NEŠIĆ: Verovao je, da nije vero¬vao ne bi sve to radio. Samo, moje je lično mišljenje: Kalabić je bio velika baraba. Jedna pijandura koja je sticajem okolnosti postala ne¬što... Bio je rezervni oficir, otac mu je bio žandarmerijski major; još kao dečak sigurno je bio kabadahija, onako visok, krupan. A u suštini: beda, kukavica. Ne znam da li u svetu, da li u istoriji postoji takav primer: da prvi doglavnik i najintimniji prijatelj iz¬da svog vođu! Bez obzira kakav je taj vođa.

Krivokapić: Nije imao još neku „kartu”, osim što je izdao Dražu?
NEŠIĆ: Nije, ništa više nije znao. Čim smo uhvatili Dražu, mi smo ostavili Kalabića. On za nas više ni¬je bio interesantan. Sam je došao za nama, a mogao je da ode. Vikao je: „Nemojte me ostavljati...” Ubacili smo ga u drugu kuću, da ga Draža ne vidi. I Draža je umro a nije saznao da ga je izdao Nikola Kalabić.

Krivokapić: Sigurni ste da Dra¬ža nije saznao?
NEŠIĆ: Siguran sam. Draži nis¬mo rekli daje Kalabić živ. Kalabić nam je i u istrazi mnogo koristio: sve ono čega Draža kao nije mogao da se seti, Kalabić nam je rasvetljavao. Otkrivao daje bilo tad i tad, itd.

Krivokapić: Koliko ste dana proveli u tom stanu s Kalabićem?
NEŠIĆ: Ne sećam se tačno, ali 10-15 dana sigurno... Možda i duže.

Krivokapić: I, Kalabić vas vodi kod Draže?
NEŠIĆ: Da... Sada je Kalabić ko¬mandant, a mi četnici s njim. Oslo¬vljavamo ga: gospodine komandan-
te... Već smo dobili i vaške, prljavi smo i smrdljivi i nikakvi. Pravi čet¬nici.

Krivokapić: Ne znate Dražinu lokaciju?
NEŠIĆ: Ne znamo, kad bismo znali ne bismo se petljali s Kalabi¬ćem... I onda, jednog dana dođu ka¬mioni, one „marice”. Odvezu nas do Dobruna, kod Višegrada. Tamo nas noću istovare. A mi uz brdo, u šu¬mu.

Krivokapić: Od tog momenta, vi ste četnici?
NEŠIĆ: Četnici...

Krivokapić: I za UDB-u i za voj¬sku?
NEŠIĆ: Za sve... Išli smo po tom terenu iznad Višegrada, Dobruna, pa Bijelog Brda.

Krivokapic: Ima li Kalabić jata¬ke?
NEŠIĆ: Ima, stalno ide na svoje javke. Ide tamo gde ga znaju, da bi Draža čuo da je Kalabić u tom kra¬ju.

Krivokapic: Neka četnička orga¬nizacija još postoji? Kuće, porodi¬će?
NEŠIĆ: Postoji... Kuće čiji su si¬novi bili četnici, ili gde je Kalabić svraćao, hranio se itd. Obišli smo ceo teren Sandžaka, Višegrada, Dobruna, Bijelo Brdo... Sve na te jatačke veze. Hranimo se kod jataka, peku nam jagnjad, prasad, gibani¬će... Imali smo dosta zlatnika, pla¬ćamo kao četnici - zlatom. Ali bele-žili smo ili pamtili gde smo dali zlatnike: kad je akcija završena, na¬ši su otišli i sve pokupili.

Krivokapic: Ali, nema Draže?
NEŠIĆ: Nema... Dugo je to traja¬lo, sve smo obišli, ali nema Draže. Ipak, došli smo do zaključka da u selu Granju, kod porodica Tokovići i Gajići, mora da bude Dražina ve¬za. Tu nas, međutim, nagazi naša milicija, počeli da pucaju... Pobeg-nemo. Dođemo na zborno mesto, „marice” nas pokupe, vratimo se u Beograd.

Krivokapic: Da se odmorite ili da zavarate trag?
NEŠIĆ: Da zavaramo trag... Poterala nas milicija, odosmo u majči¬nu.

