Djordje Karadjordjevic je imao nekoliko „mana”: inpulsivan, direktan, hrabar, patriota... i kao takav nije bio podoban da zauzme presto.

Onima koji su u to vreme krojili kapu Evrope, Aleksandar je vise odgovarao jer je bio „savitljiv”, idealan za njihove potrebe.

U krugovima bliskim dvoru, u to vreme, to se znalo ali niko nije smeo da reaguje.
Brat moje babe, po ocu, je nakon studija u Becu dobio posao u dvoru. Radio je kod Karadjordjevica od 1926. do 1941. i dobro je poznavao porodicu. Ostale su neke njegove lične zabeleske iz tog perioda i posebna karakteristika Aleksandra: bio je naivan.

„Smenio” ga je rođeni otac. Đorđe je imao više gafova, od potezanja sablje na diplomatskom prijemu, do nesrećnog stradanja sobara (kamerdinera).
Glavni razlog je, koliko se s današnje tačke gledišta može zaključiti, njegova impulsivnost.
Navodno (opet navodno, ništa pouzdano) se u vrijeme Svinjskog rata i malo kasnije Aneksione krize žučno zalagao za raskid svih veza s Austrijom, pa čak i za vojni obračun.
To je bilo vrijeme nakon poraza Rusije u ratu protiv Japana, gdje su sami Rusi bili protiv svakih sukoba, ali i vrijeme prije modernizacije srpske vojske, koje će uslijediti nešto kasnije.
Svako međunarodno talasanje je tada bilo ravno samoubistvu države.
Iz tih razloga je procijenjeno da Đorđe nema hladnokrvnost i staloženost prijeko potrebnu vladarima država kakva je Srbija (ako se prisjetimo sličnog Milana Obrenovića i njegovih avantura biće vam jasno i zašto).
Stoga je lišen nasljednog prava, a za pokriće je nađen formalni povod.

„Smenio” ga je rođeni otac.
>
Ово није тачно. Пошто је у исто вријеме смијењен и „рођени отац” (који је тад имао власти таман колко и ја).
Смјениле су га КЛИКЕ... Пашићи, Александри, црне и бијеле руке...

Он једноставно није имао ничију подршку, и то не зато што није ваљао него зато што није био покварен - а КЛИКЕ су тражиле ПОКВАРЕНЕ (брат Александар нпр., Пашић итд.

Ако би га описали у двије ријечи, био је РАТНИК и СРБИН..

За вријеме анексионе кризе (криза је трајала још од 1878, од АУ окупације Босне)... он је био ЈЕДАН ОД оних који су заступали тезу да анексија не смије проћи без рекације Србије (па чак и војне)... а то је уједно био став свакога Србина који је патриотски осјећао и мислио у Србији тог времена..

(Ko je uklonio pismo sa stola, znajući da će Djordje da besni zbog toga?)

Tog kobnog predvečerja 14. marta 1909, posilni je trebalo da dostavi pismo koje je kraljević uputio jednoj devojci, ali to nije učinio jer ga na njegovom stolu nije ni zatekao. Opterećen stalnim praćenjem i uhođenjem, sumnjajući i na samom Kolakovića, princ ga je iznervirano udario nogom u stomak. Nije to, po svedočenju samog Đorđa, bio silovit udarac, još manje fatalan, ali su posledice bile više nego tragične. Poslužitelj se za pomoć lekara obratio tek sutradan. Operisan je dva dana kasnije, ali je ubrzo preminuo.
Događaj je izazvao veliku buru u domaćoj, a naročito u austrougarskoj štampi. Danima tvrdeći da se u dvoru desilo ubistvo, „Radničke novine” su postepeno uobličavale zahtev za prestolonaslednikovu abdikaciju. Neraspoloženje prema njemu podsticali su i bivši zaverenici, a njihovim stopama su krenuli i pojedini političari poput Triše Kaclerovića, Koste Kumanudija i Jaše Nenadovića. Iza svega su, ipak, bili vidljivi prsti Pašića. „Da nije bilo ovog slučaja, Pašić bi, svakako, pronašao neki drugi”, tvrdio je kasnije sam Đorđe.

