Zakon 3.

Puni kompleksa proizašlih iz mentalne i fizičke inferiornosti, nesposobni da obuzdaju svoj pokvarenluk kao logičnu posljedicu toga, pravdaju to nekim, tobože sarajevskim duhom, a koji nije ništa drugo nego pokriće i alibi za provincijalni duh, osrednjost (najblaže rečeno) i primitivizam. Samo se u Sarajevu moglo desiti da se jednom Ivi Andricu dobacuje sa nipodaštavanjem u stilu „Halo, pisac, napiše li se šta”, a što je tipičan primjer gore navedenog. Da nije riječ o čak i simpatičnom nepriznavanju autoriteta i nepoštivanju veličine pokazalo je vrijeme. Tu se radi o zlobi, nepatvorenoj zlobi. U Sarajevu se, jadni, i danas dan ponose time i takve i slične gestove navode kao primjer tzv. „sarajevskog duha”. „Sarajevske raje”. Ne kaže se džaba „čega se pametan stidi budala se ponosi”.

http://www.poskok.info/index.php?option=com_content&view=article&id=33283%3Adeset-zakona-o-sarajevu-&catid=... 37%3Adrustvo&Itemid=199