Tema je sa diskusije Politika, ali je tekst veoma interesantan.

A Padinjak i onako spada u Beograd.

15 dana u Padinjaku

http://www3.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/15/015414783/ivan-ivanovic-kratki-vodic-za-dve-nedelje-zatvo ra.html?6

Ivan ivanović: kratki vodič za dve nedelje zatvora
totale_riquerzo
(<-----------------)26. mart 2011. u 11.24Jedan od lidera SNP NAŠI 1389, koji je zbog protesta pred B92 dobio 15 dana „Padinjaka”, sa zadovoljstvom, otkriva: u „Padinjaku” niko ne gleda B92

Pre dve nedelje, kao jedan od lidera SNP NAŠI 1389, učestvovao sam u protestu ispred TVB92 zbog medijskih laži koje ta televizija godinama širi o našem pokretu. Konkretan razlog za protest bilo je nazivanje naših članova klerofašistima, mrziteljima Jevreja i drugim pogrdnim imenima. Neko dana slali smo demantije, koji nisu objavljivani. Jedini način koji nam je preostao da skrenemo pažnju javnosti na laži TVB92 bio je protest. Protest nam je odobrila i policija, tako da smo krenuli u 18.30 časova, u vreme kada počinju vesti na TVB92.

Međutim, ispred zgrade televizije bile su desetine policajaca, koji su nam, čim su nas videli, najpre uzeli lične karte. Dok smo u miru širili transparent sa napisom „Naša ljubav prema Srbiji pobediće vaše laži o nama!” Na transparentu je bio i logo TVB92 sa kukastim krstom, čime smo aludirali na gebelsovsku ideolšku propagandu ove televizije. Policija nas je opkolila i, posle nekoliko reči da je skup zabranjen i da se raziđemo - što nam istovremeno nisu fizički dozvolili - počeli su da nas vuku i udaraju. Tada mi je, posle nekoliko udaraca - kasnije će se ispostaviti - naprslo rebro. Sve se to odigravalo pred kamerama više televizija.

Kada su nas sklonili iz vidokruga kamera, jedan od policajaca navukao mi je jaknu pod grlo i praktično pokušao da me uguši. Zatim smo ugurani u policijsku maricu, u kojoj smo se tokom vožnje živi izlomili jer je policijski vozač svakoga trenutka naglo kočio, što je valjda trebalo da nam pokaže da smo čvrsto u njihovim rukama i da s nama mogu šta hoće.

Najpre smo odvedeni u Devetu stanicu policije na Novom Beogradu, gde su prvo hteli da nas smeste u ćelije pod zemljom, popločane uriniranim daskama, čiji smrad se širi kroz celu stanicu. Ljudi sa kojima smo kasnije razgovarali rekli su nam da nikad nisu oprane i da sam ulazak u ćeliju odmah tera na povraćanje. Srećom, te ćelije bile su pune, pa su nas odveli u neku salu za konferencije, gde smo sedeli pod policijskom stražom. Najpre su me izveli da dam izjavu pred inspektorom zbog „opiranja pri hapšenju”. Odmah potom sedmoro aktivista pokreta i ja prebačeni smo u policijsku stanicu „29. novembar”. Nas osmero koji smo tamo odvedeni odredili su inspektori za javni red i mir, koji su i bili najodgovorniji za naše maltretiranje i zatvor.

ZNATE VI DOBRO KO A u „29. novembru” nas je čekao sudija Goran Milutinović, inače poznat po tome što je i pre sudio i osuđivao aktiviste pokreta na montiranim procesima. Već to da će nam on suditi bilo je poražavujuće jer sam odmah znao da nećemo imati ni fer suđenje ni šansu za odbranu. Moj advokat je tražio Milutinovićevo izuzeće, što je on odbio uz salvu pogrdnih reči upućenih advokatu. Kada je počelo suđenje, bilo nam je zabranjeno izvođenje svedoka odbrane, dok su protiv nas svedočili ljudi sa TVB92, koji su iznosili salve laži kakve se mogu videti samo u jeftinim režijama.