Često se zanemaruje da je stariji Petrov sin bio ogorčeni protivnik Austrijanaca, a upravo je njegov poslužitelj Kolaković bio austrougarski državljanin i, po svemu sudeći, njihov špijun.

Janković podseća da je i sama smrt Kolakovića sporna. Obdukcija je utvrdila da udarac ipak nije bio jedini, možda ne i pravi uzrok. Poslužitelj je patio od teškog oblika hernije, imao je dve kile, ali sve je moglo srećno da se okonča samo da je operisan na vreme.


- Koliko god da nije voleo da vlada, vojska mu je bila opsesija i jedna od retkih oblasti gde je pronalazio sebe - kaže naš sagovornik. - Učestvovao je u oba balkanska rata, a na Mačkovom kamenu početkom Prvog svetskog rata teško je ranjen, zbog čega je dobio i orden.

Prema ustavu Srbije, ali i pravilima Kraljevskog doma, Đorđu je pripadala komandna funkcija u srpskoj vojsci. Ne samo da je nakon oporavka nije dobio, već ga je mlađi brat potpuno izbrisao iz ratnog rasporeda. U trenucima najvećeg iskušenja srpskog naroda bio je prinuđen da vreme provodi u Francuskoj.

Najveći sukob između braće izbio je u Solunu, nakon Solunskog procesa, na kojem je Apis zbog navodne veleizdaje i pokušaja atentata na regenta Aleksandra osuđen na smrt. Smatrajući da će takav čin naneti veliku ljagu čitavoj porodici, Đorđe je došao na ratište da preklinje brata da pomiluje Apisa. Nije vredelo. Aleksandar nije propustio priliku da likvidira bivšeg prijatelja koji mu je, da ironija bude veća, lično pomogao da zauzme Đorđevo mesto. Braća su se rastala u neprijateljstvu, a Aleksandar to nikada nije zaboravio.
Pravi hod po mukama započeo je nakon smrti oca, kada su Đorđu najpre zabranili da ulazi u dvor, oduzeli mu vozilo i konje, a o njemu svakodnevno širili najpodlije priče. Aleksandar 1925. daje nalog da se Đorđe uhapsi i sprovede na dvorsko dobro u Belje, a javnost obaveštava da je njegov brat nervno oboleo i da su preduzete bolničke mere da mu se pomogne.

Đorđe je u Belju proveo godinu dana, da bi zatim bio prebačen u Gornju Toponicu. Iako nije bio psihijatrijski slučaj, sve je činjeno da se napravi ludim. Za 16 godina tamnovanja nije dobijao lekove, nije mu dozvoljen kontakt sa spoljnim svetom. Zahtev da ga pregledaju strani neuropsihijatri dvor je glatko odbio, da se prava istina nikada ne sazna. Deceniju i po je proveo između četiri zida, sa jednosatnom šetnjom oko paviljona.
„Sudbina se poigrala sa mnom”, zapisao je u memoarima nesuđeni prestolonaslednik. „U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života.”

A pravu istinu o njemu možda je najbolje dao psihijatar, doktor Uroš Jekić, koji je godinama bio zadužen za njega i koji je kasnije bio i prvi Titov ministar zdravlja.
- Imao je preku i nezgodnu narav, ali nije bio bolestan - priznao je Jekić godinama kasnije.

http://serbianforum.org/istorija/112004-raskopcavanje-mita-lažno-ludilo-princa-dorda.html

Горе није могло бити... Само боље.

Брат му је био таква кретенчина да ни највећи српски непријатељ не би тако добро зајебао Србе...

Aleksandar bi na njegovom mestu pristao?
Sad mi se još viđa sviđa Djordje kao čovek i patriota.

Kaži nam ti ,poznavaoče i poštovaocu Dvora Karadjordjevića, kako se Aleksandar priklonio masonima? Kad mu se to desilo i kako?

i neka je...najbolja stvar koju je mogao uraditi za svoj narod u datom trenutku, a cinjenica da im je okrenuo ledja, po nagovoru velimirovica, najgora... pozzzzz!

