fakti:

Anoreksija i drugi poremećaji u ishrani su treća bolest po smrtnosti u svetu, posle raka i kardiovaskularnih oboljenja

Oko dva odsto žena u svetu boluje od anoreksije

Žene obolevaju deset puta više nego muškarci

Svaka peta osoba sa dijagnozom anoreksije umre zbog teških zdravstvenih problema

Okidači mogu biti loši porodični odnosi, majke (najčešće) koje ukazuju deci na njihov loš izgled, naizgled bezazlene dijete kojima se pokušava skinuti samo nekoliko kilograma

Oboleli imaju osećaj krivice, manjak samopouzdanja ili osećaja kontrole nad životom

08. 07. 2012

Press

Ispovest devojke koja boluje od anoreksije
Kandže bolesti su me odvukle na dno...

...ali ipak ne želim da odustanem od života. Surovi šapat - Neki glas u glavi mi je govorio da moja težina od 49 kilograma nije niska i da izbacim i taj doručak - jabuku i dvopek

./.

Odlučila sam da ispričam ovu priču da bih bila primer kako jedan, skoro savršen život može da postane nešto sasvim drugo. I to sa samo 16 godina.

Ovako svoju potresnu ispovest o tome kako se našla u kandžama anoreksije počinje M. N. (17), dan pošto je studentkinja Marija Jović (24) iz Vranja umrla od te bolesti. M. N. se sada nalazi na lečenju jer je, u međuvremenu, dobila i bulimiju i skliznula u poroke.

- Do svoje 16. godine živela sam dobro, bila sam odlična učenica, imala normalan život, društvo, simpatije i većinu stvari koje sam želela. Jedine dve stvari s kojima nisam bila zadovoljna su povremene svađe roditelja, koje su znale biti burne, i mojih nekoliko kilograma viška. Ni sama ne znam zašto su meni smetala ta tri, četiri kilograma. Drugi su smatrali da imam idealnu težinu, a tako je i bilo - 53 kilograma na visinu od 170 centimetara. Ali u mojoj glavi se nešto dešavalo... - priča ona.

Zbogom, živote

Kritičan trenutak bio je kada joj prošle godine roditelji nisu dozvolili da ide na letovanje sa drugaricama, a ni oni nisu želeli da je vode na odmor, jer su se sve češće svađali.

- Borila sam se svim silama, dogovarala sam s drugaricama da pođem s njima, iako su išle sa svojim porodicama u Hrvatsku. Već sam se pomirila s tim da neću videti Igalo, na koje sam se već navikla, pa sam na kraju pitala tatu da odem sa Larom i njenom mamom u Makarsku. Odbrusio je da ne može.

Kako kaže, nije mu posle toga ništa rekla već se povukla u sebe i svoj svet.

- Mnogi psiholozi su me pitali kasnije zašto sam popustila tu, trebalo je i dalje da iznosim svoje mišljenje, a ne jednostavno da ćutim i povučem se. Ali bila sam umorna. U glavi mi je bila samo činjenica da roditelji ne cene moj trud koji sam uložila u školu da bih njima izmamila koji osmeh. Da ne cene sav moj trud da budem savršeno dete. I da im barem ja, pored silnih problema koje rešavaju svaki dan, ne budem problem.

Posle toga je rešila da ne želi više da bude savršena i da se više ni za šta ne brine. Da živi od trenutka do trenutka i ne misli na sutra. I odlučila je da prvo reši „problem” sa kilogramima.

- Prestala sam da jedem slatkiše, brzu hranu, da pijem gazirane sokove i nezdrave napitke. U stvari, uvela sam ishranu kakvu bi svi i trebalo da imaju. I izgubila tih nekoliko kila. Bila sam oduševljena saznanjem da ipak mogu nešto da kontrolišem u životu. Htela sam da dokažem da sam još jača. I nisam jela. Do kraja jula sam izbacila i večeru i ručak. U avgust sam ušla samo sa jadnim doručkom.

Zbog anoreksije nije mogla da skače, da se smeje, da se druži... Nije imala snage ni za šta, jedva je hodala, pala je u depresiju. I nastavila da mršavi!

- Neki glas u glavi mi je govorio da moja težina od 49 kilograma nije dovoljno niska i da moram da izbacim i taj doručak. Naravno da sam poslušala to što mi mozak govori, te sam jela samo jabuku i dvopek. Ništa više ceo dan. I tako ceo mesec - otkriva M. N.

Strahovite muke

Uskoro su mišići počeli da joj se razgrađuju jer je masno tkivo nestalo. Preko noći je plakala od bolova, ruke i noge su joj trnule, a kasnije su i kosti počele da je bole. Izgubila je i ciklus.

