Babin brat, jedini brat je ubijen sledja na dan oslobodjenja beograda. A sa oceve strane isto samo od mog dede rođena sestra je ubijena u logoru na banjici 1943 i imam kod sebe u posedu njenu diplomu sa pravnog fakulteta. Trebalo je da dobije ulicu svoju tom gradu. Ucestvovala je i zato je stradala u pravljenu prvih paklenih masina tada. Ima i nekih clanaka o njoj, veselin maslesi itd.

Da se vratim na temu. To su bile generacije kojih na zalost vise nema, nestaju. Price su bile nešto posebno. Meni je zao sto sve to nisam snimao, kako su kuvale odredjene stvari, razvijale kore, pravile svoja rezanca itd. Sve je to za mene tako bilo autenticno da ja nikada za sebe neću moći a ni moja deca da kažem da sam iz Cikaga. Ja samo mogu da kažem za sebe da sam iz Beograda. Pokolenja su mi pricala o istoriji tog grada koje su dozivljavali. A nije da nije da nam je istorija paklena. Možda će moji unuci imati prava da kažu da su iz Cikaga jednog dana. Za mene to nije realno da pricam, šta ja znam o tome da bi pricao kako sam ja odatle?!

Pricate o Pokiju?! hahahahaha... on je mene i W upoznao preko mog brata tj. njegovog druga.

Šta je to u tim ljudima koji se nadmecu da budu iz tog grada??? Mora da nešto postoji. Ja nikada nisam zavijao dok pricam tako kako pricam :) Moja supruga je lingvistkinja i kada sam je upoznavao sa svojom familijom ovde u americi a inače je iz Nisha rekla je da je tek nekoliko familija upoznala da može da se kaže da su iz Beograda?! Da zavijaju i glume (udaraju u 'bandere).

Imam dve tetke u americi koje su dosle 1946-47. Nikad nisu zaboravile svoj jezik. Ja ih nikad nisam čuo da zamuckuju ili da se satro gube kao... zaboravile su. Moj stric prica kao da je još uvek u periodu 1960-1975. O sportu šta sam čuo je da covek nepoveruje plus sto je ziva biblioteka jer je Tajka sa navijaca mene prepoznao na konto kolekcije sporta koju je moj cale plasirao tada... 1986-1993-5.

Poki je blejao... i samo slusao. Uz ustajanje sa stolice, vrtenje i uzdahe i usklike sa Kozare on... on ne zna kako se zove.

A ja kad sam ga čuo preko telefona mislio sam da mi se javio neko iz indeksovog radio pozorista. Muja, Hasa, Sulja, Perica, Japanac, slon, Bosanac, veverica, zdral i pijano??? Sve odjednom.

Šta on da prica ooo Beogradu??? On je možda samo bio u Laži i tad kad su ga vozili i odvozili blejao je u krov i slusao sirenu. A ja i W smo znali od trenutka kad nas je „spojio” da je opicen mokrom krpom. Stim sto sam ja ispunio prijateljima sa delije neta „podbara fan club” zelju da proverim zar stvarno tako nešto postoji?! Ništa vise. Posle je sve bilo kao banja i terapija. Ja obozavam da se smejem. Kad bi mogao radio bi to po ceo dan. To je za mene najlepsa stvar na svetu. Cisto da još jednom onako usput razjasnim onima koji pokusavaju da spoje puzlu koja je, nama koji smo u prici savrseno slozena i jasna ;)

Pa ja sam po nacionalnosti Beogradjanin. Uvek sam voleo cinjenicu da nas je 1970 bilo 700 hiljada. Obozavao sam te novodosle što se nazivaju Beograjanima-kama i onda su ih svi rodjaci van Beograda i mrzeli. Jer zavijaju jer stalno nešto glume. Mi iz Beograda?! Ja nikad nisam lomio i bacao po kragujevcu, nisu, novom sadu, soko banji. To su sve ti njihovi rodjaci i oni sa njima zajedno preruseni u Beogradske uniforme i uniforma ovih sto mrze svoje rodjake sa sela u laznim Beogradskim uniformama.

Ponavljam. Nema sanse da si iz Beograda ako si namrsten, stalno nešto ljut, nervozan. Mi smo imali sve i mnogo vise od toga u nasem gradu. Mi nismo navijali za klub koji je od naše kuce 50-100 kilometara ali smo zato bili budale kojima je nametno da se mrze kuca do kuce jer nam je nametnut jedan od najvecih anti-Srpskih pogrdnih naziva... Cigani tj. Grobari a dobro znamo da ni jednog grobara nismo videli a da nije romske nacionalnosti tj. na svim stadionima izvan Srbije svim Srpskim timovima je konstantno bilo skandirano... Cigani, Cigani...

Eto ja opet nekako interesantno koji sam bas ono što se kaže iz tog grada sa original uniformom za sebe nikad nisam rekao i nikad neću da sam Delija, ja sam Cigan. Tako sam dosao na svet ovaj, tako i idem. Sa sve Beogradom i njegovim zlatnim i autenticnim vrlinama i odlikama.

JV
(...)
18. novembar 2011. u 14.50

Eci-Peci, ne znam kako da razumem tvoj 'romanticni' osvrt na proslost. Za mene ta reč, u vecini slučajeva, predstavlja nešto sto ima veze sa idealizacijom ljubavi, pa mi se nekako čini da ustupanje sedista starijima u gradskom prevozu, nikako ne može da se okarakterise kao romanticno.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Za mene je to bio zivot tada. I za mene su takvi potezi romanticni u takvom jednom okruzenju jer videla si na zapadu šta oni rade i koja je to kultura. Za njih je to definitivno vrlo cudno.

Ceo taj Beograd je imao da ponudi milion razlicitih stvari. Nisam siguran ni dal sam bio sedam godina a već sam morao da posecujem i obucara i isao sam sam do filatelije preko puta glavne poste a i sam na utakmicu, mada sam živeo preko puta jna pa mi je bilo lako da to uradim. Hoću samo da kažem da je za mene Beograd najromanticniji grad iz svih tih razloga. Ima duh, ima ljubav u sebi.