Četiri kuce sutra imam obici...Najvjerovatnije da u Ponedeljak neću na poso :))

Možda si se pogresnom...uddala ?

a možda i nisi.

Mi proslavismo nasu slavu: Sv.Nikolu. Sinoć dokasno u noć,danas se gosti razidjose oko sedam. Lijep je to i meni jako drag obicaj.
Kako se gdje slavi nema veze, obicaji se razlikuju od mjesta do mjesta a i novo vrijeme trazi neke promjene. Mi nismo u početku braka slavili, isli smo uvijek kod njegovih i mislim da je to tako lijepo bar ako se može otici u ocevu kucu. Kada smo prvi put bili sprijeceni da odemo kod njegovih (bilo za vrijeme rata) odlucili smo da slavu slavimo kod nas u kuci. Sa polaskom djeteta u skolu to se pokazalo i prakticno, jer nikada ne bismo svi zajedno mogli otici kod njegovih. Mi smo mišljenja da taj lijepi obicaj treba da se zadrzi i njeguje pa nema veze po kojem i cijem obicaju. Par neizostavnih obreda se pridržavamo, ostalo je prilagodjavanje nekom novom vremenu. Npr. gosti, pogotovo ako je radni dan, su dobro dosli kad mogu doći i ostaju koliko mogu ostati mi nas obred obavimo u vrijeme rucka pa i kad nikoga sem nas ukucana nema. Ove godine je vikendom pa je bilo mnogo lakse sve pripremiti i drustvo docekati i ispratiti.
Ne zalazim u religiozno znacenje slava, Bozica, Uskrsa... ali ja volim sve te dane i rado ih obiljezavam i tako smo i sinu usadili taj osjecaj da je to neko obiljezje njegovog porijekla. A da li će on i šta će on slaviti može on sam da odluci kad za to dodje vrijeme.

Slavljenje Slave je nešto izuzetno i drago mi je kada to ljudi makar obiljeze.

Srećna slava svima koji slave i pomorcima kao vecitim putnicima

da Krishko, moj otac nije bio komunista, ali ipak ne slavimo slavu

starija cerka mi je religiozna, posti 6 nedelja:((

ne smeta mi sto je religiozna, nego sto posti a mora mnogo uchiti, plashim se da ne oshteti zdravlje

danas je bio pasulj za klopu, bez ichega, samo sa crvnim lukom:))

bio je ukusan, skoro kao sa suva rebarca

Taj obicaj „dok je otac ziv” potice iz vremena kada su svi živeli zajedno i u jednoj kuci. Onda se znalo ko je domaćin i dok god bi on bio ziv, on bi i slavio slavu i njemu bi njegovi gosti dolazili.
Posle njega slavu bi preuzimao najstariji sin. Pa kako je vreme odmicalo, poslije njegove smrti pocinjao je da slavi ne samo najstariji nego i svi ostali sinovi sa svojim porodicama.
Po nekom „novom pravilu” i nacinu zivota, svako ko zasnuje svoju porodicu trebao bi da slavi sam, jer on sada ima novu porodicu, sa kojom odvojeno živi, ima svoje prijatelje koji nisu istovremeno i ocevi prijatelji, deca imaju svoje prijatelje itd...tako bar kažu svestenici...
Ali puno toga ostaje na tradiciji i sporo se menja, iako uslovi zivota diktiraju drugacije.
Ovde u USA srela sam ljude koji ne slave slavu zato što su im roditelji živi, a već 20 godina nisu imali prilike da na samu slavu odu kod roditelja. I onda im taj dan prođe obično kao i svaki drugi dan.
Mislim da se gubi religiozni smisao slave i postaje samo povod za jelo i pice...

mi smo jedna od porodica u kojoj ima dve porodicne slave, tako da brat i otac slave jednu (on i su u srbiji), a ja sam nasledila drugu. moj sin verovatno nikad neće slaviti slavu, nisam ga krstila i verovatno neću, a i odrasce u drugacijim okolnostima, ko zna koga će da ozeni, sumnjam neku srpkinju, tako da je to to.
nije bitno, zivot tece dalje.