Vidim nešto neće ...pa da kopiram.

Као пример другачије, а по мом мишљењу праве, историје, књигу ''Горски штаб 314'' наводим из два разлога.

Прво, да би шири круг читалаца уопште видео како те књиге изгледају.

Друго, јер књига описује догађаје у непосредној близини највећег концентрационог логора у овом делу Европе - Јасеновца. Као што и наслов сугерише, Јасеновац није у жижи ауторовог интересовања. Али професионалан опис прилика у области Јасеновца, укључујући и анализу партизанских и четничких јединица које су се ту налазиле, њихов састав, борбене задатке и активности, итд, не само што даје одговор на питање зашто ни партизани ни четници нису ослободили заточенике овог логора - већ то питање чини апсурдним...

Дакле, следе одабрани делови из књиге Верољуба Малетића ''Горски штаб 314'':

КОЗАРАЧКА БРИГАДА У НАПАДУ НА ЖУПУ И МОТАЈИЦУ

Учвршћивање четничке власти и мир који је завладао на подручју Жупе и подмотајичких села највише је сметао комунистичком вођству. Сви њихови досадашњи покушаји да овладају овим просторима и народу наметну своју власт су пропали. Комунистичко вођство је посебно било кивно на народ подно Мотајице, који је листом подржавао четничку власт и спријечио сваку могућност успостављања комунистичких органа власти и њихових војних јединица.

Од почетка рата су се редали комунистички покушаји да освоје терен око Мотајице, али су сви редом пропадали - почев од покушаја да преузму вођство устанка у Вујановића потоку у јесен 1941.године, па преко катастрофалног пораза Пролетерског батаљона на Мотајици 8.6.1942. године, па и брзог одласка 1. пролетерске бригаде у јануару 1943. године. Поред тога што им је ово подручје било значајно због својих природних богатстава и плодне земље, и што су га третирали као мјесто на коме могу да се нахране, обуку и попуне своје резерве, све више је у њима расла жеља за осветом због свих претрпљених пораза.

Због тога су комунисти још у априлу 1943. године почели припреме за прелазак 5. крајишке или како су је чешће звали козарачке бригаде на терен централне Босне. Њихове припреме су биле привремено ометене новом усташко-домобранском офанзивом на Козару која је почела 7.маја 1943. године. Тада се дешава нешто јако интересантно. Штаб бригаде је одлучио да „не прихвата дуготрајне исрпљујуће борбе”5 већ да се маневрима извлаче, односно да пропусте непријатеља да пређе преко њихове територије. Знајући какво је страдање доживио народ Козаре у претходној непријатељској офанзиви у љето 1942. године, ова одлука штаба 5. бригаде је у најмању руку чудна.

Пустити усташе и домобране да десет дана, колико је трајала ова њихова акција крстаре по селима Козаре, оставити им нејач на милост и немилост - нема неког разумног оправдања. Послије ове усташко домобранске акције комунисти су чак констатовали да „први пут у рату непријатељски војници нису узнемиравали малобројне становнике, углавном жене и дјецу, у селима Козаре” и да је „било чак случајева и коректног понашања”.6 А зашто је штаб комунистичке бригаде ризиковао животе нејачи на Козари и спријечио борце да се супроставе непријатељу, казују нам они сами у својим изворима, гдје се каже:„Одлуком Врховног штаба почетком маја 1943.године формирана је 12. крајишка дивизија у чији састав су ушле 5. и 12. крајишка бригада, те бањалучки и козарачки партизански одред. Све снаге новоформиране дивизије треба да се што прије концетришу у централној Босни и да отпочну дејства на том терену”.7

Били су спремни да жртвују своју нејач, само да би сачували снаге за напад на четнике у централној Босни. То показује знакове њихове патолошке мржње према српском народу на подручју Мотајице, Жупе и остатка централне Босне. (...)

13. јула 1943. године 5. козарачка је добила наређење да упадне на простор сјеверно од Прњавора са циљем разбијања четничке групације на потезу Мотајица - Србац - Царева Гора. До прве веће борбе између дијелова мотајичких четника и дијелова 5. козарачке долази 22. јула у близини Смртића. Иако комунистички извори наводе како су козарчани имали великог успјеха у тој борби, то није тачно, јер сва села сјеверно од Прњавора су и даље у рукама четника.

То видимо и из Наредбе Команде Српског мотајичког четничког одреда од 3. августа 1943. године, којом се одређују правци наступања свих потчињених јединица „ради заједничке акције против комуниста који надиру у правцу нашег сектора”.9

Ова акција је изведена 4. августа у садејству са Љубићком четничком бригадом, и имала је за циљ да протјера партизане из Прњавора. Након великих борби на свим прилазима града, и поред почетних четничких успјеха, партизани су ипак, захваљујући тешком оружју које су имали успјели да задрже град. (...)

Да су се мотајички четници брзо прегруписали, односну да је завршено формирање Мотајичке четничке бригаде, која је у новим формацијским јединицама одмах ступила у борбу са партизанским јединицама видимо из извјештаја 5. козарачке у коме се каже да су четници већ 14. септембра извршили напад на Прњавор. Према партизанским изворима „четници су успјели да продру у Прњавор, али по интервенцији 1. батаљона 5. бригаде они су одбијени.”13

Комунистички извори даље наводе да су „четници одбачени ка Царевој Гори и Мотајици”.14

И из ових партизанских извора је видљиво да њихове јединице више не владају Мотајицом, односно да је завршено прегруписавање мотајичких четника, који су опет потпуни господари Мотајице и околине.

То нам потврђују и Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић у својој монографији о Каоцима, гдје се наводи:„Пета козарачка бригада је дјеловала на терену Мотајице у времену од 28. августа до 16. септембра 1943. године.”15

Дакле, козарчани су на Мотајици провели свега 19 дана, док није завршено формирање Мотајичке четничке бригаде, која их је потом протјерала. И то мало времена колико су овде боравили, било је довољно да оставе крваве трагове за собом. У већ поменутој монографији о Каоцима истиче се да је, према извјештају 1. батаљона 5. бригаде, у Каоцима била нека борба са четницима којом приликом су убијена 4 четника. У продужетку се каже: „Тада је убијен Марко Ћирић из Каоца, код крушке Војина Давидовића на цести (у јарку), наводно, као четнички курир, мада је био без пушке.”16

Треба напоменути да су писци ове монографије били припадници партизанског покрета, с тога не треба сумњати у вјеродостојност овог податка. Ово убиство је правдано претпоставком да је Ћирић „грешком убијен”17.

E pa jbga dosadilo mi kopirati..
Isprobao sam da se Ipak može doći do ovoga samo u Google ukucati taj naslov i otvorice vam se ...
Dakle ukucajte ЈАСЕНОВАЦ, ИЗ ДРУГОГ УГЛА i izbaci vam ceo poduzi text (skracena knjiga)

Hvala

hink-pink
04. novembar 2009. u 04.11
Hvala Trofo. Iskopiracu i procitacu :)
Pa gde si ti?
Bio zabranjen?
================
Jaaa

Hvala na pitanju ziv bio/la

A koji stari ti bese nadimak??