NEŠIĆ: To su bili najteži mo¬menti. Unutra je i potpukovnik Vasiljević, predratni kapetan, koman¬dant Romanijskog četničkog kor¬pusa. Pričao nam je Lazarević, na¬ročito je Vasiljević bio nepoverljiv. Sve mu je to bilo sumnjivo. Kalabić je govorio daje u Srbiji jaka organi¬zacija... Draža se ipak kolebao. Tek na Kalabićev nagovor da ide, da ga Srbija čeka, Draža je zasuzio i re¬kao:
„Nikola, ja sam tebi uvek verovao, nikada nisam ni sumnjao, da nećeš doći po mene...”
Tada su se Draža i Kalabić po¬ljubili. To je bio momenat kad se svašta moglo dogoditi. Čak i izdaj¬nik Kalabićevog kalibra može u ta¬kvom momentu da se pokoleba... Kalabić nije, jer i sam više nije verovao. Video je da organizacija uopšte ne postoji, da Draža nema ni radio-stanicu, niti ikakvu vezu. Svega 20 četnika i ništa više. Šta će s njima?

Krivokapić: Koliko dana ste tu proveli, s Dražom?
NEŠIĆ: Dva dana...

Krivokapić: I kreće „četnički pohod” na Srbiju?
NEŠIĆ: Plan je da grupa Dražinih četnika demonstrativno napad¬ne stanicu milicije u Dobrunu, da bismo s Dražom mogli da pređemo put Višegrad - Dobrun. Druga gru¬pa Dražinih četnika ide s nama: Srpko Medenica, Gajić, Kovač... Stegla zima, pao sneg, gazimo po vrletima, po bespuću, sve smrznuto, slaba ona četnička odela, hladno... A i u duši hladno.

Krivokapić: Koje od vas najbli¬že uz Dražu?
NEŠIĆ: Kad smo kretali, Kala¬bić je pokazujući na Radenka Mandića i mene rekao Draži:
„Evo ti moji pratioci! Kad su mene doveli dovde, dovešće i tebe do Srbije!...”
Tako smo Radenko Mandić i ja postali Dražini lični pratioci.

Krivokapić: Kako se odnosite prema Draži?
NEŠIĆ: Pažljivo, vrlo pažljivo, kao verni pratioci. Uostalom, Draža je vrhovni komandant!... Stalno upozoravamo: pazite ovde, gospo¬dine generale; pazite na ovo, na ono... To je na Dražu izgleda osta¬vilo utisak. I jednom, idemo u kolo¬ni, Draža kaže Mandiću i meni:
„Vama dvojici pripada Karađorđeva zvezda, vi ste to zaslužili bri¬gom i odanošću prema meni! Kad pobedimo, ja ću to imati u vidu...”
Setim se mog oca, on je doneo Karađorđevu zvezdu iz prvog rata, nikako nije priznavao moje ordenje, stalno je govorio: „Vi niste bih regularna vojska, nije to isto...”
I mislim: šteta, što Draža nema kod sebe te Karađorđeve zvezde, da pokažem ocu, neće mi verovati.

Krivokapić: Kakav je vaš plan, kad treba da počne operacija hva¬tanja Draže?
NEŠIĆ: Obračun treba da poč¬ne kad padne komanda: „Učo, stani!” Napred je išao naš drug Uča Krstić. Međutim, tu nam se desio maler. Kretali smo se u koloni, po dvo¬je, i nastojali da se ubacujemo čet¬nicima iza leđa, da bude dva njihova pa dva naša, i tako redom... Napred su išli četnici Gajić i Srpko Medenica, iza njih naši Čiklovan i Uča Krstić; na komandu „Učo, šta¬ni”, Čiklovan treba da puca na Gajića, Uča na Medenicu, a ja na pot¬pukovnika Vasiljevica. Ali Draža se umorio i on nepredviđeno kaže: da stanemo. To se prenelo u koloni, nastane kolebanje i Čiklovan, umesto ma-šinkom, on iz pištolja... I Gajić pobegne. Uča pripuca, ali i Srpko Me¬denica zbriše. Čujem pucnjavu, ra¬fal, zajedno smo bili Mandić, Dra¬ža, Vasiljević i ja. Nastao haos, pa¬nika... Sve je visilo o koncu. Vasilje¬vić, vidim, pripeo se uz jednu kosi¬nu, odšrafio bombu, pobiće nas... Zaletim se za njim, izvadim parabelum, sručim ga. A Mandić, oborio Dražu na zemlju. Ovi pozadi nema¬ju pojma kakva je pometnja, ne znaju ni kako je uhvaćen Draža. Si¬đem prema Mandiću i Draži, kad onaj Kovač, pratilac Dražin od 1941, poleteo pravo na Mandića. Ubio bi ga. Opalim, padne i Kovač.