- Raspricali se „crveni”, eto i noni su za Kralja samo im nevakhja Aleksándar nego bi Djordja...Upoređuju neke stvari sa udaljenosti od 80 godina i pricaju price...
Jedino mi „crveni” netekose:
- Da li im je Tito bio mason?
- Da li im je Tito govorio srpski?
- Da li im je Tito bio Srbin/ Srbenda?
- Da lih je Tito usrecio a Aleksanfdar namagarcio???
- Raspricala se „banda crvena” za sve je kriv Aleksandar??
- Ali nije Aleksandar znao da u srpskom narodu postoje „crveni” izdajnici koji će se odreci sopstvenog naroda u ime Sovjetije, druga Staljina i boljsevizma...Nije znao da će takvi se odreci i Krune i naroda Srpskog i srpskog indetiteta u ime „Tita i partije”.
- Nije znao jadni Oslobodioc dda će ti i takvi za malo mrvica sa komunistickog stola pomoći Siptarima da stvore državu na Kosovu i Metohiji.
- Nije znao Aleksandar da će ti i tsakvi stvoriti 4 nove nacije od njegovog srpskog naroda.
- Nije znao Aleksandar da će cuvati Broza i njegov grob i 30 god. posle smrti Broza. Nije znao jadni Aleksandar da će „Sloser-Mrsal-bravar”, austriski krvolpk sa cera usreciti Srbe atko dobro i srećno...

- Eto vam Crveni, pa sad stavite prst na celo...!!!

„Sverom u Boga za Kralja i otadzbinu”

Павле је био кретенчина исто ко и Александар.

Jel bila mudrija ta Djordjeva molba da Apis ostane u životu, nego Aleksandrov strah i odluka da se Apis usmrti.
Ne branim Apisa, nego je Djordje zastupao tezu da to ne dolikuju ugledu.
A izgleda da je tu koren razdora braće- i sam otac govorio je da je Aleksandar zlopamtilo.

Onom mungosu što sve vidi crveno, šloseru iz Danske, da kažem:
Uopšte nije tako crno belo- da su necrveni van matice, a samo potomci crvenih u Srbiji. Ja , naprimer nisam, niti sam imala u familiji komuniste, a jesu živeli (mnogo teže nego komunisti) u komunističko vreme. Zato sam se uvredila kad vidim kako pljuješ i bljuješ globalno, po svima što ne fataju lišće i ne šetaju kerove po Daniji.
Ružno.

ČUDAN PRINC
Dejan Merdakovic
SEĆAM se tog čudnog, pomalo neuravnoteženog princa. Upoznao sam ga kod profesora Mile Pavlovića Krpe, sa kojim je bio prijatelj. Često sam ga viđao na trolejbuskoj stanici kod Londona, imao je privilegiju da ulazi na prednja vrata. Poznavali su ga svi šoferi, sa kojima je voleo da priča. Jednom me je pitao odakle sam rodom. Kada sam mu odgovorio, reče mi „periferni Srbi, to su danas najbolji Srbi, stid me je mojih Šumadinaca”. Viđao sam ga i u knjižari SANU, kada je ovu vodio čika Sveta Rajković. Kod njega je princ Đorđe vodio beskrajne telefonske razgovore, ili je prelistavao nove knjige Akademije.
Poslednji susret bio je u parku kod Tašmajdana, gde ga je, već oronulog, dovodio neki mladić. Videći me sa mojim lovnim terijerom, objašnjavao mi je rasne osobine ovog psa. NJegovu ženu Radmilu, penzionisanog sudiju, nisam poznavao. O njoj sam čuo iz muzejskih krugova, jer je povremeno rasprodavala muževe porodične relikvije, te jadne ostatke kojima je još raspolagao. Strastveno je igrala hazardne igre, pa joj je novac uvek nedostajao.
Princ je delovao zapušteno, u iznošenim odelima i cipelama. Jedno vreme posle rata, padao je uoči zimi, kada je po gradu hodao bez kaputa. Svet se okretao i začuđeno vrteo glavom za čovekom koji je, sa tašnom u ruci, jurio kao da ga jure. Tek poneki stariji Beograđanin rekao bi smešeći se: „Eno ga, prođe princ Đorđe! Pljunuti Aleksandar!” Čuo sam da je testamentarno odredio da ga sahrane u Bosni, u manastiru Gomionici, u kraju gde je njegov otac nekada četovao kao Petar Mrkonjić. Rekao mi je to Zdravko Kajmanković, jer je Zavod za zaštitu spomenika kulture u Sarajevu rešavao molbu princa Đorđa da mu dozvole da ga sahrane u tom ambijentu. Vlasti su to dozvolile i ne znam kako je i kada promenio odluku. NJegov skromni, vojnički grob u podnožju spomenika braniocima Beograda deluje impresivno.

