Дискусије : Навијачи

Коментар
Српска кошарка постоји упркос НБА јаничарима
Odesa
(надежда, вера и л)
10. септембар 2023. у 07.39
Владушић: Српска кошарка постоји, упркос НБА јаничарима

...прескочио сам први део овог чланка који је био уводни и мање битан од овога наставка :

Владушић: Српска кошарка постоји, упркос НБА јаничарима
Слободан Владушић 08:40 10.09.2023.
https://srbin.info/sport/vladusic-srpska-kosarka-postoji-uprkos-nba-janicarima/

Сами против свих

Нема велике сврхе подсећати се шта нам се мешало у главама, док смо гледали оно финале европског првенства у Атини у дисциплини сами против свих, са елементима нама прирођеног чојства, у коме Сале Ђорђевић моли Шарунаса да се врати на терен, јер је нама важно и то како побеђујемо, а не само да побеђујемо.

Нема много смисла ни подсећати се какав је улог био на столу у Индијанополису 2002. и зашто је један наш играч, при уласку у дворану, пре четвртфинала, певушио „Марш на Дрину” или зашто смо после финала, моје друштво и ја, победу заливали ракијом из флаше са православним крстом од дрвета, који је начинио један борац војске Републике Српске, само неколико дана пре него што је погинуо. (И кошарка у Србији мора да запуши многе рупе).

Пре неког времена, у тексту меланхоличног наслова Српска кошарка мора да умре, изнео сам тезу да ће српска кошарка да нестане оног тренутка када наши кошаркаши постану бизнисмени запослени у НБА франшизама, који ће сваког дана проверавати свој банковни рачун. У таквом разумевању кошарке, изаћи на балкон пред 100.000 саиграча и кошаркашких фанатика, значиће мање од ноћи проведене у кафани или дана проведеног у штали или у базену, зато што нема бесплатног ручка, а познато је да се од играња за репрезентацију банковни рачун баш и не гоји превише (али се зато тело троши). Ако овај концепт кошарке у Србији превагне, а ради се на томе да се то и догоди, упашћемо у још већу националну депресију, летаргију и дефетизам, у шта нас већ гура слављене јаничара као успешних људи од каријере.

За сада, међутим, још увек постоји српска кошарка, а то је нешто сасвим друго. Програмски тровани да живимо на најгорем могућем месту на свету, ми често превиђамо да још увек постоји нешто по чему нас други познају, признају и цене. И то знатно више него што ми ценимо себе.

Резултат није најважнији

Примера ради, након меча са Литванцима један наш новинар је, у нападу потребе да буде „објективан”, изјавио да су Литванци били „велики фаворити” и да је кошарка у Литванији спорт број један, а у Србији ипак није. Не знам да ли је до ових информација дошао гледајући снимке са утакмица KK Партизана и KK Црвене Звезде у Евролиги, које посећују људи из целе Европе због атмосфере, која је неупоредива.

У атмосфери тог „објективног” самооспоравања и самопорицања, човек се изненади када литвански репрезентативац Кузминкас, пред меч са нама, изјави како је Србија репрезентација са највећим коефицијентом кошаркашке интелигенције од преосталих репрезентација на турниру, или када грчки медији нашу победу прокоментаришу, отприлике, овако: Школа велике српске кошарке је опет ту и запушила је уста свима у Манили. (И понекоме у Србији).

То није случајно. Сви који се разумеју у кошарку и који је воле, знају да постоји српска школа кошарке – дакле, једна другачија, посебна, аутохтона кошарка, која је наша, а не свачија дакле, „регионална” или „западнобалканска”.

Прва компонента те кошаркашке школе јесте да у њој резултат, парадоксално, није најважнији: важно је да сви у тиму играју у духу те школе кошарке и да дају свој максимум. Ако нас неко и поред тога победи, ми можемо само да му честитамо, јер се у нашој школи кошарке, ипак, ради о кошарци (а не о шовинизму).

