Imate li ih?
Ja imam.
Ovde(u USA) smo svi u porodici shvatili da smo jedni drugima najveci i najiskreniji prijatelji.
Oni drugi prijatelji su ostali u Srbiji i ne moze ih niko zameniti.

PETAK

Svakog petka redovno se godinama okupljalo društvo ljubitelja slatkih kolača i još slađih priča.Tri teniska trenera: Stiki , Neša i Triki, dve balerine Nada i Jasna i jedna pravnica Jelena. Prepričavali su zgode sa beogradskih terena, iz pozorišta i sudnice, javnog a i privatnog života i smejali se tako da su i bore smejalice na njihovim licima danas ostale iz tog vremena. Bilo je tu i ozbiljnih tema, kako je već vreme i srpska politička scena nalagala a i svakakvih drugih pa i dobro kovertiranih predviđanja:
„Šta će biti za 10... 20... i više godina…”?
Njih šest, pet stavova u četri ugla sobe kao u ringu.
Znali su da će godine doći po svoje... I o tome su pričali. Samo...
Nisu znali da će i bolest svratiti kod nekih... Nenadano i surovo...
Da će se osuti malo i zbog obaveza, promeniti...
Sad se opet skupljaju ali samo dva-tri puta godišnje.
Kad Nesa dođe na odmor iz Amerike
„kao pušten iz zatvora na vikend !”
Kad Jasna skokne na par dana iz Kragujevca gde vodi baletsku (a mogla bi po znanju i aikido) školu čekajuci penziju.
Kad je obolelom Stikiju „kosmopoliti”bivšem fudbalskim sudiji, bicikisti,automobilisti bolje...Kad Nada, najmlađa penzionisana balerina Narodnog pozorista opsuje i kaže:
„nek ide sve u tri p.m... može.”
Njih četvoro će ostati do kraja.
Oni su prijatelji za ceo život.