Дискусије : Историја

 Коментар
„Blaze”-Srpski carevi i srpski jezik
MiitarMiric
20. фебруар 2019. у 12.24
Po volji Tabanca, na dan proslave 180 godina od rođenja Ivana Jastrebova, i 125 godina od njegove smrti.

https://drive.google.com/file/d/1CCYKXB3H7w4ezih7ELGA_C1ejN4B-uHx/view?usp=sharing

https://drive.google.com /file/d/1WygkwhrOVI4xW6fJsxKkBWypEYeTely5/view?usp=sharing
MiitarMiric
20. фебруар 2019. у 12.56
Narucio prevod stara Srbija i Albanija na srpski. Skoro izaso. Nisam znao. Izbacim pdf čim stigne iz Srbije, za jedno sest dana.
Blazo
03. март 2019. у 15.35
Хвала! Имам већ обадва документа. Врло су важни, јер показују миграцију Бубића Дукађинских Симеонових потомака. Павле Дукађинац од Бубе је отац Николе Кефалије, унук Стефана Симеоновог, војводе Влахије, који уточиште нађе у Калдриону након што га Бајазит истјера 1394 године из Влахије (Фарсала и Домокос).
Blazo
08. март 2019. у 16.57
Ко је Павле Дукађинац? Модерна историја говори о Дукађинцима као о некаквој албанској фамилији. У осталом говоре и о Кастриотићима мада доста аутора оспорава ову тврдњу. Права фамилија Дукађин се спомиње у венецијанским и дубровачким документима са краја XIV вијека и почетком XV. Њихово бивствовање је на подручију данашње Албаније. Треба имати у виду да се то подручије венецијанске Албаније у средњем вијеку више поистовјећује са географском него са етничком цјелином. По скадарском земљишнику из 1416-17 године види се да је етнички измјешано и тамо живе праоци Срба и Албанаца, а и припадници других народа Италијани(Ђеновљани и Млечићи), Енглези, Маџари.

Вратимо се Павлу. Павле је 1444 Венеција додјелила нека села Буба, Салита,Гурикући:
Nos Franciscus Quirino pro illustrissimo et excellentissimo ducali dominio Venetiarum etc comes et capitaneus Scutari ac eius districtus Notum facimus singulis et universis has nostras patentes inspecturis qualiter ad nostram presentiam venit nobilis vir Paulus Duchainus cum suo fratre Lecha filii Tanusii Duchaini supplicates ut quum bono ac leto animo venerunt in dedicionem ac obedientiam idd Venetiarum etc et decetero offerat se adhuc ferventius ser vire prelibato dd Venetiarum quam fecerit domino Leche Zacharie šibi confirmare dignaremur omnia et singula que habuit sub domino Lecha Zacharia videlicet villam vocatam Buba cum suis confinibus villam vocatam Salita cum suis confinibus villam vocatam Gurichuchi cum suis confinibus villam Leurascho cum suis confinibus et Baschinam que fuit don Jon Bussati de Dagno Item postulavit ut si quo času pelleretur de dorao sua pro honore idd Venetiarum ut i dominatio Venetiarum providere debeat ut pro contracambio eorum que amitteret hic habere debeat Scutari tantundem in pro niis et stipendio quantum amisisset hic Nos vero cognoscentes eius optinum animura ac voluntatem quam habuit erga idd Venetiarum ut nos cum effectu didicimus quando habuimus Dagnum quum ipse primus fuit qui misit fratrem suum ad nos Scutarum nunciando mortem domini Leche et invitando nos ut festinaremus ad accipi endum possessum Dagni quum dictus Paulus erat ille qui tenebat...

По овоме Павле и Лека су синови Тануша Дукађина. Али за Тануша се зна да је 1435 до 1437 био заточен у затвору због наводне сарадње са Турцима, и да је био испитиван и мучен, и 1437 године је био пресељен у Падову, гдје је по албанологу Елзију уживао пензију и мирно провео старе дане.
У спису се помињу и Лека Захарије, син Које и Боше Захарије. Боша је Танушева сестра. Леку Захарију је убио Никола Дукађин због свађе око дјевојке коју је Лека требало да ожени, Ирена Душмани, а која се и Дукађинима свиђа. Убиство се дешава непосредно након удаје ђерке Ивана Кастриотића Мамице. Историчар Божић и албански извори говоре да је фамилија Захарија била сметња млечићима, и да је то прави разлог убиства, што овај документ потврђује. Дукађинци добијају нове територије, а фамилији Захарије се гарантују права на неким. Овим Кастриотићи и локално становништво нису задовољни и ту настаје рат између дукађинаца и млечића на једној страни и Скендербега. У том рату Дукађинци добијау контролу над Дањем. На овом малом простору око Скадра тих година видимо интерес Млечића, Турака, и испреплетене локалне интересе. Савези су врло лабави, и промјењиви. И унутар Дукађинаца у једном тренутку пуца веза, и настаје међусобни рат. Павловог унука Прогона, који је син Николе турци узимају као таоца и Павле и већи дио Дукађинаца је у вазалном односу са Турцима. У полетку Павле уз помоћ Турака заузима области Драге Дукађина. Тај сукоб се завршава тако да је Павле убије 1457 или 1458, и његово племе, прозвано Бубићи по Буби, налази избјеглиштво код рођака у Зети, код Бјелопавлића.