- To mi nije ni smetalo, jer sam odlučila da ne želim da rađam. Znala sam da sa svojim razmišljanjem nikada ne bih mogla da odgojim normalno i zdravo ljudsko biće. Sve sam potiskivala jer je moja vaga u mojim očima pokazivala 53 kilograma iako je stvarna kilaža bila 43 kila. Škola je počela. Znala sam da ako izgubim još koji kilogram neću moći nikako da funkcionišem u školi, pa sam odlučila da održavam tu kilažu do zimskog raspusta. Onda ću je još spustiti, definitivno sam odlučila - priznaje.

Međutim, nije bilo kako je planirala. U školi je jedva držala oči otvorene od umora, a kod kuće nije mogla da spava jer ju je glad ubijala, kao i drugi bolovi u telu. Tek kad je videla da su roditelji iskreno zabrinuti,odlučila je da ode na razgovore sa psiholozima.

- Išla sam, ali nisam prihvatala nikakvu pomoć. Život mi se dalje komplikovao jer sam dobijala napade prejedanja. Jedan dan sam došla umorna iz škole i osetila želju za hranom jaču nego ikada. Uzela sam nekoliko dvopeka. Ni to mi nije bilo dovoljno, pa sam pojela dve čokolade. Nisam ni uživala u ukusima koji su mi toliko nedostajali, nego sam gutala kao životinja. Stala sam na vagu i videla 45 kila. Bilo mi je dosta, dosta patnje i mučenja! Uzela sam sve moguće tablete koje sam našla u kući. Ali brat je došao i video ih.

Ispričao je roditeljima, posle čega su je odveli u bolnicu na Dedinju. Tamo je ostala na lečenju.

- Na mom odeljenju je bilo još nekoliko adolescenata koji su se lečili od depresije i poremećaja ishrane. Nikada neću zaboraviti momente provedene tamo, koliko sam puta plakala i smejala se sa svojim novim društvom. Tek tu sam shvatila da mi ipak nedostaje život koji sam nekada imala. Iz sobe sam posmatrala devojke kako šetaju s momcima, kako se vraćaju iz škole, kako se sa drugaricama smeju nasred ulice... Htela sam i ja to opet...

Lančani problemi

Ugojila se nekoliko kilograma i napustila bolnicu. Anoreksija je otišla, ali je došla bulimija.

- Samo sam mislila na hranu, prejedanje, manipulisanje, povraćanje. Lagala sam roditelje, izvlačila novac na sve moguće načine, plakala zbog svakog dobijenog kilograma, samopovređivala se. Onda sam dobijala razne napade, stanje potpunog transa kada ne znam gde se nalazim, grčeve u mišićima, histerično ponašanje, agresiju... Kad me sve to prođe, ležala bih u krevetu izmorena i razmišljala kako da se izvučem. Pokušala sam ponovo da gradim svoj život, vratila sam se društvu, izlascima. A onda sam upoznala drugi život. Mnogo lošije društvo, lošije momke, seks, droge i sve ono što bi mi pomoglo da bar na trenutak skrenem misli sa svog poremećaja. Vređala sam roditelje, svađala se sa njima, sramotila ih svojim postupcima. Nije me bilo briga. Postala sam ohola osoba.

Sada je okrenula novi list i bori se za zdravlje. Kaže da nikoga ne osuđuje za svoju bolest, samo želi da poruči da se treba boriti za život, koji je ona, tvrdi, ispustila:

- Sada sam opet u bolnici, borim se i ne želim da odustanem od sebe i života.

Anoreksija se ne leči u Srbiji

U Srbiji ne postoji ustanova, klinika ili odeljenje gde osobe sa anoreksijom mogu da se leče, što je zapravo najveći problem obolelih od ove bolesti u našoj zemlji, upozorava Sonja Milošević, apsolvent psihologije i urednica sajta anoreksija.rs, na kojem oboleli od poremećaja u ishrani besplatno dobijaju savete stručnjaka.

- I kod nas postoji problem anoreksije, ali kao i kod drugih bolesti o kojima se ne priča, ljudi od njega okreću glavu. U lečenju mora da postoji multidisciplinarni pristup i uključenost lekara opšte prakse, psihologa, ginekologa, nutricioniste... Nažalost, oboleli od poremećaja ishrane u Srbiji lutaju od lekara do lekara jer se niko ne bavi njima na pravi način. Do sada su jedino u KBC „Dragiša Mišović” neki od obolelih mogli da potraže pomoć - kaže ona za Press nedelje.

Iz prakse potvrđuje da ovo nije bolest koja pogađa samo devojke jer se za pomoć javlja i sve veći broj dečaka, među kojima ima najviše manekena, ali i sve više sportista.