У изворном значењу, „политика” се односи на све ствари које се тичу грађана, грађанства, града и државе, и њиховог руковођења, управљања, уређивања. У том смислу, јасно је да је, у таквој поставци, то нешто што треба да припада свима који чине пуноправно становништво одређене средине. Друга је ствар да ли су се одређене интересне, класне, друштвене, привредне или чак криминалне групе наметнуле као „једини овлашћени” носиоци политичке активности у датој средини, или ако је шире грађанство, услед апатије, страха, безидејности или слуђености борбом за голи опстанак, абдицирало своје основно право да се бави „политиком”, тј. да активно учествује у животу сопствене средине (и уже и шире) у пуном смислу те речи. (Наравно, трећа је ствар да ли „политика” аутоматски подразумева и модерни изборни систем, и да ли пост-(француско-) револуционарни поредак уопште погодује наслеђу Источног римског царства, из које је изникао садашњи православни цивилизацијски простор, али то је тема за посебно разматрање.)


У времену од васпостављања „вишестраначја” у Србији 1990, политичке странке су се наметнуле као „једини овлашћени” носиоци политичког живота. Основни узрок за то лежи у духу времена, у савременом схватању парламентарне демократије, која је, опет, сматрана – бар крајем 20. века – као „историјски доказано” најрепрезентативнији начин бављења „политиком”, као систем који, наводно, оставља слободну могућност највећем делу „полиса” да се активно укључи у непосредно или посредно управљање сопственом свакодневицом.


Двадесет година касније, јасно је да се није срушио само Берлински зид, или само „совјетски лагер”, већ да је почело да се руши читаво здање „модерне”, засноване на илузорном (тј. илузорном за све осим оних који су њиме свесно манипулисали и манипулишу) позитивистичком светоназору, у којој је парламентарна демократија представљала ако не „једини легитимни” а онда „најлегитимнији” политички систем. Свуда у свету политичке странке су постале, у мањој или већој мери отуђене од ширег грађанства (тј. „полиса”). Криза парламентаризма се не огледа само у експлозији НВО (што лажних што правих) широм света, већ и у чињеници да су интернет сајтови и друштвени медији већ сада способнији да окупе масе око неког, бар краткорочног циља него што су то традиционалне странке. (Колико је то све питање спонтаног (са или без наводница) процеса декаденције, а колико свесно урушавање модела који је одрадио своју сврху и свој „историјски задатак” је питање од прворазредног значаја али, опет, не и за овај чланак).
У Србији се поготово може рећи да се страначки систем претворио у карикатуру „политике”, док су странке постале најнепопуларнија институција домаћег политичког система. Људи их већином доживљавају као интересне групе које се превасходно баве ухлебљењем сопственог чланства, задовољавањем професионалних, политичких и материјалних амбиција својих врхушки, или „одрађивањем” спољних и/или унутрашњих анти-државних или чисто приватних „виших” интереса. Добронамернији, пак, у њима виде стерилне дебатне клубове у којима се консатује оно што је широј јавности већ увелико познато, без довољно делотворне активности у смеру да се речи претворе у дела. Имамо ситуацију у којој већина људи – што просечних, што оних који по образовању, искуству или професионалном угледу могу да претендују на назив „елите” – избегава асоцијацију са странкама. Томе доприноси и чињеница да један број неоспорно квалитетних људи који се налази у странкама очигледно не добија прилику да свој квалитет валоризује на начин који би био опипљивији по општи интерес.
У том кључу се могу посматрати и одлуке две НВО са „националним” предзнаком у Србији, Српског сабора Двери и Наши 1389, да у српску политичку арену уђу као „покрети”.

