Samo opusteno...dodje to samo od sebe...

Da čak krenem od najranijih godina dok smo kao djevojcice, a kasnije djevojke pricale o imenima djece jednog dana, uvijek sam govorila da neću imati djecu.
Naravno, podrazumjevalo je se da ću se udati, ali djeca nisu dolazila u obzir. Nisam bila ljubitelj ničije djece. Bila su mi dosanda, naporna, razmazena.
Kad sam se udala i posle nekog vremena „bilo je vrijeme” da se krene sa radom i mi smo tako i radili :), ali se ništa nije desavalo.
Čak i tada nisam imala zelju da imam bebu, ali kao „tako treba” i isla sam po tome. MM je insistirao da odemo kod dr i vidimo šta se desava. Prvi je on probio led i njegov prvi test je dosao u „super stanju”. Ja sam mrzovoljno otisla kod dr i uradili smo neke najosnovnije testove i eto rezultata: sanse da imam bebu su mi male. Ok...nisam pristajala ni na kakve „medicinse radnje”, jer sam osjecala da ću ostati trudna jednog dana i pored cinjenice da nisam osjecala zelju za djecom i cinjenice da su mi sanse male da ostanem trudna. I stvarno je tako i bilo...posle nekih 4-5 godina, ostala sam trudna.
Cjela trudnoća mi je prošla u nekom strahu i razmišljanju o novom zivotu i svim promjenama. Nikad nisam sumnjala da bebu neću voljeti i da neću biti dobra majka (naravno po mojoj definiciji dobre majke).

Danas imam cerkicu staru 10 mjeseci i svaku vece kad je vidim kako spava, zahvalim se Bogu sto mi je dao tako zdravo i pametno djete.
Iskreno uzivam u njoj i nasem novom zivotu. Svaki period zivota ima svoje prednosti i mane i covjek treba uzivati u njima.
Znaci, živi sada bez opterecenja, a kad dodje ono malo slatko stvorenje, ne sumnjam da nećeš biti dobra mama, jer već sada brines o tome :))

makalaka, veruj mi da nisi ništa drugacija od vecine žena. Rekla bih da, naročito u danasnje vreme, max 10% žena želi iz sve snage da rodi dete, ono da se uda, pa gimnastika, pa jedna beba, druga treca,...
Kod nas ostalih je drugacije.
Ja sam planirala da budem bez dece jer sam neizmerno uzivala živeci mlada, sa muzem, sama, zajedno, kuca samo nasa, nas zivot, nasa sreća. E pa od te preterane sreće ja ostala u drugom stanju. Vest sam primila tragicno. Neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu neću decu. To je jedino o cemu sam razmišljala.
Porodjaj mi je bio očajan, posle porodjaja sam imala onaj kako se zove sindrom. Ma sve gore od goreg. Bila sam potpuno nespremna i nezrela za ulogu majke.
Međutim, danas stvari izgledaju mnogo drugacije. Ne znam šta bih bez deteta ciju najavu dolaska na svet sam docekala tako tragicno.

Hoću da kažem ako ti se ne zuri sa decom nemoj da zuris, a ako ti se desi da ostanes u drugom stanju - tako je trebalo da se desi. U međuvremenu uzivaj sa muzem jer smo ja i moj voljeni prvi put otisli na romanticni vikend posle vise od 12 godina posle rođenja prvenca. Ne želim da kažem da je to žrtva, već da prioriteti neće nikada biti vise isti kada dodju deca. Uzivajte jedno u drugome.

Nije nenormalno da neko ne oseca potrebu da ima decu i da ih zaista i nikada nema...
Cudno je da neko ko ne želi decu ne preduzme šta treba da se zastiti od trudnoće nego onda dolazimo do „neću decu” pa tako jedno tri reda... nisam psiholog ali verovatno je postojala zelja za detetom inače se ne bi delila nepozeljna tudnoca posto toliko sredstava za kontracepciju postoji na raspolaganju...
Moje je mišljenje da decu treba radjati kada su oboje, a naročito majka jer ona je tu glavna koja će vise pomuciti u svakom pogledu, spremni za dete,
Trebalo bi uzeti u obzir da nekada treba i lecenje, pa ako se neko ko nije bio spreman probudi u 35. godini i pozeli dete, može da bude i kasno.
Inače, uzivajte u danima bez brige jer od momenta kada se porodite pa dok ste živi uvek ćete imati jednu, da tako kažem brigu, koja će biti prisutna, nekada opravdana, nekada neopravdana, ali uvek je tu, sve dok ste živi. I to je slatka briga.