Da je presuda unapred izrečena, bilo je jasno kad je sudija Milutinović rekao da sam dobio 15 dana zatvora u Padinskoj skeli. Još je rekao kako je on ispao korektan jer su od njega tražili da kazna „bude mnogo veća”. Na pitanje ko je to tražio i ko se meša u odluke suda, rekao je:

„Znate vi dobro ko!”

Istu kaznu su dobila i moja tri saborca - David Simović, Goran Petrović i Srđan Krunić. Najpre smo sprovedeni u pritvor u stanici „29. novembar”, gde su nam skinute pertle iz cipela, isečene pertle iz jakni, skinute kapuljače sa jakni i oduzete lične stvari. Naravno, nije izostala i filmska scena skidanja donjeg veša „kako bi se utvrdilo da nismo nešto sakrili”, a zatim smo ubačeni u ćeliju koja je bila sva u mokraći, fekalijama, prljavim papirima i krvi. Prozor na ćeliji, veličine 30x30 santimetara, bio je, naravno, zatvoren. Šalili smo se da su to najverovatnije te nove ćelije po standardima EU, koje nam donosi naš predsednik.

Posle nekoliko sati, stražar ulazi i naređuje da krenemo u maricu. Dok izlazimo iz zgrade, neki policajci nam dobacuju da su uz nas, da im je muka od ove vlasti, tapšu nas po leđima i izvinjavaju se. Jedan stariji brka reče:

„Tako je to kad imaš pedera za predsednika”.

Ulazimo ponovo u maricu i krećemo u „Padinjak”. Ko nije imao tu čast da se vozi maricom, možda bi vredelo da zna, zlu ne trebalo, da u svakoj ima mesta za šest uhapšenika na dve klupice sa obe strane. Kroz prozor se ništa ne vidi i ko pati od klaustrofobije, ne bih mu preporučio. Mogu samo da zamislim kako je leti u ovoj konzervi. Ovog puta vozač je korektan, ne zaleće i ne koči naglo. Posle pola sata vožnje na kapiji smo „Padinjaka”, gde nas dočekuje dežurni i uz osmeh kaže:

„Sinoć smo vas gledali na televiziji”

Ponovo predajemo lične stvari, mobilne telefone, novac... Sprovode nas u zgradu gde ćemo služiti kaznu. Na prvi pogled podseća na kasarnu. Unutra nas dočekuje komandir, korektan čovek, daje nam osnovna pravila i sprovodi nas u ćeliju. U ćeliji prljavo, smrad iz klozeta, metalni vojnički kreveti. Spremamo se za „kockanje” kreveta - ko je bio u vojsci zna o čemu govorim - kocke su prljave i krvave, ali šta se mora nije teško. Pošto smo zadužili posteljinu i ćebad stariju od nas, kada su, pretpostavljam, i oprana poslednji put, nameštamo krevete i onako umorni bacamo se u njih.

Samo što me uhvatio prvi san, otvaraju se vrata i ulazi jedan Rom, odnosno Ciganin, kako sam sebe nazva Goran iz Lazarevca. U pratnji je jednog Avganistanca kojeg je doveo da nam očisti sobu. Iznenađen, gledam malog, mršavog, izmučenog Avganistanca kako nam riba sobu i polako počinjemo da shvatamo hijerarhiju u zatvoru. Na njenom dnu su svi koji ilegalno prelaze granicu, među koje spada i ovaj Avganistanac. Oni u zatvoru obavljaju poslove čišćenja i svi u zatvoru zovu ih „bubašvabe”.

DOBAR ČOVEK VOLI DA UDARI U odeljenju smo sa prekršajcima, gde zaista ima šta da se vidi - od narkomana, lopova, prosjaka, do ljudi koji su tu završili jer su opsovali komšinicu. Takav je bio jedan deda iz Obrenovca, koji se zainatio da ne plati kaznu zbog psovke već je došao u zatvor da bi, kaže, „komšinicu još više omrznuo”. Od narkomana tu je „stalni pacijent” Žika Trodon. Na heroinu je, kaže, već 13 godina i praktično je živi leš.Tu je i njegov zatvorski drugar koga iz milošte zovu Psorijaza. Kasnije upoznajemo još Avganistanaca i jednog Palestinca, koji nam priča da će se ubiti ako ga deportuju kući.