Бјелопавлићи једно од највећих брдских племена се помиње први пут 1411 године, када заједно са Озринићима, Малоншићима нападају дубровачки караван и пљачкају га. Дубровчани се жале Јелени Балшић, ћерци кнеза Лазара, и све отето имје враћено.
По предању Бјелопавлићи потичу од Бијелог Павла. Кажу да је имао синове Митра и Шћепана. Од Митра су Митровићи, а од Шћепана Бубићи.
Стари су дуго држали да је Бијели Павле унук краља Милутина. Те приче су доста сметале династији Петровић са разлогом, па је Никола смислио да су Бјелопавлићи потомци Павла Дукађинца. Али, Павле Дукађинац је рођен 1411 године, а тада се Бјелопавлићи први пут помињу, па зато је номогуће да се братство назове по неком ко је тек рођен, а чије се племе населило у област Бјелопавлића тек око 1460 године.

Из горе наведеног виде се супротне тврдње да је Павле од Тануша Дукађинца, а у исто вријеме род Бјелопавлића. И није Бјели Павле, него родоначелник дукађинских Бубића. Павле је по вјероисповјести католик, као и сви Бубићи. Живјели су на простору који је контролисала Венеција, и за повластице које су добили узели су католичку вјеру. Та појава је тада била нормална, Иван Кастриотић кад је био са Млечићима био је католик, са турцима муслиман, а родио се и умро у правослвној вјери. Њему приписују изреку „Гдје је мач ту је и религија”. Са друге стране Бјелопавлићи су листом православне вјере. По преласку у Зету, Бубићи прелазе у православље, јер је господар Зете Иван Црнојевић православне вјере. Павлов син Никола постаје кефалија Ивана Црнојевића. Остале су документоване двије хрисавуље које је писао, једна 1462 и једна из 1482 године, Ову задњу је потписао као Никола ГРК! И овај мали потпис од три слова даје један јасан траг, назад у 1416-17 годину и скадарски земљишник.
MiitarMiric
30. октобар 2019. у 18.41
https://ibb.co/mFCq84w

Areologija je nagovestila; teorija, isto.
Al-Masudi je ostavio najstarije svedocanstvo.

Šta se desavalo pre klimatskih zavrzlama i pre polaska na zapad (Tacit and comp) ostavljam drugima. Neka bude da konacno zavrsavam uz ovu fotografiju i pitagorejsku desetku u postovima.

No more *

Tabanu svetli pozdrav ako se ikada bude setio da navrati ovde!

https://www.youtube.com/watch?v=RCe5ytEcstA
Bazorilo
07. октобар 2020. у 20.44

Власници сајта

МЕТАНОЈА ТВ


ЗАШТО СУ ДЕЛА МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА ЗАБРАЊЕНА
Sudbina jednog od prvih naučnika koji su tragali za korenima Srba

Gde je nestalo 17 sanduka

Miloš S. Milojević, istraživač i ratnik koji je živeo u devetnaestom veku, ostavio je na hiljade stranica rukopisa o istoriji Srba kojima se izgubio trag

Gotovo da nema knjige onih autora koji se bave poreklom Slovena, odnosno Srba, zagovornika da Sloveni nisu došljaci na Balkan, a da se bar na jednom mestu ne pomene ime Miloša S. Milojevića. Slično je i sa sagovornicima na tu temu, pristalicama takozvane autohtonističke škole.

Iza ovog naučnika koji je živeo u devetnaestom veku zvanično je ostalo malo dela, ali pristalice njegove teorije i pobornici njegovog rada govore o sanducima zaostavštine i hiljadama stranicama u rukopisu. Činjenica je da posle smrti njegovu rukopisnu zaostavštinu nije prihvatila nijedna srpska ustanova. Ostalo je zabeleženo da se na tavanu Prvostepenog suda Okruga beogradskog, posle oslobođenja 1918. godine, nalazio pun sanduk Milojevićevih rukopisa. Oni koji tragaju za njegovom zaostavštinom tvrde da je na tom tavanu bilo čak sedamnaest takvih sanduka sa rukopisima i ličnim stvarima.

U knjizi „Srbi... narod najstariji” Olga Luković-Pjanović na jednom mestu je napisala: „Zbog nepijateljskog gledanja stranih sila na rad Miloša Milojevića, a i zbog zavedenih srpskih sinova, koji su poslušno sledili te tuđe mračne moći, o ovom našem velikom čoveku punom ljudskih i naučnih vrlina nikada nije bila urađena jedna valjana biografija. Taj posao, takođe, čeka sutrašnju Srpsku akademiju znanja! Apsolutno je neophodno da se pronađe Milojevićeva zaostavština, koja se možda čuva u beogradskoj Narodnoj biblioteci, jer možda su još, kojom srećom, te četiri hiljade strana prave istorije Srba u pripremi sačuvane. Možda se s tim rukopisom nalazi i devet svezaka rukopisa, takođe neobjavljenih, pa četvrta knjiga ”Srpskih običaja„ i poveće delo ”Nemanjice„. Takođe je veoma važno da se pronađe ta njegova etnografska i geografska mapa Srba i srpskih zemalja u Turskoj i Austriji, jer je sasvim pouzdano da će se pomoću nje najbolje ustanoviti gde je još sve bilo Srba u njegovo vreme”.

