Šta će jadnici drugo da urade.Videli da nisu interesantni u poredjenju sa velicinom Solunskih ratnika.

„Vojnicima i oficirima JNA je bilo zabranjeno da ucestvuju u religioznim obredima.”

Ne samo vojnicima i oficirima,već i običnim gradjanima nekih dve decenije.
Hramovi su zvrjali prazni,svestenicima nije dopusteno da obavljaju verske obrede. Pa iako su ih obavljali, bilo je krisom, ali ne u hramovima, što se
podrazumevalo kao javna tajna. Osim toga oni koji nisu bili na državnim
jaslama bili su 'postedjeni' tkzv besplatnih zdravstvenih usluga.

Potom je pocelo sa popustanjem, pa su oni u privatnom sektoru u vidu tkzv
'samodoprinosa' tj. novcanog ucesca, mogli imati zdravstvene usluge.
Tih godina pocelo se sa odlaskom na 'privremeni rad' po Zapadnoj Evropi.

zlatiborac,

Кад читам ово што пишеш, почињем да сумњам да сам живео у истој држави.
У наш стан је сваке године долазио поп да освети стан пред славу (Св. Никола), са родитељима сам одлазио у цркву, у време док сам био основац, са још једним другом из разреда сам у мантији (коју су нам дали у цркви) обилазио око цркве за Врбицу, одлазио сам уторком увече на часове веронауке у цркви, моји и остали од наше родбине су носили славски колач у цркву на освешћење ... Једна наша комшиница, Мађарица је била католикиња и пар пута сам са њом посетио и католичку цркву.
Друго су били војна лица и чланови КПЈ, одн. СКЈ, за њих није било прешоручљиво да посећују цркву и славе.

keser,

Однос државе СФРЈ у време Тита према 'Солунцима' је био СРАМАН. Сећам се да су повремено писани чланци у новинама и да се о томе говорило и на радију, да треба да им се обезбеде заслужене пензије, али је резултат био као да се говорило глувима. Скромне пензије су почеле да им се исплаћују тек кад је њихов број спао на мање од 50 још живих.

keser,

У Торонту, у једном новијем насељу има мала улица 'Beograd Gardens'.

'Можда си ти отишао из Југославије негде између 1945. и 1950., '

'Moz` da bidne a ne mora' - cik pogodi?

Tako obično znaju reci sveznajuci, a koji po potrebi lične maste mogu i da se zakunu sa ; 'casna pijonirska' - ziv mi ti...

Moja slava je takođe Sv, Nikola.Pola Beogarda je slavilo a druga polovina išla na čestitanje.Uvek puna kuća, za nas decu raj! Bili smo potpuno slobodni, išli u crkvu, svetili kolač...
Ali, moj deda je posle rata slavio slavu sa zamračenim prozorima. Hapsili su. Takvo je vreme bilo.

'Док сам ја 1984 13-тог на 14 јануар стајао на столу у Метрополу и певао колико ме грло носи Ој Војводо Синђелићу ... '

Dve decenije pre u tom istom Beogradu, za ovu pesmu se islo u corku ili
je sledila novcana kazna. Za proslavu nove godine po starom kalendaru,
noćnirestorani zatvarani pre ponoci. Hram Sv. Save na Vracaru niko
nije pomišljao na nastavak gradnje u vreme JB-T,a koji započet tridesetih
prošlog stoleca.

Sve ostalo u gore pomenutom tekstu (čiji sam savremenik od polovin 40-ih)
je u sustini istinito. Ponistavanje tradicionalnih vrednosti trajalo je
izrazito u prvoj deceniji kada je tkr. ugusen svaki otpor. U gradovima
i varosima najpre tj. u početku (u zaletu) stradala elita po kratkom
postupku,bez suda i prava na odbranu. U vecini slučajeva fizicki likvidirani kao okupatorski saradnici uselivsi se u njihove domove. Potom se preslo na oduzimanje privatne imovine pod izgovorom drustvene pravde i jednakosti.
Kada je to obavljeno,na red dolazi selo, tkzv. agrarna reforma tj.
prisilno oduzimanje zita,stoke i prisilnog pristupa zadrugama u drustvenom
okviru. Taj otpor je trajao skoro celu deceniju i konacno slomljen, a
zadruge se posle 3-4 godine raspale. Jedino ostala tkzv. poljoprivredna
dobra, tj. posedi oduzeti od vlasnika viska poseda - preko 10 ha.
Po pitanju obicaja i tradicije,selo je u izvesnim slučajevima bilo izolovano - postedjeno. Ali ne i od zdravstvenog osiguranja skoro dve
decenije. Ne samo selo (seljaci) već i zanatlije u privatnoj delatbosti. Potom su i oni imali 'pravo' na zdracstvene usluge uz placanje izvesnog
'samodoprinosa'. Dakle sve je islo po nekakvim reformama i etapama dok
nisu otvorene kapije za odlazak na 'privremeni bnoravak' u z. Evropu i prekookeanske zemlje.

Моји коментари (упућени zlatiborcu) су поводом онога што је рекао, да посете црквама нису биле дозвољене ни онима који нису били чланови СК и војна лица и односе се само на време од 1950. и даље.

Ако изузмемо војна лица и чланове партије, они који су хтели, одлазили су у цркве.
За војна лица и чланове СК знало се да у неки тајно одлазили на славе, а н неки и славили, али то је већ било негде од 1970-тих.
Што се Београда тиче, тачно је да је свакодневна посећеност црквама била мања него данас, али у данима значајних празника цркве су биле пуне.