Neki Ciga odjednom ulazi u TV salu i baca pred Avganistance neki ulepljeni porno časopis, na šta ovi u trku počeše da beže napolje. Kasnije smo saznali da su u bekstvu od talibana, koji im otimaju žene, siluju, pljačkaju, a kazna za svaki prekršaj je odsecanje glave uključujući i gledanje pornografije. To je i bio razlog zašto su svi istrčali napolje jer strah od talibana, iako su hiljadama kilometara daleko, duboko je usađen u njih.

Ustajnje u zatvoru je u 5.30, kada je doručak. Ceo dan zatvorenicima se svodi na satnicu prebrojavanja i čekanja hrane. U 7 je prebrojavanje robijaša, u 12.30 ručak, u 14.30 šetnja, 17.30. večera, pa opet prebrojavanje u 19 i u 21.30. Čuvari su prema nama bili korektni, mada ima i jedan za koga Ciga higijeničar kaže:

„Dobar je čovek, al` voli da udari”.

Koliko smo razumeo, najveća galama je kada u zatvor stignu „trandže”. Svi zatvorenici ih doživljavaju kao žene, a jedan prosjak nas ubeđuje:

„To su žene, vid`o sam dole!

Hrana koja se daje je strašan bućkuriš i tokom tih 15 dana uzeo sam je samo par puta, tako da smo svi smršali po nekoliko kilograma. U kvalitetu hrane, čini mi se, leži najveća korupcija u zatvoru. Od to malo novca koji država daje za prehranu zatvorenika veći deo završava u džepovima nekog od upravnika ili koga već odgovornog, dok se za male pare kupuje hrana kojoj ističe rok i od firmi koje potpisnicima ugovora o snabdevanju daju procenat. U kantini može da se kupi samo nekoliko proizvoda - napolitanke, mleko i konzerve.

Mi, politički zatvorenici, gledali smo da što racionalinije potrošimo vreme, tako da smo tokom većeg dela dana čitali i pravili dogovore o budućim akcijama i poboljšanju rada pokreta, jer vreme u zatvoru zaista sporo prolazi. U rukama mi je bio Solženjicinov ”Jedan dan Ivana Denisoviča„, čije se muke u sibirskom Gulagu ipak nisu mogle porediti sa našim ”izletom„.

Par dana posle derbija pridružili su nam se navijači - četvorica mladića osuđenih zbog paljenja baklji. Sa njima smo se družili narednih dana, što me samo uverilo da se u Srbiji pravi kriminalci nalaze na slobodi, dok se hapse rodoljubi i navijači, koji trenutno predstavljaju jedini otpor marionetskoj vlasti.

Izlazak napolje u 14.30 za nas je bila velika radost. Radi se o šetnji betonskom stazom dužine 30 koraka, i tako ukrug. U šetnji sam mogao da razgovaram sa ”krivičarima„, odnosno zatvorenicima koji su tu za teže kazne. Imali smo i njihove simpatije, tako da su nam prvih dana kroz rešetke gurali sokove, čokolade, novine i, naravno, davali nam podršku za to što radimo i što nevini robijamo.

U tih 15 dana shvatio sam da u zatvoru ima više čestitih i poštenih ljudi nego u našoj vladi. Ako ništa drugo, zatvorenici se pridržavaju kodeksa ulice i nekih svojih pravila, za razliku od naših političara koji ne poštuju nikoga i ništa.

Kad se sve sabere, prošlo je 15 dana, ostalo prilično gorkog ukusa u ustima kako smo i zbog čega osuđeni, ali i zadovoljstva što smo u ”Padinjaku„ dobili desetine pristalica i budućih glasača. Ali nije bilo teško, tamo se ne gleda B92. Fin svet.

http://standard.rs/vesti/36-politika/6916-ivan-ivanovi-kratki-vodi-za-dve-nedelje-zatvora-u-padinjakuq-.htm...
� ��