Дискусије : Историја

 Коментар
Ко су Бугараши? Вишњица код Београда
Toma
10. август 2012. у 01.49
Молим за одговор.
mandalina
(vila)
10. август 2012. у 09.44
To su ti cisti Srbi, čisti Rašani ustvari, iz „Rumelije”.
Poreklo im je staro, imali smo jednu temu o tome ovde..
U vreme kad se raspadalo Otomansko carstvo neki od njih su bežali na zapad..posebno je gadno bilo uoči i oko Berlinskog kongresa 1878.kad su Velike nečastive Sile rešile da granicu povuku lenjirom i da Srbe pretvore u buduće Bugare .Onda su masovno Srbi iz Rumelije i iz podunavskih oblasti (između Dunava i Stare planine) prelazili u oslobodjenu, ne-tursku teritoriju.
Na Berlinskom kongresu su povukli granicu Srbija/Turska otprilike gde je danas granica Srbija/Bugarska (10km plus-minus), uzeli Nemca da bude knez buduće bugarske, itek posle nekoliko godina zasita i oformili kneževinu Bugarsku (između Dunava i Stare planine) pa su tako zarobili tu mnogo Srba, koji su se, od generacije na generaciju, pobugarili.
A posle su pripojili i celu Rumeliju, što je još veća žalost.

zorex2009
11. август 2012. у 10.49
Čudi me da tvoj Centar za istorijski revizionizam to već ne zna.

Bugaraši iz Višnjice i Malog Mokrog Luga su potomci nekih Bugara koji su zbog lopovluka protjerani iz otadžbine.
I ovdje su nastavili da se bave sumnjivim poslovima, pa za njih i danas važi mišljenje da su lopovi, slično kao za Cigane.

Na osnovu onih par koje poznajem rekao bih da je to opšte mišljenje tačno. Jednom lopov, vazda lopov.

Posebno se lopovlukom ističu oni s prezimenom Rangelov. Ako vam takav dođe pred kuću odmah batinu i po glavuši...
mandalina
(vila)
11. август 2012. у 11.46
Slutis neku podvalu, Zorex?
stevanjak
(ddd)
11. август 2012. у 21.07
Mandalina:
„posebno je gadno bilo uoči i oko Berlinskog kongresa 1878.kad su Velike nečastive Sile rešile da granicu povuku lenjirom i da Srbe pretvore u buduće Bugare. Onda su masovno Srbi iz Rumelije i iz podunavskih oblasti (između Dunava i Stare planine) prelazili u oslobodjenu, ne-tursku teritoriju. ”

Koje su to „Velike necastive sile” resile da povuku granicu lenjirom? Imaju li ime te sile koje su domislile iz nistavila nekakvu blgarsku državu i autohtonu blgarsku narodnost? Britanija? Nemacka? Francuska? Neće biti!

Hm, a, da to nije možda srpska „majcica Rusija” praktikovala nacionalni inzenjering na Balkanu? Pitam se, pitam se...

E, kako kaže ona stara latinska koja za te nesrecne „Blgare” izgleda i danas vredi: „ex nihilo nihil fit” - ništa dolazi od ništa!

SJ
zorex2009
12. август 2012. у 04.20
O, gospon stevanjakšić se vratio. Znači, Kongresna biblioteka u vašingtonu radi punom parom.

da je bilo po velikim silama Srbija bi ostala u TRurskoj, ili bi bila pripojena Austriji, kao i BiH.

Rusija je bila ta koja je isposlovala nezavisnost za Srbiju i Crnu Goru. Bugari su pratili rusku politku i zajedno s Rusima ratovali, pa su za nagradu dobili veliku državu, inače mostobran Rusije na Balkanu.
Milan Obrenović u ime Srbije nije poštovao ruska uputstva, a čak se usudio da ruskog cara nazove kučkinim sinom i opsuje majčicu rusiju u prisustvu više ušiju, pa je logično da je dobio minimum od onog što je mogao.

prosto praćenje datuma i vohnih operacija daje jasan odgovor na pitanje zašto je napravljana velika Bugarska, a nije Srbija.
Doprinos Srbije u tom ratu je okruglo nikakav.

U odnosu na doprinos dobijeni rezultati su više nego sjajni.

A čime nam je pomogla Amerika tom prilikom? A britanija?