Tragač za istinom

Ko je bio čovek oko čijih radova se i danas, iako je umro pre više od sto godina, među naučnicima lome koplja? Tragajući za njegovom zaostavštinom u zvaničnim ustanovama se uglavnom nailazi na zid ćutanja. Ili neznanja. Tek tu i tamo se pojavi pokoja Milojevićeva prepiska, fototipsko izdanje knjige, ali od građe zbog koje je gurnut na marginu - ni traga. Retko se, zaključak je, javljaju takve suprotnosti u oceni nečijeg rada kao što je to slučaj sa Milošem S. Milojevićem.

Stefan Milojević bio je sveštenik u mačvanskom selu Crna Bara. U njegovom domu 16. oktobra 1840. godine bilo je bučno i svečano. Rodio mu se sin Miloš. Napredno dete posle završene osnovne škole u Glogovcu odlazi u Beograd, gde na Beogradskom liceju uči pravne nauke. Željan znanja, posle završene gimnazije stiže u Moskvu i na Državnom univerzitetu sa odličnim uspehom za tri godine završava pravne nauke. Pored ostalih predmeta, Milojević je kod tada čuvenog profesora J. Bođanskog slušao i uporednu filologiju slovenskih živih i izumrlih plemena. Tada se upoznao i sa zavidnim dostignućima ruske lingvistike, etnologije, arheologije i istoriografije. Došao je i do literature na ruskom u kojoj su istraživani drevni jezici, počevši od sanskrita, zatim do dela koja su se bavila istorijom Indije, Rusije, Kine, Egipta, Kavkaza, Balkana, baltičkog prostora. Posle svih tih proučenih dela Milojević se definitivno svrstao u grupu onih naučnika pristalica autohtonističke istorijske škole koja je nudila dokaze da su Srbi najstariji balkanski narod, te da su na ovim područjima živeli mnogo pre Rimljana i Grka.

U to vreme na Velikoj školi i u Srpskom učenom društvu srpski istoričari su već bili prihvatili takozvanu germansku istorijsku školu koja je stigla iz slavističkog centra Bečkog univerziteta. Prema toj školi, koja je svoju teoriju nametnula nama kao naučnu osnovu, Sloveni su stigli na Balkan u sedmom veku. Glavni zagovornici ove teorije bili su Stojan Novaković, Milojevićev zemljak iz Šapca i školski drug, i Ilarion Ruvarac, arhimandrit.

Po povratku iz Moskve Milojević se 1865. zapošljava kao pisar u Okružnom sudu u Valjevu. U vreme srpsko-turskih ratova od 1876. do 1878. godine osnovao je i poveo u rat dobrovoljačke jedinice Moravsko-dobričko-dobrovoljački ustaški kor, Dobrovoljačko-ustaški raško-ibarski kor i Deževsko-ibarsko-ustaški kor. Njegovi dobrovoljci, pred kojima je uvek prvi jurišao, nikada se nisu povukli sa bojnog polja, a ostalo je zabeleženo da su u bitkama oslobodili čak četiri stotine srpskih sela.

Milojević ratuje, putuje, predaje u školama i istražuje korene Srba. U skromnoj biografiji, između ostalog, piše: „Putovao je prerušen. Sad je bio majstor zidar, sad zograf (’moler’) koji je stupao u pogodbe za izradu crkvenih živopisa, a kadšto se - gde i kad treba - javljao i pravim imenom i smerom svojim”.

U toj biografiji o tim svojim putovanjima sam je zapisa „Ali nas je sagorevajuća ljubav spram svega onog što je nekada bilo srpsko primorala da učinimo namišljeno. Mi smo se krenuli sa čeličnom i nadljudskom voljom: ili skupo i što može skuplje dati glavu, ali videti nekadašnju slavu i veličinu srpsku sa njenim svetinjama i uzvišenostima, a sadašnju crnu i čemernu grobnicu jedne, neprežalime, neocenime i neisplatime urvine nekadašnje sile i moći svetih, divnih i nepostižnih kraljeva, careva i vladalaca srpskih sa starim srpskim narodom”.
Bazorilo
07. октобар 2020. у 20.50
Ratovao je Milojević na nekoliko frontova. Godine 1881. za časopis „Istok”, kako je sam zapisao, za dva dana i noć napisao je članak koji je kasnije pretočen u knjigu „Naši manastiri i kaluđerstvo” sa 120 strana. U uvodu on veli: „Od nekog doba neprestano se potrza u našim novinama, osobito takozvanim ’preko’, pa još i u našim ovde skupštinama, čas naročito, a čas opet i kao mimored, pitanje o našem kaluđerstvu, manastirima, a naročito manastirskim imanjima. To je u poslednjoj, odveć plodotvornoj, svakojakim i svevazmožnim zaključcima i ozakonjenjima, skupštini donesen i zaključak da se naši manastiri smanje, svedu na nekakve ’istorijske manastire’ u samoj stvari i zapravo unište, a kaluđerski red sa svim istraje i iživi u našoj narodnosti”.

