Srpsko/sorabski RUJAN
sedava
(hostesa)
29. октобар 2009. у 20.49
Znamo svi za wendske (sorabske) Rujance sa ostrva RUJAN gde beše Arkona..
No, setila sam se jedne teme o Zlatiboru i fine diskusije o Ilirima u tom kraju i svog obećanja da kad saznam nešto javi, dojavim))
..pa da javim da se ta planina, koju danas zovemo ZLATIBOR, po zlatnom boru...ranije zvala RUJAN..
Stari naziv za planinu Zlatibor je Rujno (Rujan) čije ime potiče od žbunaste biljke ruj (Rhus cotynus) kojom je čitava oblast bila veoma bogata i koja se koristila za štavljenje i bojenje kože.
U srednjovekovnoj srpskoj državi postojala je Župa Rujno koja je obuhvatala i današnju oblast Zlatibora
KARTA iz 1818
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/5/52/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%9A%D0%BD%D0%B5%D0%B6%D0%B8%... 0%B5%D0%A0%D1%83%D1%98%D0%BD%D0%BE.JPG
U turskim popisnim knjigama iz 15. i 16. veka imamo zabeležen naziv Rujni batra, što znači rujna planina, brdo.
Posle srpskih ustanaka postojala je knežina (potom kapetanija, pa srez ) Rujno. Taj je naziv za teritorijalno-administrativnu jedinicu bio u upotrebi sve do polovine 19. veka kada se promenio u Srez zlatiborski.
U podnožju Zlatibora, u selu Vrutci blizu Užica, nalazio se manastir Rujno u kome je 1537. godine štampana prva knjiga u Srbiji, danas poznata pod imenom Rujansko četvorojevanđelje
Prvi put Rujansko cetvorojevanđelje pominje Pavle Josip Šafarik
Štampu je objavio monah Teodosije, štampao je pomoću drvenih slova
http://www.graduzice.org/userfiles/files/stamparstvodo1918.pdf
Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости”, Титово Ужице 1983.
Od XVIII veka, sve više se koristi naziv Zlatibor, a i 1855. godine je, prilikom nove administrativne podjele Srbije, Rujanski srez podeljen na Ariljski i Zlatiborski, pa ime Zlatibor dospeva i u zvanična dokumenta.
++++
A i na jugu Srbije, kod Babušnice, u LUŽNIČKOM KRAJU, postoji planina RUJ (1706 m)
http://www.suvaplanina.com/Galerija_slika_Ruj.htm
sedava
(hostesa)
29. октобар 2009. у 20.55
RUJANSKO ČETVOROJEVANDJELJE
U manastiru Rujno je 1537. godine monah Teodosije, mesecima uporno i pod slabim osvetljenjem voštanica predano rezbario 250 drvenih ploča, na kojima je urezivao slova i grafike za prvu knjigu koja će se štampati u Srbiji – »Rujansko četvorojevandjelje«. Tu, na tom mestu, Sveti Georgije je prvom štampanom knjigom počeo da pobedjuje aždahu neznanja, praznoverja i paganizma, i širi pravoslavlje po Zlatiborskom kraju.
U kolofonu Četvorojevanđelja Teodosije piše i objašnjava gde je i kako radio:
„Po volji Oca, po zapovesti Sina i naklonosti svetoga Duha, i pomoći Boga koga slavimo u Trojici, i prečiste vladičice majke njegove i naše, Bogorodice, napisana je ova božanska knjiga godine 7045. (vizantijska 7045. počela je 1. septembra 1536. a završila se 31. avgusta 1537. godine Hristove ere) u manastiru koji se zove Rujanski, pod potkriljem planine koja se zove Ponikve, na reci koja se zove Beaska, na selu koje se zove Vrutci, pri hramu svetoga i slavnoga velikomučenika i pobedonosca Hristova Georgija. Trudio sam se o ovome ja grešni, ubogi umom, a bogati grehom, i Hristu sluga, monah Tedosije. No, o ovome molim se braćo vama, ili vi koji budete čitali, ili prepisivali ispravljajte, a ne kunite, zaradi Boga i svoje duše, jer ovo nije pisao Duh sveti, ni anđeo već čovek malouman i slabomoćan, i šta više sam. Slava svršitelju Bogu. Amin.”