Какав другачији тип човјека? Зар Србија и без Ђорђа као престолонасљедника није ушла у рат и са Турском и са АУ?? Па још поврх свега и са Бугарском! Јес вала, мудра политика је спријечила све те ратове...

##

Da i ne.
U momentu kad je Đorđe izlagao svoje „ideje” Srbija nije imala oružja, modernizacija još nije bila završena, čuveni topovi se još nisu ni počeli praviti u Dižonu.
Današnjim rječnikom rečeno - Đorđe je imao pogrešan tajming. Nije znao kad šta treba i kad se šta može.
Rat protiv Turske je bio dobro pripremljena operacija, koja je uspješno izvedena. Tu nije bilo ni trunke avanture, već čista vojna matematika. Takvo nešto po svim podacima Đorđe nije bio u stanju da spripremi (zato je Putnik postao vojvoda).
Uspjesi su očigledno pomuti razum nesikusnom aleksandru i on je počeo da pravi greške, uvlačeći nas u rat protiv Bugara.
Rat protiv Austrije uopšte nije bio odluka srpske vlade i dvora. Po raspoloživim podacima to je skoro pa privatno, ali koristeći državnu organizaciju, organizovao Apis. zato je i streljan, uz neki tanak izgovor.
A već Jugoslavija je bila tipičan slučaj čovjeka koga je obuhvatila megalomanija. Očigledno ni aleksandar nije imao kvalitete potrebne za vladara, ali će se to otkriti tek kasnije...

>
Као краљ по закону, он и није имао толлику безграничну власт... Његов брат Александар није се освртао на ниједан закон, па је чак на крају ИЗВРШИО ДРЖАВНИ УДАР и погазио законе које је сам одређивао и прописивао ...

To je tačno. Međutim, kad su birali vođu ni drugog, ni boljeg nije bilo. Stari kralj Petar je, po nekim svjedočenjima, počeo da pati od gubitka pamćenja, najvjerovatnije od skleroze, što je bio glavni razlog njegovog udaljavanja od državnih poslova. Sad si se dotakao malo šire teme, tj. da li je bolja nasljedna ili izborna vlast. To je posebna tema.

Ehhh,Haramplije
nije nama trebala ni kraljivina SHS ,pa je bila. O svima smo se brinuli samo ne o svojoj kuci kako treba.

Zato nam i jeste danas ovako-nikako.

Историја је учитељица живота...

Ако погледамо Србију данас...ИСТА МАСОНСКА УЈДУРМА !!!
Шешељ,Рашковић,Младић су личности које масонски магарци не припуштају на власт и ТАЧКА !!!

Злоба са Мирком у коси,Чеда мандов са бабетином Латинком Перовић и излапелом вуцибатином Ка - Пичићем МОЖЕ !!!
Минђић,Флекави Тадић,белотрепац Ђилас,Пицусти и Гљивица Длачић ТО МОЖЕ!
Килави Радован и Луди Милојко ТОЖЕ - МОЖЕ !!!
Масони не заборављају грешке и страдања својих чланова.

Пери су пред повлачење преко Албаније лепо рекли:
-Нема везе што ће Срби страдати,ИЗВРШИ ПА СЕ ЖАЛИ ПОСЛЕ !

Тада у предратно време ЂОРЂЕ НЕМОЖЕ а масон уцењени убица масона (убио Аписа)може.
Ако превери следи му метак.
Баш као и Минђићу !!!