Na nedavno održanoj promociji karte „Srpski belezi na Kosovu i Metohiji” direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Mileta Milić, između ostalog, rekao je i kako je prvi popis srpskih belega na Kosmetu sačinio Miloš S. Milojević. U arhivi SANU postoji i pismo koje je Milojević 1870. godine poslao Srpskom učenom društvu o prvom popisu arheoloških starina u Zapadnoj Srbiji. U istoj ustanovi postoji još jedno pismo koje je Milojević poslao nekom od tadašnjih ministara gde kaže „da će on, iako bolestan, ići na Kosmet radi nekog pregovora, jer je u Prištini u po bela dana u centru ubijen jedan pop. Sve to ima veze sa ”Albanskom ligom„ koja se povezuje i prelazi u ruke austro-madžarske koja nemirima hoće da iznudi od Evrope ovlašćenje da taj kraj posednu”. (Pismo nosi datum 4. januar 1881. godine.

Srbi pre Rimljana

Pokušavajući da dokaže da su Srbi starosedeoci na ovim područjima, Milojević ostavlja i ovakav zapis: „Da je srpska crkva starija i od rimske i grčke, osim potvrde pape Jovana îî, pisane kralju srpskom Mihailu, kojom tvrdi da je srpska crkva starija i od grčke i od rimske, svedoče tolike silne bivše episkopije, postojavše do Konstantina Velikog, među kojima samo da pomenem: Sredačku (Sofijsku), Skopljansku, Nišku, Beogradsku, Vodensku, Morozviždsku, Remešku itd, svedoče još toliki sveci i mučenici Srbi, koji se boriše protiv idolopoklonika i muhamedanaca, jeretika i bezbožnika Bugara i ostalih, kao brojni episkopi”.

Onima koji su mislili drugačije od Milojevića, a nije ih bilo malo, sigurno su smetale i ovakve Milojevićeve beleške. U jednom od zapisa Miloš S. Milojević piše „da su Srbi kao roblje rimsko, živeći od iskoni u svim ovim svojim sadašnjim zemljama, a tada još i od Italije ili Sredozemnog mora, pa do Grčkog, i od Jadranskog pa do Crnog, imali i svoje hramove i svoje sveštenstvo, i uređenu svoju crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa, koji su najpre, i to od prvog veka po Hristu pa sve do četvrtog, sedeli u predgrađu Sirmijumovom, drugoj rimskoj prestolnici, takozvanoj, i još i danas nazivajućoj se Mitrovici na Savi, zbog čega je se od tih srpskih mitropolita, ili arhijera, to predgrađe nekadašnjeg ogromnog Sirmijuma tako i prozvalo, pa su odavde, navalom Huna u četvrtom veku po Hristu, morali izmaći se dalje, zajedno sa državnom rimskom vlašću u Zvečan, današnje razvaline u dnu Kosova, i u predgrađu istoga staniv se opet mu dali svoj naziv Mitrovica, koja još i danas postoji, na Kosovu, u poslednjem svom ropscu kao varoš”.

Kada je došlo do sudara „prsa u prsa” germanske i Milojevićeve autohtonističke škole, ovaj naš velikan 1881. godine piše ovako: „Srpskom učenom društvu nije stalo bilo ni do prostora srpskih zemalja, koje Porfirogenit u svom delu ”De Admin„ navodi, koji prostor većinom obuhvata i bivša Pećka srpska patrijaršija, a u kome i sada žive Srbi, već ono gura srpske zemlje i još sada tamo živeći srpski narod u svakojake tuđince, samo da ne budu Srbi, a u svojim školskim knjigama i istorijama dokazuje dokle je plot kneževine Srbije, da su i Srbi dotle itd... Evo samo radi bruke i sramote naše i naših previsoko naučenih zapadnih pitomaca i državnika, koji znaju koliko se krompira u svakom loncu godišnje svoj Đermaniji skuva, koliko se čaša piva, kakvog i gde, proizvede i popije, koliko se i kakvih kotleta pojede, šampanjskog vina proizvede i popije u svoj Francuskoj, koliko se i kakvih, od koje porode, goveda, od koliko godina itd. bifteka napravi i pojede u Engleskoj, proizvede i popije konjaka, punča itd, a ne znaju i neće da znaju da još žive Srbi kao što i u gornjem svom delu Porfirogenit kaže, koji je najhrđavije pisao za Srbe i sveo ih što je mogao na najmanji prostor”.