Na žalost, neman je odgovorila Svetom Georgiju. Prvo su Turci, saznavši za štampanje Jevandjelja porušili manastir i stubove svetinje ugradili u svoju medresu – versku školu u Užicu. Činilo se da je aždaha pobedila, i to je tako trajalo skoro 400 godina, a onda se istorija okrenula.
U 19-om veku se borba nastavila, kako je i počela, jer nakon oslobadjanja od Turaka, pravoslavni Užičani koji su nosili sećanje na manastir Svetog Georgija kroz vekove, porušili su medresu, i gle simbolike, stubove hrama su ugradili u novu osnovnu školu. Krug borbe se nastavlja. Sveti Georgije prevladava, no ne zadugo.
Prvo, i na žalost civilizacije, jedini kompletan primerak »Rujanskog jevandjelja« koji se nalazio u Srbiji je nestao u aždahinom plamenu nacizma, kada je Nemačka bombardovala Beograd, 6 aprila 1941 i razorila Narodnu biblioteku, čiji sprženi temelji još stoje otkriveni na Kosančićevom vencu, podsećajući na veliku i neisceljivu kulturnu tragediju Srbije. Beše to bljuvanje vatre zveri na srpsku duhovnost. A onda su se i sami Srbi dohvatili zajedništva sa aždahom komunizma i ateizma, odričući se svoje vere i korena. Priča se nastavlja, zver i dalje napada.
http://www.bastabalkana.com/2009/07/jezero-vrutci-stvarno-mesto-gde-sveti-georgije-ubiva-azdahu/
sedava
(hostesa)
29. октобар 2009. у 21.22
Danas je RUJANSKO ĆETVOROJEVANDJELJE (izgleda) u Pragu.
Вук Караџић је 1857. године написао:
«За мене је и за све Србе у данашњој кнежевини Србији најзнатније оно Јеванђеље што је штампано у Рујну, у нахији ужичкој. Знамења тог славног монастира сад никакова другог нема осим камена свете трпезе који као једини сведок свете цркве своје место чува. Говори се да је тај монастир величанстевно озидан и украшен био. Стубови по 2 и 3 фата дугачки, округли и аршин дебели од финог црвеног мермера налазе се сада у Ужицу у главној турској школи-медреси који се спомена ради чувају...»
http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=113:manastir-rujno-i-rujans ko-cetvorojevandjelje&catid=9:istorija&Itemid=123
Bilo je leto 7045.godine kad je štampano..u zabačenom selu kraj Užica... 48 godina posle Gutenberga
- Izvoljenjem oca, poveljenijem sina i pospešenijem svotoga duha i pomoću u Trojici slavimo ga, Boga, i prečiste vladičice, matere njegove, spisaše ove svete i božanstvene knjige, ljeta 7045. (1537) u obitelji Rujanskoj u potkrilju planine Ponikava, na rijeci Biosci, na selu Vrutcima, pri hramu svetog slavnog velikomučenika i pobedonosca Hristova Đorđa. Trudih se o toma ja grešni, i ubog umom, bogat grehom, Hristu rab monah Teodosije. Molim vas, braćo, čitajući i prepisujući, ispravljajte i ne kunite zarad Boga i svoje duše! Ne pisa duh sveti niti anđeo, već čovek malouman i slabomoćan - ostavio je trag na kraju knjige o svome delu monah Teodosije.
Stručnjaci su utvrdili da su knjige štampane otiskivanjem na papiru, verovatno nabavljenom u Italiji, da su slova rezbarena u drvetu a zatim slagana u drveni, možda i metalni ram. Štampanje se vršilo jednim kalupom u dve boje, najpre su bojom prekrivana crna slova, pravljen je otisak, zatim je kalup pran, pa su bojom premazivana crvena slova... Tehnika primitivna, ali samonikla i originalna.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/ljudi-i-dogadjaji/glas-javnosti-23-04-2009/ništa-kod-boga-nije-sluča jno
mandalina
(vila)
03. новембар 2009. у 19.18
Zanimljivo je i da se RUJ (po kome i Rujan-sadašnje nemacko ostrvo i RUJNO-saddašnji srpski Zlatibor) nose ime, koristio za dobijanje crvene boje, kojomse, između ostalog, i pisalo (i pre ovog Rujanskog jevanđelja)..
Дионисијe Рашанин, назван Граматичарем, по пореклу Рашанин (Трачанин), но рођен у Александрији, у Египту, око 100. г. пре Христа, оставио је занимљив спис који је детаљно анализирала Олга ЛуковићПјановић.