Сигурно је да поменута два покрета, и не само они, осећају да је, после само две деценије, поново дошло време промене како глобалне тако и локалне политичке парадигме, и да је потребно искочити из постојеће друштвено-политичке матрице, која се претворила у лудачку кошуљу. На том трагу су изјаве челника Двери, са медијске конференције од 10.2.2011. на којој су озваничили свој политички ангажман: „Дубинска промена политичког и изборног процеса у Србији потребна нам је како бисмо ослободили канале за промену садашњег модела друштва”; (1) „...не само променити тренутни режим који из дана у дан показује своју неспособност, већ постојањем надстраначког друштвеног покрета променити овај и овакав страначки систем који је паразит на народном телу”. (2) И Наши 1389 проглашавају строгу дистанцу наспрам досадашњих начина политичког организовања: „Протеклих деценија имали смо прилике да видимо да су све странке без обзира на њихово јавно политичко декларисање, издале српске националне и народне интересе и довеле народ и државу на ивицу пропасти.” (3) Могло би се претпоставити да би ове организације – или друге са сличним настојањима – радо изабрале неку другу самодефинишућу реч осим „покрета”, када би се она само указала. Стога се може рећи да је назив „покрет” у ствари шифра којом се жели објавити залагање за шире и дубинске друштвено-политичке промене, као и дистанцирање од постојећег стања.


Разуме се, оспоравања и напади су се могли очекивати из редова „слободних медија” привржених постојећем поретку: дневне новине Блиц су, нпр. изразиле „бригу” што „држава избегава обрачун са екстремистима”, (4) док је ТВ Б-92 чак изнела клевету да је „Покрет 1389 познат по нетрпељивости према Јеврејима”. (5) Но, занимљивије ће бити реакције из националног блока, од којих је прва стигла из пера Небојше Бакареца, једног од истакнутијих чланова опозиционе Демократске странке Србије. (6) У доста дугачком чланку (који је привукао и реплике и контра-реплике), Бакарец изражава негодовање у погледу уласка Двери у политичку арену, мада нису заобиђени ни Наши 1389. Уз критике које се односе на „недостатак програма”, „недостатак биографија”, па чак и позу у којој се једна од колумниста Двери сликала, најбитнији део критике је ипак садржан у следећем наводу: „не може се оспорити чињеница да се будуће бирачко тело Двери потпуно поклапа са бирачким телом ДСС... [к]ао што се бирачко тело СРС поклапа са будућим бирачким телом још једне најављене странке - СНП Наши 1389.”

Бакарец је исто тако истакао чињеницу да Двери нису „самоникле”, тј. да су у свом деловању и развоју као организација имали и конкретну подршку других, од Цркве па до његове странке, ДСС, када је она била на власти. Овај моменат се сигурно не може игнорисати и, у том смислу, ДСС би се на неки начин могао осетити „изневереним”. Но, с друге стране, треба размислити да ли је можда и сам ДСС пропустио прилику да мало више укључи Двери – а и друге слично настројене организације и појединце – у политички живот када је за то имао могућност.


Ту је и чувено питање: „одакле новац”? С једне стране, због нетранспарентности сопствених финансија, странке у Србији нису стекле посебно морално право да га постављају другима. С друге стране, јасно је да би очигледно присуство већих новчаних средстава којима би располагале било које нове снаге унело оправдану дозу неповерења - и у страначком и у ванстраначком делу националне јавности, јер је једно петооктобарско искуство полагања кукавичјих јаја у национално гнездо било сасвим довољно за цео живот.


Оно што је добро је што је Бакарец на крају ипак оставио отворену могућност постизања неке врсте споразума унутар укупног национално-оријентисаног корпуса: „...претпостављам да је ДСС отворена за сарадњу и да нема ништа против сарадње са Дверима као странком пре избора... О томе треба разговарати.” Још већу отвореност према новим снагама уопште – али и критичност према садашњем страначком поретку – изразио је генерал Божидар Делић, чији је недавни повратак у СРС из редова Напредњака повратио бар део изгубљеног националном блоку: „Огорчен сам чињеницом да у Србији имамо партократију која ће уништити ову земљу... Сада на сцени имамо само две националне опције СРС и ДСС, као и неке мање странке које би требало да се прикључе овом корпусу. Лично, волео бих да се појави тај талас нових, младих, национално опредељених људи који би повели ову земљу напред.” (7)