Ona ista britanija koja je spriječila Rusiju da zauzme Bosfor i jednom zauvijek vrati Turke u Aziju...
prviarion
12. август 2012. у 06.11
Zorex, ne lupaj.
Milos Obrenovic ih je naselio oko Beograda u par sela, jer su bili poznati kao dobri povrtari.
I dan danas se iz tih sela pune beogradske pijace.
prviarion
12. август 2012. у 06.22
Kad je Milos 1815 dobio vlast od Turaka, suocio se sa problemom ishrane (snabdevanja) Beograda - kako obezbediti hranu za grad?
Resio ga je tako što je u okolini Beograda (Grocka, Begaljica i okolna sela) naselio Bugare.
zorex2009
12. август 2012. у 13.21
Godine 1815. ishrana Beograda nije bila Miloševa briga, nego Marašli-paše. Ako je ko naselio tad te Bugare to je bio Marašlija.
Miloš je živio u Kragujevcu, koji je on praktično i napravio gradom.
U Beograd je svraćao baš kad mora, i odsjedao podalje od grada, na mjestu koje se i danas zove Milošev konak.

Ne znam kakvi su Bugaraši povrtlari, možda se u slobodno vrijeme i time bave, ali solidni su lopovi...
Oni sami imaju bar 5-6 priča o tome kako su dospjeli u Beograd, i sve su priče različite. Pa ko šta voli...
prviarion
12. август 2012. у 17.37
Kao srpski nacionalista nemam nikakve simpatije ni za Bugare ni sa Bugarase.
Ipak, glupo zvuci da izjava da je Milosa boleo qrac da li će Beograd imati hrane, jer je živeo u Kragujevcu, a u Beogradu nocivao podalje od centra grada...
trag
(xy)
17. август 2012. у 14.25
Mandalina pomenu Berlinski kongres, evo šta Jarcevic misli o tome:

ИСЕЧАК О ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ И СРБИМА - ОДЛУКЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА О ОДВАЈАЊУ ЦРНЕ ГОРЕ ОД СРБИЈЕ