Друга компонентна је смерност играча, односно способност да се сви подреде тиму и колективном циљу. А циљ је титула репрезентације, а не МВП појединца. Та смерност се најбоље види у одбрани, која може да функционише само ако постоји тим, а тим постоји ако постоји смерност. То навијачи одгајани у духу српске школе кошарке знају и зато обожавају не само оне који су у стању да дају кошеве или закуцавају, већ и оне који крваре у одбрани (као Аврамовић), или умеју неприметно да се поставе увек на право место (као Давидовац), или су у стању да смире игру и асистирају (као Стефан Јовић) и уопште све остале играче који имају своје улоге и све њихове гестове који појачавају тај тимски дух. Зато је и играч који се радује на клупи, исто толико битан колико и онај који је поентира.
Odesa
(надежда, вера и л)
10. септембар 2023. у 07.39
Српска кошаркашка репрезентација је у форми само онда када је тим, а не збир НБА звезда окружених саиграчима. И зато људи цене Богдановића који се не понаша као НБА звезда, већ као капитен репрезентације (а разлика је огромна) односно као први међу једнакима, или малог Николу Јовића који не фасцинира само игром, већ и скромношћу, која ће га, уверен сам, произвести у будућег капитена генерације која долази.

Трећа компонента је кошаркашка интелигенција, односно способност да се мењају ритмови игре, тактичке варијанте, да се утакмица контролише и да се игра „главом”. Из таквог разумевања кошарке долазе наши најбољи стари тренери, почевши од Дуде Ивковића, Жељка Обрадовића, Карија Пешића, Божидара Маљковића који су били, или и даље јесу, пре диригенти свог тима, него што су тренери. Зато су најбоље утакмице наше репрезентације увек подсећале на симфоније у којима је сваки играч маестрално одсвирао своју деоницу, па се и слава на балкону дели на равне части.

Зрно суверенитета

Јасно је да у времену повећаног броја утакмица и, последично, мањег броја тренинга, разумевање кошарке као симфоније мора бити доведено у питање, јер нема довољно времена да би се увежбавањем доспело до виртуозности. Зато се у савременој кошарци и развијају пречице: рун анд гун кошарка у којој се све врти око шута за три поена, солирање „звезда”, ослањање на физикалије и атлетицизам или натурализоване кошаркаше који професионално обављају свој посао, попут плаћеничких војски у доба пре Француске револуције.

Врло често, такве нас репрезентације и побеђују, а код неких, слабије утемељених навијача јавља се идеја да бисмо могли да напустимо наш кошаркашки идентитет и почнемо да личимо на „сав остали нормални свет” то јест, да се кошаркашки обезличимо. Срећом, такви навијачи су у мањини, између осталог и зато што смо још у стању да одиграмо утакмице попут ове против Литваније, односно да, као што кажу Грци, запушимо сва уста нашом јединственом школом кошарке.

Најзад, ова кошаркашка репрезентација је и мала политичка алегорија, односно микросредина у којој, ако сте приметили, нема утицаја страних амбасадора, „цивилног друштва”, плаћених аутошовиниста или домаће партократије.

Кошаркашка репрезентација је зрно националног и професионалног суверенитета, мала вежба која показује шта бисмо могли да будемо када бисмо мало више били суверени, мало више слободни, мало више смерни и родољубљиви, а мало мање егоцентрични и „успешни”.

Зато култ репрезентације и кошарке – српске школе кошарке – треба чувати на свим нивоима, као национално благо.

Примера ради, можда би деци у основним и средњим школама требало пустити утакмицу са Литванијом у оквиру предмета „Врлине и вредности” или како се већ то зове: ту је и емпатија према несретном Бориши, ту је и рад, али ту је и смерност и спремност на жртву, ту је и родољубље, ту је и чојственост, ту смо на сцени ми, када смо заиста ми, а не неко други.

А то није баш ни мало.

И зато, није више важно како ће ова репрезентација играти против Канаде и касније. Важно је само да играју кошарку као и до сада, у духу велике српске школе кошарке и то ће бити довољно да им кажемо – хвала вам на свему, момци, и даље постојимо.
Odesa
(надежда, вера и л)
10. септембар 2023. у 07.50

Bogdanoviću se želja neće ostvariti – u nedelju će Srbija od 14.40 na megdan Nemcima, ali i za to ih baš briga, jer oni imaju ono što takve mečeve dobija i zato nije važno ko je protivnik. Rekao je to pametno Aleksa Avramović: „Mi smo uvek Srbija”. E, baš to, baš to što smo Srbija – to je naša najveća snaga.

