svez... :)
još ako je vruc...mmm...

jedem: kifle(slatke, slane), somune, perece, zemicke, pletenice
i ovaj kruh: http://blogs.oregonstate.edu/deliciousnessw09/files/2009/03/miche-03-600x520.jpg

skupi(ovo me je baksuzica naucila)

danas mi zapade neki hleb sa mekinjama... i nije bio los...

nema tog hleba koji je los... od čega god bio...

imported jel ti to apropo onog mog da nema lošeg hleba?

iskreno, nekako sam mislila na srbiju...ovde ne postoji los hleb...osim ako nije bajat...

a nisi ti probao italijanski hleb pecen na drva...isti je na dan kad si ga kupio i 7 dana posle... prvo zagrizes, a onda izbrojis da li su ti svi zubi na broju...

ako sam nešto mrzela za sve godine zivota u italiji, njihov hleb je bio na prvom mestu...

Multigrain. Any variety.

volim te sa kospicama ili sjemenkama ali sve zavisi od peci u kojoj se pece

Из „Размишљања доконог шетача”



Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.

Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.
Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.

Девојчица каже мајци: „Нема...”

Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема”? Та реч предуго траје.
Мајка каже: „Погледај још мало...”, и дете поново ишчезава у ђубрету.

Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.

Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.

Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч - задужбина.

Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине.

Шта је с новим?

Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.
Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

...

Moмо Капор

Pravi crni lebac i ne ofarbani,nego bas crniii