Племе Неретљана живело је на обали Јадрана, на уском појасу од ушћа Неретве у Јадран на истоку до Сплита на западу. Ову територију, дугачку око 75 и широку 10-20 км, они су населили, како бележе раносредњевековни хроничари, у оно време када су и остали Срби са севера дошли на територију античке провинције Далмације, у првој половини VII века. Убрзо затим, освојили су и велика средњејадранска острва: Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. У свом налету словенски морепловци су покушали да населе чак и суседну, италијанску обалу. О словенском нападу на беневентански град Сипонт у заливу полуострва Монте Гаргано, сачуван је податак из 642. године, а већина научника овај покушај инвазије везује управо за Неретљане.

Осим овог, Неретљани су носили и имена Марјани (Приморци) и Пагани, а њихова земља звала се Паганија, Меранија и Крајина. Овај последњи назив је и најчешћи у домаћим изворима јер су Неретљани насељавали крајњи северозапад оног дела далматинске обале кога су касније контролисали Срби, исто као што се област на југоистоку, близу реке Бојане на граници са Византијом, такође звао Крајина.

Прве историјске податке о Неретљанима забележиле су древне млетачке хронике, из прве половине ИX века. Око 829. године „посланик Словена са острва Неретве” придошао је у Венецију да са дуждом склопи мир и да се покрсти. Разлоге ове посете хроничар не наводи, али они постају јаснији из догађаја који следе. Недуго затим, Неретљани крше примирје и пљачкају млетачке трговце док су се ови враћали из јужне Италије. Нови дужд, Петар Траденик, повео је 839. године флоту на далматинске Словене који су гусарили по Јадрану. Тада је уговорио мир са хрватским кнезом Миславом и неретљанским кнезом Дружаком (Дросаицо, Марианорум јудице). И док се хрватски гусари једно време не помињу на Јадрану, дужд је приморан да већ следеће, 840. године, води нови поход против Неретљана у коме је изгубио више од стотину људи, а „он се вратио без славља”. У Венецији је 846. године забележен један у низу напада Словена, за кога већина истраживача сматра да су га извели управо - Неретљани.

Иако су насељавали релативно малу област, Неретљани су поседовали једну од најјачих флота на Јадрану!

Осим пловидбом, Неретљани су се бавили и трговином, узгајањем маслина, смокава и винове лозе. На обронцима Биокова и Мосора и на острвима гајили су стоку, а сигурно је да су обрађивали и земљу. На основу сачуваних старијих топонима види се да је ова област у раном средњем веку обиловала шумама и мочварама, а обрадивог земљишта је било мало. То се поклапа и са описом проласка крсташа кроз ове крајеве, крајем XИ века. Из каснијих средњевековних извора знамо и то да су се у ове области увозиле житарице, а извозило се вино, усољена риба, суво воће и др. Ипак, најуноснија делатност била је гусарење које је стално доносило значајне приходе. Није искључено да се плен делио баш онако како се и данас дели улов рибе на овом делу Јадрана: пола плена припада оном ко је организовао лов и чији су бродови (кнез или жупан), а другу половину деле равноправно сви учесници, чланови посада.

Тип брода који су користили Неретљани звао се сагена. То је дугуљаст, релативно плитак брод витког трупа и оштрог прамца који се одликовао великом брзином (лат. сагитта - стрела). Брод је имао јарбол, а посаду је чинило 40 веслача, који су уједно били и борци. Сличан тип брода био је добро познат у Медитерану, градили су га и други Словени, а блиски су им и викиншки дракари, на којима су скадинавски ратници почели чешће да пљачкају западну Европу управо у ово време, почетком ИX века. Осим сагене, у употреби је била и кондура, брод сличног типа, али доста мањи, са посадом од 20 људи, као и мањи типови бродова и барки.

Арапски напади на Јадрану кулминирали су петнаестомесечном опсадом Дубровника, која је отпочела 866. године. Дубровачки посланици који су отишли да моле помоћ од свог владара, затекли су на двору у Константинопољу новог цара, Василија I Македонца (867-886). . Међу Србима, које су Дубровчани као византијске савезнике превезли на својим бродовима, помињу се Захумљани, Травуњани и Конављани, али не и Неретљани. Зашто? Па, они су у то време забављени другим стварима.

Баве се изгледа оним што најбоље знају да раде, те средином марта 870. године њихов плен постају папини посланици, који су се управо враћали са црквеног сабора у Цариграду. То је био разлог да Василије I пошаље флоту која упокорава далматинске Словене. Покрштавање је било један од кључних услова мировног споразума. Папини посланици су ослобођени и стигли су у Рим крајем године, где су убрзо сачекали радосну вест о ослобађању Барија 2. фебруара 871. године.

Гусарски напади арапских морепловаца нису заобишли ни неретљанске обале, о чему сведочи њихово пљачкање острва Брача 872. године. Међутим, Василије И је убрзо протерао Арапе из Тарента и свих осталих копнених тврђава, па је тако залагањем византијске политике сараценско присуство у Италији и на Јадрану било на заласку. Са друге стране, када је царска флота напустила воде Јадрана, Пагани нису дуго одолевали искушењима, па их поново затичемо 887. године у жестоким сукобима са Венецијом. Те године дужд Петар Кандијан дошао је са 12 бродова у неретљанске воде и у луци Мокро уништио пет бродова Неретљана. Међутим, у бици на копну Млечани су доживели пораз, а сам дужд је био и највећи губитник - изгубио је живот...

Marko Aleksić, arheolog