На страну што ми власти вечито звоцају како сам ја крив што се Милошевић толико одржао на власти - али осећам константан притисак да ме изгурају из живота.

Ако би човек да се запосли - смешно је да помисли на тако нешто, ако има преко 40 (за лошије плаћене послове), одн. преко 30 за боље послове. Послодавци би младе, неискусне - да их они месе како мисле, нипошто некога ко је градио термоелектране док су они јели пачија гховна. Ко једном добије отказ, најбоље му да одмах уплати аранжман на Орловачи, јер се запослити више неће.

Град ми више не значи ништа - не успевам да попамтим нова/стара имена улица Краљица и Књегиња. Кнез-Михајлова и центар апсолутно ми више ништа не значе, нити их препознајем, исто тако ни добар део остатка града - педантно је ископано свако култно место, сваки траг претходних времена.

Било где да се појавиом - стално сам најстарији: нормално је да се крећу, излазе, живе млађи од 30, хајде на одређеним местима допушта ти се и да имаш 40, преко 40 си метузалем где год да се појавиш. Слику брачног пара у 70-тим, како шетају градом, можеш да видиш само на филму.

--

Разумем ову власт што би да сахрани све који се СЕЋАЈУ. Али ме занима: да ли је тако и у свету, да ли је тако свуда, имају ли негде људи 40+ право на живот?