Jedna zvezda se ugasila

I pored evidentnih teškoća na koje je nailazio u svojim istraživanjima, nekoliko Milojevićevih dela ipak je ugledalo svetlost dana. Tokom 1871. godine, dok se klešta bojkota nisu sastavila, „Glasnik” Srpskog učenog društva objavio mu je tri dela: „Pravila svete Petke Paraskeve srpske”, „Pravila svetom Simeunu srpskom” i „Opšti list srpske patrijaršije u Peći”. Prikupio je, mahom po Staroj Srbiji, sistematizovao i podelio po vrstama i motivima oko sedam stotina narodnih pesama, objavljenih u tri sveske 1869, 1870. i 1875. godine pod naslovom „Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog”.

Gotovo u isto vreme, takođe u tri knjige, 1871. 1872. i 1877. godine, objavio je „Putopis dela Prave (Stare) Srbije”. Najznačajnije njegovo delo „Odlomci istorije Srba i srpskih i jugoslovenskih zemalja u Turskoj i Austriji” izašlo je u dve knjige 1872. Godine 1873. izdao je istorijsko-etnografsku geografsku mapu Srba i srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji, a 1881, kao dodatak ovoj mapi, „Narodopisni i zemljopisni pregled srednjeg dela Prave (Stare) Srbije” sa etnografskom mapom srpskih zemalja u kneževinama: Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Kraljevini Rumuniji, Austro-Ugarskoj i Turskoj carevini.

Krajevi koji su verovali Milojeviću i njegovom radu oduživali su mu se još za života. Tako je postao počasni član gradskih opština Prokuplja, Vranja, Kuršumlije, Niša, počasni član opština Draguške, Velikoplanske i Končićke u srezu Prokupačkom, okruga Topličkog. Za iskazanu hrabrost u srpsko-turskim ratovima odlikovan je Srebrnom i Zlatnom medaljom za hrabrost i Takovskim krstom petog, četvrtog i trećeg stepena, dobitnik je Ratne spomenice i još mnogih drugih odličja.

Miloš S. Milojević je umro iznenada 1897. godine. Israživači njegovog života i rada, doduše oni koji uporno tragaju za njegovom zaostavštinom, pominju kao mogućnost da je Milojević - otrovan. Bilo kako bilo, činjenica je da se o njegovom radu i danas u nekim krugovima ćuti, a u nekim govori šapatom. A jedan nekrologičar ovim rečima je otpočeo izveštaj o smrti Miloša Milojevića: „Jedna zvezda na srpskom nebu utrnula je. Ona beše neobičnog sjaja, te i ako zvezda osvetljavaše daleku... daleku prošlost naroda srpskoga, osvetljavaše tamne kutove prostrane otadžbine Srbinove, i na toj svetlosti mi poznadosmo što nismo poznavali, videsmo braću našu, srpski narod u svoj Srbiji od iznad Kaloče i Moriša, pa do Beloga mora, i od sinjeg Jadranskog mora, pa do reke Alte, Osme i Donje Marice”.

Bazorilo
07. октобар 2020. у 20.59
Андрија Вујовић
ТАЈНА И ЗАБРАНА ЗВАНА МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ

Момчило Селић: На овом, 27. састанку СРПСКОГ КЛУБА, говориће се о СРПСКОЈ АНТИЦИ, за коју је чак Дучић, у свом Благу цара Радована и Јутрима са Леутара, тврдио да је немамо. Јер, по страним школама учени да као народ постојимо тек од наводног доласка на Балкан, ни тај чувени седми век многи образовани Срби нису сматрали неким почетком, бројећи нас у историјске нације тек од Немањића. Но Милош Милојевић, историчар о коме ће вечерас говорити Андрија Вујовић, ценио је друкчије. Стигавши из тек ослобођене Србије у Петроград да студира права, упоредо је уписао и историју и етнологију, при том научивши све главне европске језике и многе старе. Ретко даровит и довољно учен да доноси утемељене закључке, први је озбиљно почео истраживати нашу старину. Пратили су га Сима Лукин Лазић, а у новије доба Олга Луковић Пјановић и Јован Деретић, но сви недовољно образовани у историјској, археолошкој, и етнолошкој струци. Стога нам тек предстоји да интердисциплинарни тимови способних истраживача њихове налазе и хипотезе потврде или побију, будући да је досада сам помен српске антике изазивао оштре реакције већине „еуропејских” Срба и њихових страних покровитеља. Сада препуштам реч Андрији који ће то дубље, шире и стручније објаснити.

Андрија Вујовић: Поштована господо и госпође, хвала Вам што сте дошли да чујете реч о једном од најзабрањенијих људи који су се крстили са три прста, једном од најзабрањенијих Срба свих времена. Прича о Милошу Милојевићу не може се почети самом причом о његовом животу, јер он је планина међу брежуљцима наше духовности, међу травом наше људскости он је храст. Његова прича није била величанствена само по томе што је истраживао прошлост, већ што је био спреман и да узме мач у руке и оде на прве линије фронта као четник у ратовима 1875-1878. Да бисмо могли објаснити како је дошло до појаве зване Милош Милојевић, морамо и да објаснимо шта је то аутохтонистичка школа коју је он предводио, и како је уопште дошло до тих школа, и таквих подјела.

