Nije nama prvi put da zacutimo na duže,samo sto je to meni ranije jako smetalo i dozvoljavala sam da takva situacija utice i na druge aspekte moga zivota.Zarad mira u kuci,a i zbog emocija koje se nekako probude,problem se zaobidje i ide se dalje.
Problem ili problemi?!Hm...slojevito...Svakako,samo zaobilazenje problema dovede do toga da se nešto izvalja iza brda...Te tako-tu smo gde jesmo.Svako u svom poslu,svako u svojoj sobi,svako sam za sebe ,organizujemo svoje vreme,kupovine,druzenja...Povremeno se sretnemo,da l kažemo ili ne kažemo „Cao” i to je to.
Ne ocekujem da se izvini,a ja nemam za šta.Ne ocekujem ni da krene u razgovor ,jer smatra da je bespotrebno napadnut.

Ljudi,ja sam za nenasilnu komunikaciju u svakom slučaju i u svakoj situaciji.
Kako muski mozak funkcionise,poznato mi je ,te s toga ne napadam i sve objasnim jednostavno i polako.Pri tom objašnjavam kako se ja osecam bez da nekoga za to krivim i ostavljam prostora da čujem i drugu stranu.
Nekad kad mi je frka i kad popizdim(desi se,valjda,svima) možda mi samo jedno -OK,razumem te..bilo dovoljno da okrene sve u pravom pravcu.

Pokusacu svima vama da odgovorim odjednom i nadam se da ništa neću preskociti.
Dakle,ni on ni ja nismo balavci.Fazu privikavanja smo davno odradili.Poznajemo se preko 20 godina,a dvanaest godina smo u braku.Malo slozena prica.U jednom trenutku su nam se zivoti razdvojili,pa smo u toj pauzi napravili neke pogresne izbore...Bilo kako bilo,ja imam jedno dete,on dvoje.Zajednicke dece nemamo,jer sam iimala dve neuspele trudnoće i bez obzira sto još nisam izgubila nadu-ta je tema za mm precrtana.Nije mi svejedno zbog toga,ali kako vreme prolazi i to lagano gasne u meni...
Pre par godina je krenuo sa doskolovavanjem,sto pored redovnog posla nije nimalo lako,pa sam se trudila da ga nekim tekucim kucevnim stvarima ne smaram puno.Naravno,postoje stvari koje ZAISTA ne mogu sama,pa mu onda predlozim da kad nadje vremena odradi to što treba.Onda cekam,cekam i nekako pronadjem nacina da to zavrsim.Osim toga,moj radni prostor je i nas stambeni prostor,pa sam u početku lepo,a posle i sa negodovanjem insistirala na tome da sve ostane onako kako treba da bude za novi radni dan.Bez prljavih sudova,istumbanih jastucica,razvucenih knjiga...I ne vidim u cemu je problem ako se prljav tanjir ubaci u masinu koja je odmah pored sudopere,a ne da se sve stavlja tek onako.Možda sam zadrta,ali prosto ne volim da mi dan krene naopako.I dobro,ne kacimo se oko toga.kao sto rekoh,digla sam ruke od toga da bilo šta ocekujem od njega,jer i kad krenemo u tom pravcu dodjemo do toga da ja nemam razumevanje za njega,da on ne zna gde će pre i slične stvari.Međutim,kada treba nekuda da ide,da odradi nešto sto je njemu bitno-onda se sve može.
Problem je nastao oko slave prošlog meseca.Svake noćisam ostajala do ko zna kad da bih sve stigla.I tog dana je mogao da uzme slobodan dan pre podne da presecemo kolac i upalimo svecu.Dosao je u pola 6,a gosti nam dolaze u 6.popizdela jesam,ali sam se i smirila.Volim da nam dodju gosti i volim slavlja i ok-sad je tu,pa ćemo polako.
Otisao je na spavanje oko pola 2,a ja sest sati kasnije.Imali smo goste koji su prenocili i neke koji su trebali ponovo da dodju.Silazim u dnevni boravak-sve stoji netaknuto.Moj muž u trpezariji sedi za kompjuterom i uci(valjda,uci).
Pitam ga sto nije rasklopio stolove kad nam više ne trebaju i malo to doveo u red kad je već satima budan i onda je krenula salva...Ti nikad nisi zadovoljna.pomogao sam ti koliko sam mogao(???)ja vise od toga ne mogu.Sledeće godine spremaj slavu sama.pitam ga-u cemu će biti razlika u odnosu na ovu godinu.Kažem mu da svako od nas treba da ima neku obavezu u kuci i da nije fer sto sve radim sama.Reč po reč,rekoh mu i da se odseli ako misli da će mu negde biti bolje.Aha,to bi,znaci,ti htela.E pa,neće moći...A šta će po tebi moći?Ususkan i zbrinut kao beli medved naravno da ti godi.U kuci smo tri godine,nikada travu pokosio nije!
Naravno da sam se iznervirala...Iznerviralo me to što nije bio sposoban ni da sagleda šta sve svi za njega cinimo.Mogao je da kaže,ok,razumem da ti je sve oko slave bilo prenaporno i to sa mojom skolom tarje dosta dugo.Pokusacu da se vise ukljucim.I moglo je sve da bude po starom.Ništa da ne promeni...