Одлукама Берлинског конгреса европских сила (1878) је спречено стварање српске државе у границама из 14. столећа, кад је Србијом владао Стефан Душан Немањић. Тадашњим европским политичарима је било јасно, да се приближава време турског повлачења из окупираних српских, бугарских и грчких земаља на Балкану, па је одлучено, да се на српским земљама, ако то буде нужно, створи више мањих српских држава, а да се део српског становништва асимилује у Хрвате и замишљене нове нације: босанску, македонску и црногорску. Срби с окупираних турских и окупираних аустроугарских територија су се обраћали Конгресу, али на њему није било разумевања за Србе. Кад је Конгрес завршен, Срби су се обраћали владарима европских сила и молили - да се неправда према Србима исправи и да им се окупирани крајеви припоје Србији, али европски владари су се о то, редовно, оглушивали. Например, Срби Трнског среза су се три пута писмено обраћали британској краљици Викторији (28. јула, 11. августа 1878. и трећи пут – допис је био без датума), упозоравајући је, да су одлуке Конгреса неправедне и да се европске силе нису руководиле чињеницом о већинском српском становништву Трнског среза. На исти начин су се обратили британској краљици и житељи Новог Села, 3. августа 1878. године. Британског дипломату Лајонела Маршала, кад је био у посети Трну, Аранђел Стојановић и други житељи су обавештавали, да су сви они Срби. Нису Бугари, како их је представљала нова бугарска власт и представници држава које су организовале Берлински конгрес. Али, узалуд. Нису помогли слични дописи Срба из осталих крајева Македоније, Метохије, Косова, Албаније, данашњих делова Црне Горе и Рашке.
И тако, све европске државе и Турска ће, на Берлинском конгресу 1878. године, деловати против српских интереса. Србија и Црна Гора нису имале тамо ниједног савезника – тачно онако као и у време разбијања Југославије крајем двадесетог столећа. Европа ће онемогућити ослобођење Босне и Херцеговине од Турске, забранити уједињење Србије и Црне Горе и Рашку ће уступити Турској, да се две српске државе не би граничиле, а против Црне Горе и Србије ће покренути медијску хајку. Поред осталог, власт Обреновића је оптужена за комунизам! Запрепашћују изворна дипломатска сведочанства из тог времена. У њима су небројене одреднице против Срба – и оних у Србији, и оних у Црној Гори, и оних у Босни и Херцеговини, и оних у Македонији, а француски повјесничар Андре Бар је закључио, да је у питању германски противруски подухват. Андре Бар је то објављивао почетком 20. столећа, што сам унео у једну од својих претходних књига. Из те књиге ћу изнети чињенице о мерама против српског народа на Берлинском конгресу, јер су Срби, по оцени Западноевропљана, стални савезници Русије:
1. Немачки амбасадор у Петрограду, 4. априла 1878, јавља свом министру за иностране послове, Бернарду Енсту фон Билову, о спремности Русије да подржи Аустроугарске интересе – против Србије:
„Ви знате, рекао ми је генерал Николај Павлович Игњатијев, да ми имамо тајну конвенцију с Аустријом, по којој је искључено стварање велике словенске државе на Балкану... Дакле, према нашем схватању – наставља Игњатијев – ограничење се односи само на Србију и Црну Гору”.
2. Британски министар иностраних послова, сер Р. Солесбери, шаље упутство свом амбасадору у Берлину, лорду Оду Раселу:
„Важно је, да у расправама на Конгресу подржите све легитимне предлоге, који имају за циљ јачање и добро Аустроугарске Монархије”.
3. Британски амбасадор у Цариграду, Х. Лајард, пише (17. 6. 1878) министру сер Роберту Солсберију:
„Велики везир је изразио наду да Црној Гори и Србији неће бити допуштено да задрже целу територију и да се, на крају, уједине у једну државу”.
4. Телеграм британског министра амбасадору у Цариграду, објашњава све – потпуну сагласност великих сила против Србије и Црне Горе и против ослобађања Срба у Босни и Херцеговини и у Старој Србији (Рашкој, Метохији, Косову и Македонији):
„Ова подршка Аустроугарској је била у потпуности осигурана, као резултат наше обавезе да Конгресу предложимо политику, која се односи на Босну, а за коју су готово све силе, у овом тренутку, дале своју сагласност. Ми смо обећали да ћемо, кад се о питању Босне буде расправљало, изнети пред Конгрес мишљење које ужива подршку Њеног Величанства, да ће окупација ове области од стране Аустроугарске бити у интересу Турске, како с војне, тако и с финансијске тачке гледишта. Тиме ће се, такође, спречити сједињење две словенске државе – Србије и Црне Горе – које Турска неће бити довољно кадра да држи раздвојене. Ово уједињење би довело до стварања словенске конфедерације, и, на крају, до велике словенске државе – од Пирота до Јадранског мора”.
Овако језиво противсрпство Западноевропљана није ни приближно, како смо навели, научно истражено. Делимично је о њему писао француски историчар Андре Бар – осветливши разлоге за такву политику германских држава, Аустрије и Немачке:
„Аустрији, ни најмање, није било стало до тога да се Босна и Херцеговина истргну из отоманског јарма; него јој је било потребно утврдити се на Балкану, и за то се користити овом етапом, која је потпомагала тежњу ’Drang nach Osten’ – да се што више приближи Солуну; требало је задати удар московском панславизму, омести, зауставити, ради своје властите безбедности, онај сан о великој Србији, тако драг суседним словенским народима. Босна и Херцеговина биће, без сумње, умирене, али истребљењем Словена из њих; оне ће тиме постати аустријске земље, на које Срби, њихови земљаци, неће више имати никаквог основа да полажу право”.
У оваквој ситуацији, Србија и Црна Гора су приморане да прихвате одлуке Европе. У том смислу, аустроугарски дипломата у Београду обавештава свог министра за иностране послове, да је кнез Милан Обреновић начисто с тим – да ће Русија помагати проширење Бугарске на штету Србије, па ће Србија морати да се приближи западним државама, Аустроугарској, у првом реду. Јер, на други начин, обавештава дипломата, Србија неће моћи да обезбеди преузимање од Турске својих повјесних земаља на југу и истоку. Иста ограничења су Западноевропљани преузели и против проширења Црне Горе. Рашка је уступљена Турској, а у Црној Гори ће увек бити појединаца – присталица расрбљивања Црногораца.

Слободан Јарчевић
 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Tassel Necklaces?
.