Цитат:
„Има их који тврде, да су се слова, којима се ми служимо, цртана с лишћем феникса, или палме, проширила међу људима и да су она зато прозвана феничанским. По овој верзији, дакле, радило би се о једној игри речи, која произлази из чињенице, да Грци имају исто име за палму и за Феничане, на основу чега је створено опште допуштено мишљење, по коме би грчка слова била феничанског порекла.”
Па вратимо се на схолију уз спис Дионисија Трачанина.
У њој се говори о забуни због хомонима „фоиникс” - „Φοινιξ”, „Феничанин” и „φοινιξ”, „палма”, дрво од палме, али и лист од палме.
То је једна врста палме, о којој је писао Теофраст, филозоф и природњак из IV и III века пре Христа, у своме писму о „Мирисима”. Фоиникс је такође био и некакав прашак, који се добијао од цвета палме. Међу овим обавештењима, најзначајније и најзанимљивије је - изгледа - оно, по коме је „ФОИНИКС МОГАО ДА БУДЕ И ПРЕДМЕТ ИЗРЕЗБАРЕН ЉУДСКОМ РУКОМ”43 као што је то случај у књизи пророка Језекиља, г. 41„ стих 26.
”και είχε φοινικαζ, εωα εντευθεν, και ενα εκειθεν, επι τστν μετωπων αυτηζ.„
Преводиоци Библије, а и Вук, преводе ”фоиникас„ (овде у четвртом падежу множине) као ”палме„. Међутим, по контексту, не ради се о палмама, него о урезаним украсима на - вероватно црвеним плочама, даскама, или таблама; оно што је било урезано као украс, било је сигурно обојено црвеном бојом... Први преводиоци Библије на грчки, морали су познавати нека давна предања о бојеним дашчицама, при чему димензије не играју првенствену улогу. То су могле бити оне дашчице, на којима Белерофонт у ”Илијади„ односи поруку у Малу Азију, а и дашчане, или земљане, и камене, или металне плоче и плочице, што треба истраживањем да се установи.
У овом библијском примеру претпостављамо да се ради о дрвету, којим је здање у питању обложено, што се у претходним стиховима изричито каже. Па се и реч ”фоиникос„ понавља у истој глави, стр. 16.:
”ησαν παραθυρα και εσωθεν κυκλφ κυκλψ. εφ εκαστου δε μετωπου φοινικεζ.„
”Била су покрајна врата унутра у кругу. На сваким (од њих) биле су „фоиникос”...
Ми ћемо овде да направимо једну претпоставку, која се може оценити као одвише смела. Узмемо ли у обзир, да је српско „Б” у грчком дало најчешће „Ф”, као „ОБРВ-” - „ОФР-..., ”БЕР-ем„, ”ФЕР-о„, итд., итд., па применимо ли то правило на ”Фои...„, добићемо ”БОИ...„ Додамо ли к томе, да у грчкој азбуци, као ни у изговору Грка не постоји консонант ”Ц„, стручњак може лако да изједначи ”ФОИНИКЕС„ са српском речју ”БОЈЕНИЦА„... Наравно, овде је то само претпоставка и много више од тога: ПРЕДЛОГ ЗА ЈЕДНУ СТУДИЈУ У ТОМЕ СМИСЛУ, која би била поткрепљење, а уједно и потврда схолије на спису Дионисија Трачанина...
”БОЈЕНИЦА„ је данас у Срба вуна, одређена за ”БОЈЕЊЕ„. Она остаје ”БОЈЕНИЦА„ и после ”БОЈЕЊА„, управо као што је могла да буде ”БОЈЕНИЦА„ ”склопљена даска с погубним знацима„ у ”Илијади„, или било каква друга обојена даска, или дашчица, на којој су извесни знаци, или извесни украси - као у овом библијском примеру - урезани, па обојени...
”
mandalina
(vila)
03. новембар 2009. у 19.18
наставак...
Ми овде морамо да подсетимо на Шафарика, који је претпостављао, да су Срби већ донели писменост из Индије. Уосталом, Милош Милојевић широм својих „Одломака српске историје”, Том I, говори о тамошњој српској просвећености! А у Индији се готово до наших дана пише по лишћу специјалних палми. О томе доноси свеодочанство Кулунџић у својој овде већ споменутој књизи, од стр. 143-147. Ево неких појединости, о којима - по свој прилици - никада нису размишљали сви они ауторитети, који су учинили, да се о грчком описмењавању створе тако површни и незасновани закључци, у које треба веровати без икаквих убедљивих и јаких доказа!