Наиме, ратови у свету су ужасна ствар, остављају застрашујући број жртава. То су ратови на бојном пољу где се противник види, и на коме се пуца један у другог. Најгори су међутим они ратови који се воде иза бојног поља, идеолошки, политички ратови у којима се путем фалсификата историје, путем шизофреније нечијих политичких идеологија оправдава нечији национални програм, његов пут, његова стратегија. Е такву идеологију, такав програм створила је германска раса.

Треба објаснити због чега је она то урадила. Простор данашње Њемачке прије више од хиљаду година није припадао данашњим Нијемцима. Он је припадао Словенима вендске расе. И дан данас на територији Њемачке, у Горњој и Доњој Лужици народ се зове Лужички Срби, који су остаци вендске расе. Како је дошло до тога да од једног, како кажу историчари, вишемилионског народа, данас, на почетку 21. века, остане свега око сто хиљада Лужичких Срба? Укратко, у томе треба тражити неки casus belli германског катедризма. Видите, Нијемци су у свему завидели тим Вендима, том вендском соју. Све тековине своје назови старе њемачке културе, поготово у прехришћанству, али и у хришћанском периоду, они су наслеђивали од вендске културе и цивилизације. И расли су им комплекси, љубоморе, мржње, и зависти. Та мржња, та завист и та љубомора покренуле су застрашујући талас геноцида. Од тридесет и седам вендских племена која су постојала на данашњој територији Њемачке, Чехословачке и Пољске, Нијемци су пре хиљаду година, покренувши три застрашујућа геноцида која су ишла у таласима у десетом, једанестом и дванаестом веку, довели то тога да од Венда остану само они који су се понемчили. Али с тим Нијемци нису били задовољни. Узели су један тотално неважан град једног од тих племена, од Шпремана, и прогласили га својом престоницом. То је Берлин. Е онда ће тај Берлин, који су Срби направили, који су Словени утемељили, који је пао тек половином дванаестог века заједно с вендском царевином, постати центар свих најгорих фашистичких и ксенофобних идеја германске расе.

Није уопште застрашујуће то што су из Берлина кретале војне акције, и приче о продору на Исток, које су они имали увелико разрађене већ у 16. вијеку, него је проблем у томе што је одатле кренула једна изузетно прљава историјска школа, без икакве везе са науком, али са много везе са стратегијом политичке идеологије и оправдавања нечијих политичких циљева. Створен је германски катедризам нордијске школе. Германски катедризам нордијске школе почиње наиме да се ствара још док српска деца нису била ни покопана, у 12. вијеку, кад су Нијемци већ почели да кривотворе своју историју. Сравнивши са земљом и уништивши све што је српско, вендско на том простору, кренули су и да фалсификују историју по свом моделу. Прво што су направили, и то још у 13. и 14. вијеку, јесте образац по коме су учили своју децу да никада нису постојали никакви Словени на њиховој земљи, већ да је она од искони њемачка, а да је њихова раса Ueber Alles. Кроз цијели 15. и 16. вијек, у спрези са католичком црквом и ватиканским центром, они су правили политичко-идеолошко залете не би ли такву политичку идеологију под кринком назови историје натурили другим народима. Но то им тада још није могло проћи код Словена, бар не у првом налету. Али у другом и трећем, током 17. и 18. вијека, онај народ који ми обичавамо да зовемо својом највећом словенском браћом, је прихватио германски катедризам нордијске школе. То су Руси. Прихватање германског катедризма од стране руских историчара оставило је ужасне послиједице, јер је огроман број руских историчара почео да самопоништава словенство на простору средње и западне Европе, и да самима себи уврежују, натурају размишљање да смо ми уствари тиква без корена. Како каже неумрли Милош С. Милојевић, по Нијемцима и њиховим руским епигонима ми смо се појавили једног лепог јутра као печурке после кише, бог те пита одакле. А што и не би могло 150 милиона Словена тако да се појави, одједном? Отприлике та је прича била.

Bazorilo
07. октобар 2020. у 21.06
Но, када се Србија ослобађала у 19. вијеку, поставило се питање њеног образовања, њеног школског система и то је ријешено на најгори могући начин. Ријешено је Доситејем Обрадовићем и њему сличнима. Они су отворили врата, тј. отшкринули, врата тада још нису била потпуно отворена, политичким идеологијама Запада које су потом зацариле као једина научна мисао у Србији. Сви наши умови, једва научени да се прекрсте јер су имали тек по двадесетак година, слани су у Грац, Беч, Берлин и остале западне центре, где су се хтјели не хтјели сусријели и са неописиво великом количином мржње која нема везе са науком, а коју су морали научити под именом историјског критичког правца. И сви наши научници – не само историчари, филолози, лингвисти, већ и многи други – тамо су учили ту науку. И још су већу грешку правили враћајући се овде и натурајући то што су тамо учили овом народу, овом поднебљу и овом простору. Посљедице њиховога дјеловања се данас виде на најбољи, боље речено на најгори могући начин. И то у времену, што рече Милош С. Милојевић, када Срби много више знају о Хотентотима и Тунгузима него о себи самима. У том лудилу ми имамо људе са српским именом и презименом, можда и вјернике Православне цркве, који су воде као наша назови елита, али који већ безмало двеста година спроводе германско-катедристички план на Балкану најсуровије што могу. Међу њима се у најгорем могућем смислу те ријечи истичу Љубомир Ковачевић, Иларион Руварац, Станоје Станојевић и да не набрајамо даље – а ни данашња Академија се ни по чему не разликује од тих њених германофилних зачетника.

