Kad su Muslimani/Bosnjaci bili Srbi/Ljudi..
prviarion
24. децембар 2011. у 17.15
СРПСТВУ
Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби, Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.
Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.
Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;
Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.
Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.
Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!
Зора, 1897, бр. 2, стр. 1.
Омер-бег Сулејманпашић Скопљак
prviarion
24. децембар 2011. у 17.15
СРПСКИ ЈЕЗИК
Српски језик, рајски језик -
не што њиме збори раја,
већ за то, што у себи
све милине звука спаја.
Српски језик, рајски језик -
знаш како с` у души хори,
кад нам мајка, кад нам сестра,
кад нам љуба њиме збори.
Српски језик, рајски језик -
знаш како нас он потреса,
кад нам гуслар њиме пјева,
те нас диже у небеса.
Српски језик, рајски језик -
ране вида, л`јечи боле,
знаш како нам души прија
кад нас старци њим соколе.
Српски језик, рајски језик -
за то велим, што да кријем:
сваки онај Богу гр`јеши,
ко га зове земаљскијем.
Аливерић Тузлак
prviarion
24. децембар 2011. у 17.18
ЖЕЉА
I
Сићане зв'језде осуле небо,
с мјесеца трепти алемов сјај;
небеским сјајем, свјетлошћу својом
он злати и наш успаван крај.
И благим миром он тврди санке,
најбољи вјесник на небу свом.
У санку барем он вида ране
паћеном тужном народу мом.
Ал' на ме млада ни санак неће,
не успава ме никаква моћ,
вјечита патња вјечно ме креће
кроз био данак и црну ноћ.
Ја мислим на те, о, робе тужни,
што 'но те ломи тај сраман лом.
Ја мислим на те, мој роде српски,
што си на нехај свијету свом.
Ја мислим на те, у вјечној мисли
крећу се дани и живот млад;
ал' хора пуста касно ће доћи,
да оков скидам, а с њим ти јад.
Хоћу л' к'о старац машит' се мача,
душманским кост'ма тупит му рез,
на гадном лицу душмана твога,
одужујућ' се, да везем вез.
Ох срећо, срећо, ој, стигни само,
да живот дадем - да нисам роб;
бар мјесец својим златиће сјајем
поштеног борца хлађани гроб.
II
У срећном санку, о, мили сине,
буднога бабе да л' чујеш глас?
Његове крви, о крви слатка,
мрзиш ли ропство, штујеш ли спас?
Да, мрзиш, мрзиш, свом младом душом,
И чистим жаром срдашца свог,
јер исту мисо, ко у твог бабе
у срце твоје усади Бог.
Душмане мрзи, а Српство љуби,
тако ми, сине, ти био жив,
пане ли бабо у борби љутој,
освет' га, сине, соколе сив!
III
Још мјесец сјаји, још трепте зв'језде,
на плавом небу, сијелу свом;
још жарка жеља пламеном пламти,
у српском срцу - у срцу мом.
Па лети, пјесмо, на крил'ма жеља,
поштених жеља срдашца мог;
полети небом, полети земљом,
полети, пјесмо, с тобом је Бог!
Кроз српски свијет, кроз свијет цио,
свакога брата поздрави мог.
Та сви смо синци једнога дома,
једнога дома - Србинства свог!
Нек иста мисо грије нам груди,
кад иста боља таре нам врат,
поштена жеља у српству милом -
да смо сви сваком: ко брату брат!
Босанска вила, 1897, бр. 1, стр. 8
