Deda unuk i sendvic

Grickajuci sendvic sa pilecim parizerom odmarao sam se posle moje druge u zivotu dobrovoljne donacije krvi.
-Za mog oca,Simic Milomira,molim vas zapisite.Sutra se operise u Zeleznickoj bolnici.
Hteo sam da budem siguran da će krv otici na pravu adresu.Bolnicarka je ocigledno znala procedure dok je zapisivala podatke klimajuci glavom.
-Bez brige gospodine,biće kako kazete.
Tad u prostoriju udje neobičan par.Deda sa preko sedamdeset godina i njegov unuk ne stariji vise od sedam,osam.
-Gospodine rekli smo vam da vase godine ne dozvoljavaju….
„Ma ajte molim vas, zdraviji sam od sviju vas.”
Ne slusa je deka i već skida iznoseni mantil a rukom pokazuje decku mesto gde da sedne.
Ona odlazi ali se ubrzo vraca sigurnijim korakom jer je u drustvu sa mladim doktorom.
-Dobar dan gosn.Zivkovicu,opet vi, a rekli smo vam prošli put da je poslednji …..
„Dobar dan doktore”,kako ste?
Smeska se dobrocudno dedica već zavrnutog rukava.
„Još samo danas”,molim vas ,pa znate vi da mi je krv ‘jaka.’Zar ne?
Rece dugogodisnji dobrovoljni davalac krvi recenicu kojoj se ne da prigovoriti.
Dok su dedi montirali iglu gurnuh poslednji zalogaj sendvica u usta na kome vise nije bilo sira spremajuci se da odem.Usput ću prodati deset maraka na ulici koja zuji od dilera tih devedesetih godina, već pravim kratkorocni plan u sebi u jer drugcije ne može.
Malisa je sve vreme cutke posmatrao dogadjaj.
Deki su doneli duplu porciju a kad su izasli on je gurnu ka unuku.
-Uzmi ‘dekino.’