Doe,rasplakala si me...

W3 i ja to tako smaram i mislim da bi bilo ok da se to lepo kaže.Osim toga,naidju razni periodi kod svakoga od nas,pa i ti slatkisi se manje jedu...Ne znam šta da mislim...

Da,i ja mislim da sam ga previse napustila,ali sve zarad toga da se izbegnu konflikti kad god je to moguće.I dok nije postojala skola,postojali su drugi izgovori da se radi nešto drugo.Na prste jedne ruke mogu da nabrojim kada sam ga privolela da zajedno sa decom napravimo nešto.

Bax,posla sam od toga da je lepo da u braku zadržimo nešto svoje,da ne prisiljavamo druge da budu ono sto nisu i da svako ima dovoljno prostora za sebe.Međutim,tu radi samo decja pedagogija i ništa drugo.Sistem nagrade i kazne,pohvale i zabrane...A znala sam i na početku,nije da nisam,no opet racunam-odrasli smo ljudi...
Bilo kako bilo,vidim i ja da je to sve bilo pogresno.Jako sam emotivna i zivot pored nekog,a ne sa nekim mi ne prija,tako da u nekom delicu mozga razmatram i te korenite promene koje bi mnogo iskomplikovale sve.

Iz nekog razloga ne postoji deo teksta u kome sam napisala da mu nikakvu kapu nisam nabila na glavu.Uvek sam verovala da je jako sposoban i cinim to i danas,ali verovati je jedno,a živeti drugo.

„a da je ona temom bacila samo kosku, to je logicno ;)).”

Leone,ovo ti mene prozivas :-)?

Sve sam potanko napisala,nemas brige...bas kako je predlozeno...Pa,sad kako bude :-)

Hm!Bas je dobro sto sam se usudila da postavim temu i sto čitam tako fine komentare.Pomazu mi da brze mislim,a i veci deo istih me dobro nasmeje i to je,recimo,jedna od odluka koje sam donela kada sam zacudala-NEćU UBITI OSMEH!!
Volim zivot,smeh,uzivanciju...i ne mogu dozvoliti da to tek tako nestane bez obzira na sve.Jeste mi frka i tačno je da posle toliko godina svaka odluka losa na svoj način-rekli bi pesimisti i dobra-okrenuli bi oni drugi...

Naravno Kriska,da samo pricali.Mnogo puta do sada.Sada bas i ne...Napisah da nedeljama ne razgovaramo.Sve se svede na isto.On ne može drugacije,a ja mogu da to prihvatim ili ne prihvatim.Od mene se ocekuje potpuna podrska i razumevanje i naravno uklapanje.Sto rece Bax-ljut je sto i sada nije po njegovom,pa cuti dok me ne slomi.A ja sam se ovoga puta bas izinatila,pa nemam nameru da popustim.
Dve bukve,sto neko napisa.To smo sada mi.
Dobar dijalog sve resava-slazem se,ali ako imaš partnera za dijalog koji će makar da razmisli o onome sto kaže i onome sto cuje,onda su sanse za pregovorima uvecane i jednoga dana može se doći do mirovnog rešenja :-)...

Ma,kakav ultimatum od jednog dana,nema to ni veze.Ljudi,ali zaista je najcudniji taj osecaj da nemam nikakvu zelju da popravim stvari,pogotovo sto i kad pomislim da kao zagladimo nešto,on svesno ili nesvesno napravi neku „glupost” i to samo produzi sve.Sa ovim danasnjim,mislim da su izgledi za pomirenjem pomereni za još jednu svetlosnu godinu...

I da zakljucimo iz ovih poslednjih postova:

Ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe

Mama2-
„Meni je zasmetalo u tvom pisanju, to tvoje naglasavanje šta ti ( svi ) cinite za njega i to što si ga isterivala iz kuce.Posteno da ti kažem i ja ne bih progovorila sa tobom ni za godinu dana. ”

-------------
Nisam ga isterivala,lepo sam mu rekla da ako već ima u planu da ne bude sledeće godine ovde,može slobodno da se spakuje i krene odmah.Cemu odugovlacenje?Svi koji imaju u planu da idu,urade to pre ili kasnije.

„Isla sam u skolu, nisam radila , a muž mi je toliko pomagao u kucnim poslovima i oko dece i nikad mi nije rekao to što si njemu rekla.”

----------------
I nije trebao da ti kaže.Svoju porodicu je cuvao i svoju kucu sređivao.Šta je trebao da ti prebaci?

Hvala na postu,Labudice.Bas sam se pitala gde si.