Kažu da je nula mali broj ali kada se njom ocenjuje covek e onda je to nešto...
Vracam se na staru poziciju, ne ineresujes me govnaru i ne repliciram dalje.

Ja sam za smrtnu kaznu!
Za pedofile
Za masovne ubice
Za maltretiranje i ubijanje životinja

„hahahaaaa,
šta se sve ovuda neće otkriti...”

Uglavnom sve ono sto prizelkujes - pa likujes - Baljo-Dzvljo...

;-(

https://www.stumpcutters.com/wp-content/uploads/2012/04/2018-wood-chipper-feature-image-1140x652.jpg

Može biti veoma efikasno a kazna MORA da odgovara ZLODELU...U posebnim slučajevima ukljuciti na extrapolako

„Neko rece da postojanje smrtne kazne potice kriminalce da razmisle prije nego sto ubiju. Grohotom se smejem!”

Samo se smej zemo, 'smeh je najbolji lek' - kaže se u narodu...

P.s. a tek onaj svima manje-vise Grohotom ;-((((

Mrs.Cuskija.
Нисам видио ову вијест о силовању и закопавању, али знам да се такав случај десио у Америци, мислим 90их, и да је зликовац осуђен на смрт и елиминисан негдје око 2000. (овога се сјећам)
Генерално мислим да је закон направљен да од жртве направи још већу и да заштити злочинца. Што је злочин већи све му се више тражи олакшавајућих околности, грешака у куцању од стране тужиоца, испуштања датума и милион других небитних ствари гдје адвокати постају милионери.
Мој лични став је да неке ствари човјек сам мора пресудити. Не мислим овдје на класичну крвну освету, али мислим да је у реду и пред Богом и пред људима да су отац, муж, брат...једини који могу извршити „правду”(овдје се подразумијева специјалан метод) за злочин такве врсте према њиховој кћерци(сину),брату(сестри) или супрузи.
Лично знам за случај спаљивања интимних дијелова силоватељу од стране брата(мој друг) напастоване дјевојке. Мислим да је то прилично адекватно.

ал су се дугинци нешто размахали овде.
Ко не зна мислио би да је СЦ главни сајт параде поноса у Торонту. 😛

ЗајебаТо је све то ...
Нпр. У Америци је једна ТВ направила буквално шоу у ком приказују оне који су заглавили доживотну или затворску казну од 30-40 година ...а уствари нису били криви и ослобођени су после дугог времена провденог иза браве .
Тако да ту имаш људе који су одлежали 20 година , па и више , а били су недужни .
Ал јебига , црнци ...па ко веле ко их јебе , и да нису криви криви су .
А и ради се о Америци ...болесној држави .

Опет , замислите да је била смртна казна , колико би недужних људи страдало ...или колико је недужних страдало у неким од „држава” где постоји смртна казна ?

Што се тиче наше државе Србије ...
И ја би вратио смртну казну за одређена кривична дела , а и повећао би казну за нека кривична дела ...и то у дупло .

пс.
да , и ја сам се често питао пре свега да ли жртве , жене и деца најчешће , имају иког свог...имају ли оца , брата , мужа .
Нек 1000 пута личи на барбаризам , средњи век , крвну освету итд.
Неке ствари , не дао Бог , поред мене не би прошле ...па шта кошта , ко га јебе ...

'Onda još bolje, ofarbani bi da ubija za svako silovanje, ubijao bi i rod rođeni' ...

Eto ti ga sad - to tebe he*e, jel`?

Konacno si skuzio (ukapir`o) da bi prvi biJo na redu kad bi bila 'istraga
poturica'. Međutim i ali, to danas vise nije em nužno em potrebno, a posebno u Franciji tj. Paris-carsiji svima znane 'giljotine' u kojoj se nastanili Sodoma & Gomora. I Ti se bolan još ponosis sto nosis aljine duginih boja i saljes photo kako setas sa kujom uz basamke istih boja - kužiš?

Kad smo već kod toga, danasnji dan i mjesec su proglaseni za vas praznik;
02 - 02 tj. : drugi - drugoga...aferim zemo s` lijeve obale Krive Drine...

mashala mahsala

Хтио је Мехмед конвертовати. Нашао и ново име, све...сјебала га скрипта сербианцафеа. Јеб'га, ко зна како би се историја писала да је успио?

anonima
(Stranac)
01. februar 2024. u 12.15

Ti bi se morao mojoj hanumi obratiti sa Vi, inače bi ti takvu samarcinu spucala da bi ti sve farbe spale.
**********************************************************************
Anonima,
Malo humora u smrtonosnoj temi.

Napomena: ovi redovi (ispod) namjenjeni mojem susledu i zemi (Stranax):

Davno i davno za turskog vakta i zemana, bilo nekakvo momče. Dobro se vladalo i dobro školu učilo. Skupiše posle para i poslaše ga u Stambol na najviše škole. Tamo je i dalje učio kod čuvenih hodža i uleme. Učio je godinu, tri, pet i izučio. Bio je najbolji đak. Dadoše mu diplomu. Bilo je vreme da se vrati u svoj daleki vilajet i među svoje neuke ljude. Oprosti se od svojih jarana i od svojih učitelja. Kad se opraštao od najmilijeg učitelja, učitelj mu reče:

„Dobro bi bilo, o Sulejmane, da ostaneš još tri godine kod mene.”

„Zar nisam bio tvoj najbolji đak i zar nisam sve izučio?”

„Bio si najbolji đak i sve si izučio. Naučio si Kuran, koliko i ja, i izučio si sve molitve. To je mnogo, ali nije dosta, o Sulejmane, ostani još tri godine, drag si mi, hteo bih da naučiš još i marifetluke. Sve sam te učio, samo te marifetluke nisam naučio.”

