kada sam napunila 30-ti rođendan, sjecam se kao da je juče bilo, dosla sa posla, ukljucila automatsku sekretaricu i ocekivala masu poruka u stilu „sretan rođendan srećo”, „da si mi zdrava i ziva lutko”. Aham, malo morgen, nijedne poruke jeboga. Mislim meni to da se desi?!!! Pa svi koji me poznaju znaju da je to meni važno na rođendan i da ja to jednostavno ocekujem i dobijem bez da sam ikada tražila.
I ništa. Masina izverglala svoje, ja u kuhinju po kafu, tvorim onu terasu (vazda sam vapila za suncem) i zapalim cigaretu. Cekam da telefon zazvoni. Ne zvoni. Ko mrtva jeboga. Ali ja i dalje cekam, i razmišljam o onome što se desilo prije te 30-te.
Ma zamantalo mi se od prisjecanja, jeboga vise mi se izdesavalo nego nekome u 100 godina. Masala, bogat zivot.

I onda me zviznu u glavu da vise nije 20 i neka. Od toga dana je 30 i neka. I dodje mi kao da sam starija deceniju odjednom, preko noći
Pogledam se u ogledalo, dobrraaa.
Telefon i dalje ne zvoni.
I undame uhvati panika. Mislim se nešto jeboga sad će 30 i ijedna pa dvije pa pet i eto ceterest. Eto starosti. majke mi moje doslo mi da napravim testament iz istih stopa, mada iskreno i nisam imala šta da ostavim iza sebe osim problema.

I onda je telefon poceo da zvoni, ja sam svakome odplakala kako su bezobrazni sto me nisu docekale poruke, malo se pekmezila, šta's kad imaš kome.

Krenem u kupatilo da se sredim za party...ko gazela jeboga:)