Ми смо народ екстрема. Имамо екстремне издајице, а имамо и екстремне родољубе, спремне на највеће могуће жртвовање, што смо небројено пута доказали. У истом том времену када је европеизација захватала сваки део друштва, европске тековине су биле увожене у Београд, гдје би се усталиле па одатле ишле у цијело Српство. У таквом окружењу, у таквом хаосу јављају се, ничу као Богом благословени плодови, људи који су носили идеју српског народа и жељели да истраже његову прошлост и да се боре за њега. Такви људи су створили још у 19. вијеку један посебан историјски правац, који се не би могао звати „родољубљем”, јер у науци не постоје никакви родољубни системи. Наука може бити родољубива, али родољубив систем у науци може се извргнути у обожавање једног народа, у стварање фашистичке идеологије. Но те наше родољубиве историчаре оптужују да су били романтичари. Није истина, то су били екстреми, у сваком погледу и у сваком смислу. То су људи који су цијели свој живот прошли у неописивим мукама, јер су их сви остали поништавали, пљували и газили, а они су и даље неуморним, Богом благословеним пером писали истине о српском народу. Међу таквим људима, још и прије Милоша Милојевића, истиче се Константин Николајевић, затим долази сам Милојевић, па Сима Лукин Лазић и Панта Срећковић. Пред почетак Другог рата, четрдесетих година, јавља се Анђелија Станчић Спајић, па неумрли Илија Живанчевић. Ту је наравно и највећи српски филолог Милан Будимир, који је жестоко подржавао овај правац, рекавши, упркос свега што се од њега очекивало на Београдском универзитеу, да је свака друга српска ријеч старија од педесет векова. Но њему ни најгори непријатељи нису могли поријећи стручност, јер је један од најзнаменитијих српских филолога, највећих екстрема научних. Да не бисте мислили да је овакав научни правац пао с неба, и највећи српски етнолог, Веселин Чајкановић, био је аутохтониста, уз Милана Будимира и Милоша С. Милојевића. Значи, највећи српски етнолог, филолог, и историчар били су аутохтонисти. Они су историјским путевима, без икакве романтичарске жеље за које их оптужују, са изразитим критичким апаратом, кренули у истраживање свих могућих извора на које су у својим истраживањима наишли. Милош Милојевић је, зачуђујуће за данашње генерације које мисле да све почиње од њих, прије сто двадесет година користио систем упоредне филологије, који се тек данас обнавља у Београду. Усто данас ми видимо да његова књига, о којој ћу послије говорити, има неке елементе које ћемо ми можда схватити тек за неких 150 година – ако нас уопште буде било, и ако буде имало коме да се пренесе порука са ових страница.

Него, да покушамо да објаснимо живот тог духа и дива науке. Милош С. Милојевић је рођен 1840. године у селу Црна Бара у Подрињском срезу. Васпитаван је по православном обичају, из православног честитога села је дошао у Београд, као мудро дете завршио основну школу, завршио факултет правних наука и отишао у Москву даље да студира, јер је био најбољи студент права. Тамо је студирао три године. Претпостављам, да се питате шта је могао да заврши за три године? Но, он је истовремено студирао на три поља. Студирао је историјске и историјско-филозофске науке на Историјско-филозофском факултету у Москви, студирао је упоредну лингвистику, и права. Човјек те ширине и дубине, заправо екстрем, већ тада је могао схватити многе ствари у вези са прошлошћу српскога народа које су многима прије њега, ако не и већини, биле обична магла и прашина. Али, у какву то Русију беше отишао Милош Милојевић? Он се нашао у Русији којом је већ двјеста година владао германски катедризам. Само понеки професори, попут Бођанског, и научници попут Лаванског и Вељтмана нису припадали том правцу. Али руска званична наука, а поготово политичка идеологија, ишла је у том правцу. И баш тих година почиње да се гради великобугарска идеја на рачун обнове српске државе, што је значило супротстављање српској националној обнови. Видевши да ће Руси преко Бугара озбиљно угрозити Србе, Милош Милојевић се вратио у Србију.
Bazorilo
07. октобар 2020. у 21.12
Одмах је почео да пише и ради. Одмах је кренуо са неописивим пожртвовањем, које га није напуштало целог живота и које је представљало неотуђиви дио његове личности. Преобучен као просјак, или као обичан чобан, пастир, да га не би открили, он је обилазио целокупни простор данашње Македоније, Пиринске и Егејске Македоније, Албаније, Косова и Метохије. Ишао је и прикупљао српске народне обичаје и све их записивао. И тако је изашла тротомна књига „Обичаји укупног народа српског”. Ни дан данас ни један етнолог не може да настави његово дело, јер су њихове почетне позиције погрешне. Наиме ако желите неког да наведете на заблуду, довољно је да га усмерите на први погрешан корак и све ће потом бити све дубља и већа заблуда. Данашња етнологија не може да настави оно што је Милош Милојевић почео баш због тога што је већ првим својим кораком кренула у заблуду. Стога нико данас не зна како је Милош Милојевић закључио да је то и то племе са простора данашње Албаније било српско. Или како да је то и то племе са простора данашње Северне Грчке у његово вријеме било српско итд.
Они не знају, уствари, да наставе путем Милоша Милојевића. То није само проблем етнолога, већ и историчара и лингвиста. Милојевић је велика једна непознаница, али то је намерно урађено. Без обзира на то, Милош С. Милојевић је истражујући те просторе, живећи у најпримитивнијим могућим условима, скупио огромну грађу и направио ту књигу.