„Kakve marifetluke? Zar posle nauke marifetluci?”, planu momče, naljuti se i ode od svoga učitelja.

„Kajaćeš se, o Sulejmane.”, isprati ga učitelj.

Putovao je dugo i dugo. Zaboravio je i na Stambol i na učitelja. Jednoga dana osvanuo je u nekoj kasabi, možda baš i u ovoj. Bio je skromna izgleda i odela kao i svi pametni i učeni ljudi. Niko ga nije ni primjećivao. Njegovo bogatstvo bilo je u njegovom znanju.

Bio je petak i ljudi su išli u džamiju da se pomole. Pošao je i on. Stao je na molitvu sa ostalima.

Hodža što ih je u molitvi predvodio bio je prost i neuk čovjek i sve molitve je pogrešno izgovarao i pokrete pri molitvi pogrešno činio. Naše momče se odmah izdvoji, ode na sasvim drugi kraj džamije, i poče se moliti odvojeno od ostalih. Tako skrenu pažnju na sebe.

Kada su izlazili iz džamije, priđe mu jedan čovjek:

„Zašto si se maloprije izdvojio na molitvi i otišao od nas?”

„Vaš hodža je neznalica i pogrešno čita molitve. Zašto da moja duša pati u paklu!”, odgovara Sulejman.

Onda mu pristupiše još četvorica-petorica i isto ga upitaše. On svima isto odgovori. Najkrupniji među njima opali mu šamar, jedan, pa drugi, i reče:

„Mi se ovako dvadeset godina molimo i nama je dobro. Ko si ti da kažeš da nam je sve to bilo uzalud! Ko si ti da možeš da kažeš da su naše molbe i molitve propale?!”

Poslije ga istukoše i ostali. Hodža se smješkao.

Kada je ležao sam u jarku iza džamije, sjeti se Stambola, svoje škole i svoga najmilijeg učitelja. Odluči da se vrati. Opet je dugo putovao.

Učitelj mu se obradovao. I on nastavi školovanje. Tri godine je učio marifetluke. Poslije tri godine ponovo je krenuo u svoj daleki vilajet.

Put ga je nanio opet u onaj isti grad. Opet je bio petak. Opet su oni isti ljudi išli u džamiju. Opet je bio onaj isti hodža. Samo je on sada bio drugi čovjek. Njegova košulja bila je od svile. Njegovo odijelo bilo je od kadife. Njegove brojanice bile su od ćilibara. Njegov štap bio je od abonosa. Njegova brada mirisala je na mošus. Na glavi je nosio veliku bijelu čalmu kao kalifa.

Kada primjetiše njegovo odijelo i njegovu čalmu ljudi se pomakoše sa svojih mjesta i ponudiše mu počasno mjesto ispred svih. Počela je molitva i onaj isti hodža je ponavljao one iste greške. Možda je sada bilo i više grešaka, ali mudrom i otmjenom putniku nije ni padalo na um da prekine zajedničku molitvu i da se izdvoji.

Poslije molitve svi pogledi bjehu uprti u otmjenog i pobožnog putnika koji ima veliku bijelu čalmu kao kalifa. Zamoliše ga da ih blagoslovi.

Dostojanstveno se popeo na mimber, dugo je gledao svoju mirišljavu bradu i rekao:

„Čujte me, o dobri ljudi! Neka je blagoslov Božji na vama. Mnogo sam divnih hramova Božjih vidio i u njima se Alahu smjerno klanjao. Ima, zaista, na svijetu i bogatijih, i većih, i ljepših džamija od vaše. Pa ipak, dosad ne naiđoh ni u jednoj kući Božjoj na tako učena čovjeka kao što je ovaj vaš časni hodža. Niti ikada čuh tako uzvišenu molitvu kao ovdje danas. Ako na zemlji još živi iko od Muhamedovih potomaka, to je ovaj sveti čovjek ovdje. Alah mi je uslišio želju i doveo me pred lice Muhamedovog potomka. Neka je ovaj sveti čas nezaboravan.”

Maši se poslije za džep, izvuče maramicu i iz maramice komadić čiste vate. Onda nastavi:

„Najveća sreća će biti za mene, ako mi ovaj sveti čovjek dozvoli da uberem jednu dlaku iz njegove brade i ponesem je uz svoje srce. Od nje se ni ja ni moji potomci nećemo razdvajati do sudnjega dana.”

Hodža je pristao. Hodži su bile suze u očima. Hodža je bio uzbuđen. Svi su bili uzbuđeni.

Otmjeni putnik je dlaku uzbrao. Dlaku je uvio u namirisanu vatu, vatu je uvio u svilenu maramu, svilenu maramu previo je oko srca.

Prilazili su sada i drugi. Stidljivo i snebivajući moliše i oni hodžu da mu iščupaju dlaku iz brade. Neki su odmah tražili dvije.

Toga dana bilo je u džamiji mnogo svijeta. Hodžina brada nestajaše polako. Hodža se u jednom času usprotivi. Onda mu priđe onaj najsnažniji i reče da je on njihov hodža i da je i njegova brada njihova brada, a ne njegova brada. Kada se hodža ponovo usprotivi oboriše ga na pod i svaki je čupao koliko je htio.

Neki su uzimali i za prijatelje i za daleke rođake. Svako je htio da ima dlaku iz brade Muhamedovog potomka.

* * *

zapisao: Zuko Džumhur

---------------------------------------------------------------------

Napomena; lično vidjeh i poznavah Zulfikara - Zuku Džumhura.

Inače bejase mnogima znan i cijenjen kao; putopisac po put Evlije
Celebije - osim toga i visoko cijenjeni karikaturista dnevnih novina...

Медији те хране страхом. Себичношћу, бестидношћу..