Како се то „цртање” могло обављати? Не може се помислити, да се листом цртало по тврдом предмету, а још мање, да се истим тим листом могло урезивати. Процес је можда био следећи: лист, или цвет од палме се сушио, а онда се ситнио до претварања у прах, који се затим растварао - можда у води, а можда у некој другој течности. На тај начин била је спремљена „БОЈА”, којом се могло приступити остварењу „БОЈЕНИЦЕ”. Вероватно се у Срба још до недавно по истом принципу справљала боја од биљке „БРОЋ” што нам је дало повода за поглавље о Јозефу Костржевском, или о томе, да Костржевски у својој студији и нехотице потврђује речи Сипријана Робера о старости „илирских Срба”
Намеће се питање, каква и која палма би била „фоиникс”? Где је она расла? Треба проучити Теофрастов спис „О биљкама”, који је сачуван. Ову палму он спомиње у одељку о „Мирисима”. Зна се, да му је отац био ваљар она острву Лезбосу, а то значи, да је Теофраст још као дете морао стећи знање о биљкама, које се употребљавају за справљање и боја и мириса. Управо у свом спису „О мирисима”, он говори о праху, који се добија од цвета палме.
Исписујући ове ретке, не можемо да зауставимо бујицу мисли. Јер Милош Милојевић, каже, да су Срби донели „рујну боју” као своју боју још из Индије. Они су знали и да је праве од онога што им је природа давала. Па и Грци су, да кажемо тако - својим највећим делом Пелазги, а мањим придошлице, сачували знање староседеоца о томе како се та боја добијала још пре њихове везе с Феничанима. Уз то - има црвене земље, па разних црвених плодова, црвеног семења, црвеног цвећа и других биљака, од којих је могуће добити црвену боју. Има и људи који се црвене - од сунца, од врућине, од болести, или од здравља. Црвено је и вино, које је код њих било и познато и цењено, па и само сунце је - у игри са облацима и небеским даљинама, - утицало на људску машту и мисао чудесним руменилом јутра, зажареношћу подневног неба, или чаробним црвеним, далеким одсјајима вечери.
Зар је при свему томе требало чекати вековима, док Грци нису дознали за Феничане, или док ови нису дошли к њима као трговци, да би по њима прозвали црвену боју црвеном, или научили шта је црвено? Уистину, у данашњем грчком језику „фоиникс” уопште не постоји као назив за црвену боју, па би се могло закључити, да се црвена боја повезивала с именом „Феничанин” само у списима, или пак од лица, која су некада себи могла дозволити луксуз да скупо плаћају - или црвену боју, или црвене тканине, које су довожене из велике даљине. Будући, да нам доступни приручници не показују, да се Грци данас служе овом речју, можемо да поставимо питање, да ли се грчки народ и у оној давној прошлости тим изразом служио у оном смислу, који му се придаје теоретски, да не кажемо - професорски?...
Тако се мисли, да су се Феничанима инспирисали стари Персијанци при стварању њиховог писма, па - Грци, чији су чак и појединачни градови стварали своја посебна писма, а од Грка су, мисли писац чланка, узели писмо Етруро - Италци, који су га онда у облику латинице пренели целој Европи.
Видимо, дакле, како се тражи феничански утицај у погледу постанка писмености у свим земљама, по којима су некада живели антички Срби, који су - према Адолфу Пиктеу - (в.поглавље о њему) морали бити онај народ, који се око 2000. г. пре Христа протезао од Инда и Ганга до Атлантика. Тај назив је врло касно, како је у овој студији речено више пута - замењен именом Словени.
Па и оно, што је рекао Херодот о Трачанима, који су (како најновији историчари доказују у складу с историчарима онемогућеним од германске школе) - „после Хиндуса били најмногобројнији на свету”, а особито тврђење логографа, Херодотових претходника - све то може да нам служи као полазна тачка у истраживању почетка писмености и писма, које је - изгледа веома вероватно - повезано с древним Србима.
(Срби, народ најстарији)
А чини ми се и да је Влесова књига рађена на исти начин, урезане дашчице су утапане у рујну боју, која се код Срба добијала од дрвета званог РУЈ.