Krivokapić: Shvata li Draža šta se događa?
NEŠIĆ: U početku, ne. Pričao je kasnije, da je kad smo Mandić i ja legli preko njega pomislio: ovo su pratioci, legoše na mene da me ču¬vaju.

Krivokapić: A posle, kad ste mu stavili lisice?

Da li je D. M. ikada saznao za iz¬daju Kalabićevu?
Nešić je izričit da - nije („Sigu¬ran sam”). Slično i Uča Krstić („Verujem da nije...”). Ali Krstić navodi i dve po¬jedinosti, koje „verujem” pobijaju.

Uoči presude, u pauzi, na interesovanje advokata N. Đonovića -„...Kako ste uhvaćeni?” - D. M. u Krstićevom prisustvu:
„ - Majstorski., majstorski. Prvo su se uvukli kod Kalabica, a onda su nas poveli u Srbiju i mene uhvatili. Majstorski...”

Krstić iznosi i daje D. M. svom isledniku Josifu Maloviću komentarisao:
„Ono žandarsko đubre! Znate li da je Kalabićev otac 1923. godine u Nikšiću ubio Šćepana Mijuškovića. Suđeno mu je zbog toga. Kakav otac - takav sin!”
Nije smetalo.
U istrazi, najzad, na pitanje advokata D. Joksimovića - ,,A staje bilo sa Kalabićem?„ - očigledno u dogovoru sa UDB-om (i opet u Kr¬stićevom prisustvu), D. M. neistini¬to:
” - On je poginuo, pred mojim očima. Bio je na tri metra od me¬ne... I gospodin major je bio tu, kad je Nikola poginuo.„
Memoarski - šest godina posle intervjua s Nešićem - Uča Krstić je u svemu bitnom potvrdio priču Đorđa Nešića. Inače, Nešić je bio prvi koji je javno izneo daje UDB-a ipak Kalabica - likvidirala.
U pogledu krajnje Kalabićeve sudbine - kao neposredni svedok i u tom delu - Krstić je, međutim, i važno dopunio.

Uča Krstić:
”Kalabić je neko vreme stano¬vao bez straže, zaključan u jednoj Udbinoj garsonjeri, u Kosovskoj ulici broj 43. Hranu mu je donosio Krcunov vozač Josif Cvetković. On ga je jednom prilikom vodio u bioskop Zvezdu. Iako je bio bez brade, prepoznali su ga na ulici, što je bilo dovoljno da se po Beogradu proširi priča o njegovom navodnom pušta¬nju na slobodu.
U planu je bilo njegovo eventu¬alno slanje u inostranstvo i stavlja¬nje četničke emigracije, preko nje¬ga, pod našu kontrolu. Ali, to je vrlo brzo otpalo. Begunac iz Dražine grupe izmakao je našim poterama, stigao do četnika u Bosni i počelo se među njima šuškati daje Kalabić provalio Dražu. Krcunov pomoćnik Mile Milatović preneo nam je odluku odozgo da se Kalabić, kao neupotrebljiv za nove akcije, treba likvidirati pre suđenja Draži.

Milatovića sam autom dovezao do Kosovske 43 i popeli smo se go¬re po Kalabića, kome je rečeno da ga vodimo na suočenje sa Dražom. On nas je samo molio da ga dobro maskiramo zavojima, kako bi Draža stekao utisak daje mučen u zatvo¬ru. Uveli smo ga u jednu prostoriju i u prisustvu Mila Milatovića, Vladana Bojanića i mene, tri vojnika su ga obmotavala zavojima. Dogovor je bio da oni iskoriste Kalabićevu nepažnju i u pogodnom trenutku mu nabiju omču na vrat. Tako je i bilo!
Inače, postojala je unapred spre¬mljena presuda jednog vojnog tribunala, kojom se Nikola Kalabić kao ratni zločinac osuđuje na smrt.„

I ”kao neupotrebljiv za nove ak¬čije„!

”

ko je taj Svetolik Lazarevic,,,jeli imao nadimak Lunjo

Мислио си можда рећи уклонили су га, а не „пао је”