Pa eto vidis Baksuzna opet zavisi od osobe kao covjeka jel tako.
Ja znam mnogo fine ljude koji muku muce da dobiju dijete,a isto tako znam ljude koji imaju po dvoje ili troje djece i unistise im zivote svojim postupcima.

Nemaju oni od toga ništa Baksuzna...To su jednostavno idioti od ljudi,pa kako onda da znaju šta rade.

Bas čitam o nekom zakonu da roditelji imaju zakonsko pravo da ih deca obilaze i daju novac a niko se ne zapita stvarno kao šta rece ovaj pre mene da roditelji koji su sami imaju i svoj deo krivice.
Svi bi da se namecu i manipulisu.

ma ja svom ocu oprostim sve, pogotovo nakon što se on s vremenom pomiri s nekim stvarima pomalo

a mami nemam nikad šta prastati, super je totalno

Mislim da je veci broj danas dece koja roditeljima unisti zivot, nego obratno. Naravno da postoji luda situacija kako god da je zamislimo

Ima mnogo slučajeva gde dete ne prasta roditelju. Moje lično mišljenje je da postoje stvari koje jednostavno ne mogu da se oproste. Ja sam od onih sto oprostiti nekako i mogu ali zaboravit nikako. Na moju sreću ja imam fantasticne roditelje ali znam mnoge gde to nazalost nije slučaj.

Mogu da podjem od moje mame i njene sestre(moje tetke) koje su svom ocu, koji je zlostavljao njih i moju baku godinama na nacine koje ja na glas ne smem da izgovorim jer je toliko strasno, oprostile i posecuju ga s vremena na vreme. Ja sam sa njim prekinula sve kontakte pre 15 godina i ok, donekle mu je oprosteno, ali zaboravit ne mogu kakav je to covek. Iako meni lično nije ništa radio, ali sam bila svedok nekim epizodama koje mi se iz glave ne mogu izbrisati i mislim da je najbolje da se ja i on nikad ne sretnemo jer to ne bi lepo izgledalo.

zagolicala me ova tvoja fraza gogo...i ja znam dosta takvih slučajeva... i pitam se koja je adekvatna kazna za takve roditelje?

***********************

možda ignorisanje, trajno ili vremenski ogranicheno

neka odluchi svako za sebe, ja nisam nikada imao ni najmanji problem sa svojim roditeljima

Ja sam roditeljima mnogo toga oprostila i postala mnogo obazrivija. Ne rade roditelji uvijek nešto „na stetu djece” jer oni tako žele, često oni i ne znaju da je bas to što rade loše, ali oni ne znaju bolje jer i oni su nečija djeca i njih je nako tako ili tako nekako ucio i odgajao. Poneki roditelji su i sami ostali vjecita djeca, ali to njihovoj djeci postane tek mnogo kasnije jasno, kad sami već mnogo toga iskuse i mnogo rana zadobiju.
Niko od nas nema idealnu liniju, imamo samo svoje predstave šta je za nas idealno. Ponekad stitimo djecu bas od onoga sto bi trebali sami da iskuse, ponekad opet osudjujemo njihove postupke koje smo i sami radili i nisu na nas ostavili neke trajne negativne posledice.
Ponekad u razgovoru sa vlastitim djetetom vrsim poredjenje između našeg odnosa i odnosa mene i mojih roditelja, pa onda se sama uhvatim u dilemi: da li je to što mu pricam dobro za njega ili nije? Od čega sam ja „postala tako mudra” a u mom zivotu nije bilo sve idealno kako je želim da bude u njegovom zivotu, a i odnos mojih roditelja i mene je izgledao sasvim drugacije.