СРБИ НА ДВОРУ КАНА ТАМЕРЛАНА


Србе заробљене у бици код Ангоре монголски кан Тамерлан је ослободио и вратио им коње и оружје. Задржао је само седамдесет градитеља и зидара јер су му Византинци рекли „да су Срби вешти као и мајстори из Венеције”. Одвео их је у далеки град Самарканд где су изградили велелепне дворове, храмове и мостове. Попут Марка Пола, који је код Кублај-кана боравио 130 година раније, ови српски неимари уживали су велики углед на монголском двору где су се и оженили угледним самаркандским кћерима. Забележено је да су били родом из Крушевца, Призрена, Скадра, Скопља, Новог Брда, Полимља, Зете, Топлице, Ибра и других крајева Србије. Најбољег међу њима, Рађена Беривојевића, „који хтеде погинути, а не хтеде примити ислам”, кан је оженио својом заробљеницом, кћерком руског кнеза Калоте којој је, такође, била милија њена православна вера од живота. Након неколико година живота хиљадама километара далеко од Србије, Тамерланови наследници дозволили су им да се врате у домовину.

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/redovnici-zma%D1%98evog-odlic%D1%98

Horhe Luis Borhes

Tamerlan
(1336. - 1405.) Moje carstvo je od ovoga sveta.
Tamničari,
tamnice i mačevi ispunjavaju
naređenje koje se ne ponavlja. Moja poslednja reč je
od gvožđa. Čak i skriveno
srce ljudi što nikad
ne čuše za moje ime u svom kraju dalekom -
poslušno je oruđe moje volje.
Ja koji bejah rabadan ravnice,
istakoh barjake svoje u Persepolisu
i ugasih žeđ konja svojih
na vodama Ganga i Oksa.
Kad se rodih, s neba pade
sablja sa talismanskim znacima.
Ja jesam i uvek biću ta sablja.
Uneo sam pometnju među Grke i Egipćane,
opustošio sam neumorne
prostore Rusije sa svojim strašnim Tatarima.
Podigao sam piramide od lobanja,
upregao u svoju kočiju četiri kralja
koja se ne htedoše prikloniti mome žezlu,
bacih u oganj u Alepu
Koran, Knjigu nad Knjigama
što prethodi danima i noćima.
Ja, riđi Tamerlan, stezah u naručju
beloputu Zenokratu Egipćanku
netaknutu kao sneg na planinskim vrhovima.
Sećam se teških karavana
i oblaka prašine u pustinji,
ali i zadimljenog grada
i plinskih plamičaka u mehanama.
Znam sve i mogu sve. Jedna zloslutna
i još nenapisana knjiga mi je otkrila
da ću umreti kao što umiru drugi
i da ću, bled na samrtnoj postelji,
narediti da moji strelci odapnu
gvozdene strele put neprijateljskog neba
i crnim zastavama nebeski svod okite,
da ne bude čoveka koji ne bi znao
da su bogovi umrli. Ja sam bogovi.
Neka se drugi obraćaju mudroj
astrologiji, busoli i astrolabu
da saznaju ko su. Ja sam zvezde.
U neizvesnim zorama pitam se
zašto nikada ne izlazim iz ove odaje,
zašto ne blagoizvolim primiti podvorenje
bučnoga Istoka. Ponekad sanjam
robove, uljeze, koji drskom rukom
prljaju Tamerlana
i opominju ga da treba da spava i da ne zaboravi
da svake večeri uzme volšebne
kolačiće koji donose spokoj i tišinu.
Tražim sablju krivošiju, ali je ne nalazim.
Tražim svoj lik u ogledalu; to nisam ja.
Zato ga razbih i neko me kazni.
Zašto ne prisustvujem pogubljenjima,
zašto ne gledam sekiru i glavu?
Te stvari me uznemiruju, ali ništa se
ne može dogoditi ako se Tamerlan suprotstavi
i On ih možda i ne znajući želi.
A Tamerlan sam ja. Vladam Zapadom
i zlatnim Istokom, a ipak...