Ljubav nije stvar.
Evrovizija.
Mene je sramota. I to jako.
Čitam reakcije na Željkovu pesmu... Na diskusijama raznih sajtova, na blogovima, komentare na Youtub'u. Ne mogu trenutno da se setim gde, ali jedan od prvih i najpopularnijih komentara bio je:„Pesma jeste plagijat. Željko, razočarao si me. Sram te bilo!” I eto, iako nisam Željko, sramota me je. Ali ne zbog pesme - sramota me je zbog nas!
Kakav smo mi to narod?
Zašto uvek moramo biti prvi koji će pljunuti na svoje?
Tamo neke Kurte i Murte po nekoliko noćiza redom pune naše koncertne dvorane, a mi im se divimo, dočekujemo ih crvenim tepihom, klanjamo se. Zašto moramo ono što je naše dočekivati na nož? Koji je još narod rekao da njihova Evrovizijska pesma ne valja? Ko se još smejao svom predstavniku i pokopavao ga i pre samog starta dok sve svetske kladionice veruju u tu istu numeru i kredibilitet izvodjača i pre nego što je predstavio pesmu?
Niko. Samo mi Srbi.
Samo mi.
Na žalost.
Zašto ne možemo da pogledamo dobru stranu stvari? Pesma je odlična! Gde god da je dobio inspiraciju - neka je i svaka mu čast! Ovo je naša šansa da ponovo zablistamo, da ponovo pobedimo. Ceo svet prati to muzičko dešavanje! Zašto uvek tražiti razlog za pogrdne reči i kritiku? Nije ni čudo što nas ugnjetavaju sa svih strana kad nismo sposobni da se složimo oko jedne jedine stvari!
Umesto da su novine i mediji, blogovi, Youtube, diskusije preplavljene hvalama; umesto da mu damo punu podršku i vatar u leđa, mi se utrkujemo ko će bolje izreći svoje razočarenje: „Željko, sram te bilo!”.
Treba da nas je sramota.
Ali ne njegove pesme, nego nas samih.