Stalne članice Saveta bezbednosti OUN nisu ni pomišljale na stavljanje veta na tu odluku, u ime „velikog saglasja velikih” (Rusija, posle pada SSSR, i Kina nisu još imale dovoljnu „težinu” u međunarodnim odnosima, a za SAD, Veliku Britaniju i Francusku to nije ni bila tema). Protiv su bili: Kenija, Svazilend, Tanzanija, Zambija, Zimbabve i, naravno, SR Jugoslavija (46 zemalja je bilo ili uzdržano, ili odsutno).

U areni OUN dešavalo se upravo ono što se dešavalo u mnogim medijima širom sveta: srpska strana nije imala pravo da govori. Time je dezavuisano jedno od osnovnih pravila kako novinarstva, tako i legalnosti: audiatur et altera pars, a OUN su srozale legitimitet.