Podsetila je pobedom protiv Kanade ova ratnička ekipa još jednom sve koji puko prebrojavaju zvezde da je košarka i dalje timski sport, podsetila je i one koji se samo bave nekim računicama i ciframa da su super i mišići, i talenat, i snaga, i hemija, i igrači kojima se svi klanjaju, ali da je to tek polazna tačka, a da je ono što pravi razliku duša, zajedništvo, ljubav - prema pobedi, saigraču, zemlji... Na to će igrati i u finalu.

https://tinyurl.com/2nusakzt
Odesa
(надежда, вера и л)
10. септембар 2023. у 07.56
Нека звезде сијају за себе – само права браћа могу да освоје свет
13:23 10.09.2023
Србија и Канада - Sputnik Србија, 1920, 10.09.2023
© Фото : ФИБА
Пратите нас
Telegram
Odyssey

„Нема сујете, нема ега, истински се боримо за грб”. „Ово нису саиграчи, ово су браћа”. „Никада нисам играо са оваквом групом играча”.
Три реченице које су изговорили кошаркаши Србије током Мундобаскета најбоље осликавају каква атмосфера влада у тиму, како су ствари постављене и одакле долази енергија која их је довела до финала Мундобаскета.
„Сви за једног, један за сви”, постулат је који је поставио селектор Светислав Пешић, јесте то помало излизана фраза која је кроз године губила смисао, али у случају Србије она има своје право значење.
Иван Паунић - Sputnik Србија, 1920, 10.09.2023
Мундобаскет 2023
„Бог је наградио другарство, јединство, српски инат – одбраном до 20 разлике у финалу!”
10:29
Није то деловало могуће, данашње време опште индивидуализације у свим сферама, почевши од основне, породичне и личне, преко пословних и друштвених, неминовно је захватило и спорт, на штету његових колективних облика.
Видимо то и на Мундобаскету према односу публике, она више не навија за репрезентације, она навија за играче, а све је последица НБА лиге, америчког маркетиншког производа који жели да креира звезде, популарне личности чији ликови и дела генеришу новац.
Они су славни, популарни, вољени, богати, они јесу инспирација новим генерацијама да се баве спортом, али је она окренута на другу страну, на страну поменутих карактеристика толико важних у модерном времену.
Светислав Пешић - Sputnik Србија, 1920, 10.09.2023
Мундобаскет 2023
Шампионски приручник за кување – златна боја добија се уз помоћ „Кари соса”
12:00
Али, то није основа свега. Нити новац, нити индивидуална слава, ништа од тога. Свако дете које креће да се бави кошарком, заправо било којим спортом, улази у то из забаве, из радозналости, из жеље за дружењем са онима који деле исто интересовање.
„Ја сам срећан што сам овде, мајке ми”, рекао је капитен Богдан Богдановић на првој конференцији за медије по окупљању, наводећи да му је управо дружење са саиграчима основни мотив за долазак у репрезентацију.
Без тог основног, детињег осећаја, без инспирације која се своди на основне и приземне идеје заједништва, не може се ништа, а све је то заједно створило братску хемију у екипи која нема своје највеће звезде, али има све остало, има душу, срце, емоцију, љубав за ближњег свог и заједништво које ствара братски однос за сва времена.
А са тиме је све могуће, видимо и сами, српски тим је у финалу Мундобаскета, претходно је обезбедио и директан пласман на Олимпијске игре и дао је задатак свима нама – да будемо браћа, да се поштујемо, да бринемо једни о другима, да гајимо дух заједништва и да знамо да нам као таквима границе неће постојати.
Показали су нам то изабраници селектора Пешића и пред њима је највећа награда, прилика да освоје свет!

https://sputnikportal.rs/20230910/srbija-sport-kosarka-mundobasket-braca-zajednistvo-saigrači-reprezentaci ja-1161018785.html
TC-64
10. септембар 2023. у 10.53
Svaka cast momci na svemu, pored svih otkazivanja, povreda i problema i u finalu, sve ovo je izuzetan uspeh.
Gledam igrace kako tuguju i pokrivaju glave peskirima.
Ne treba da se pokrivate. Vi ste junaci, kroz šta ste sve prošli.
Da se pokriju po glavama i usima trebaju oni nesposobnjakovici od fudbalera koje boli uvo da igraju i bore se makar delic onako kako se vi borite za svoju zemlju.
Kao sto rekose komenatori igracete vi još finala, tu nema sumnje! I doneti još medalja!
BRAVO MOMCI! BRAVO SRBIJO!
Коментар Запамти ову тему!
Looking for Tassel Earrings?
.