После тог времена букнули су ратови. Седамдесетих и осамдесетих година Милош С. Милојевић је организовао добровољачке одреде за одбрану српског народа на простору Јужне Србије и Македоније. Његова дјелатност није се ту завршавала. Постаје професор на Богословском факултету, професор историје Српске православне цркве. А неки га данас оптужују да је био секташ, мада је био и остао један од највећих историчара Српске православне цркве, што је врло важно имати на уму. Поред свега почиње писати и многа друга дела, учествовати као четник у рату, слати добровољце. Али он добровољцима није махао када би возом кретали на ратиште, него их је повео. Осамдесетих година кад само заратили с Бугарима, само на једној линији није било српског пораза, и то на тромеђи, на врло важном тактичком центру код Сливнице. А са тих положаја последња се повукла јединица под командом Милоша С. Милојевића. Можете мислити, један екстрем, један научник који схвата шта је открио, и колико је то вредно, узима мач и иде на прве борбене линије. Имао је много веће шансе да погине него да преживи и постане јунак. Наравно, ми смо тај рат изгубили. За Милојевића то је био свети рат, но и тада је он тврдио да погрешно и несрећно вођен. Због тога се Милан Обреновић, краљ тадашње Србије, жестоко наљутио на њега, али су га ипак окитили орденима не би ли му запушили уста. Али Милошу С. Милојевићу се нису могла запушити уста. Кријенуо је у свој највећи бој за српску историју кад је видјео да од војске и политике тадашње Србије нема ништа. Тада је наставио да истражује још дубље, да се бави науком и да своје књиге јевтино или у неким случајевима бесплатно дијели још неослобођеном народу не би ли он помоћу њих, учећи се, на примјер, из Обичаја укупног народа српског, очувао свој идентитет.

А онда се Милош Милојевић посвећује нашим светитељима. Служба Светог Симеона Мироточивог преведена је захваљујући њему. Служба Светој Петки Параскеви, коју су Бугари тада узимали као своју светитељку, преведена је захваљујући Милошу С. Милојевићу. Дечанска Хрисовуља, коју германски катедристи и данас користе, преведена је и објављена захваљујући Милошу С. Милојевићу. Али то је само делић његовог знања, његове науке. То је човјек који је схватио да би сутрашња покољења могла потпуно заборавити наше светиње и манастире те је одлучио да их попише. И то је учинио у једном огромном броју на простору данашње Јужне Србије, тзв. Македоније, дела Бугарске, Грчке и Албаније. Уз то дјело ишло је и дјело Наше монахиње. Записивао је све што је било везано за наше женско монаштво, од кад је створено.

Можете ли замислити тако свестрану личност! И онда, поред тога што је направио чувено Друго одјељење Богословије, које је спремало будуће учитеље и свештенике, и слало их на та подручја да би се очувао српски народ, он се затвара у четири зида и почиње да пише једно дјело коме се никада ништа слично неће наћи. Почиње да пише Историју српског народа, дјело на 4500 страна. Књига Одломци историје Срба у издању данашње Књижаре „Никола Пашић”, представља само дио онога што је објављено пре 120 година у Београду и садржи свега 400 страна, значи десети дио Историје српског народа. Послије ћемо нешто рећи о књизи, само да видимо шта се дешавало са рукописом. Наиме, Милош С. Милојевић је послије свег тог рада створио и Друштво Св. Саве, о коме, на примјер, данашњи академици праве зборник нигде не спомињући оснивача. То је исто као да правите зборник о теорији релативитета и не спомињете Ајнштајна, о Горском вијенцу без помјена Његоша. Али то је једноставно тако. Милош Милојевић је забрањен. Но то њега није омјело нити спријечило да напише величанствено дјело које је ипак сачувано, јер је он настављао да ради, није стајао већ је писао и дјеловао на националном плану. Послије многих разочарења, одбачен од свих осим свога пријатеља Пантелије Срећковића, овај српски великан умро је 1897. године у Београду.
 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Unicorn Gifts?
.