Najpre, pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je tako plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život. Niste hteli da radite
više zato što bi to koristilo samo vašem tiraninu. I tako, kroz duge vekove, navikli ste se da malo radite i još niste uspeli da raskinete s tom navikom, koja u današnjim okolnostima, kada ste postali veliki narod koji mora da ima svoju ulogu u svetu, nije više dopustiv.
Dakle, u ono vreme ste malo radili kako ne biste stvarali bogatstvo svojim ugnjetačima. Najambiciozniji su se zadovoljavali skromnim blagostanjem. Niste bili lakomi. Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemljama pre
velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova i zadivila ih je vidljiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno. Kada su se vratili kući, želeli su da se po svaku cenu obogate, ali ne velikim i poštenim radom. Prisetili su se svojih nekadašnjih turskih gospodara, pa su krenuli njihovim primerom u korupciju. I tako se u ovu zemlju, koja je nekad bila zemlja sušte čestitosti, uvukla odvratna korupcija, o kojoj ću kasnije duže govoriti jer je ona zarazila posebno one među vama koji se oholo nazivaju „inteligencijom zemlje”. Tako ste
obistinili Bizmarkove reči koji je kada ga je neko upitao za mišljenje o srpskom narodu tokom Berlinske konferencije 1878. godine, rekao: „Ako u Srbiji sretnete čoveka koji nosi košulju preko pantalona, možete se u njega pouzdati. To je čestita i poštena ljudina. Ako, međutim, košulju
upasuje u pantalone, on postaje lopuža”.
Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da ga odbacite, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem. Istina, nekadašnji duh još postoji na selu, ali u gradovima caruje novac. Koliko sam puta gledao kako se vaši najmoćniji ljudi klanjaju bogatstvu? Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima što su se borili i ginuli za vašu slobodu i koga je sud za to i osudio, danas je još bogatiji i svemoćan, a vi mu laskate. A prema meni, nekada bogatom, koji sam, pored budućnosti, žrtvovao i to bogatstvo, vaše vođe odnose se kao prema nametljivcu jer sam, radi vas, od sebe načinio novog siromaha. Eh, kad bih
još imao ono bogatstvo, skidali bi mi šešir na udaljenosti od 500 metara!
Kada vam je zlato, tokom dugih vekova uskraćivano, najzad postalo dostupno suviše vas je opčinilo, i zbog te opčinjenosti izgubili ste mnoge veoma plemenite osobine koje ste imali, a koje, uostalom, još srećemo kod ljudi kojima je dalek život vaših „intelektualnih gradova”.
Smatram da je, kod pojedinaca, neka karakterna osobina nestala pod tuđim uticajima, samo potisnuta i ona se ponovo može javiti. Ono što se dešava u pojedincu mora se dešavati i u zajednici, Zato sam ubeđen da se vaše dobre osobine, koje ste imali, ponovo mogu iskazati ako to
iskreno želite.
Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost. Postojala je, to dokazuju vaša stara narodna poezija i spomenici koje su ostavili vaši preci. Danas se zahvalnost sklonila među sirotinju. Ona se seća, ona iskazuje, ponekad na dirljiv način, svoju zahvalnost.
6 Postali ste strašno nezahvalni. Tako vaš glavni grad, Beograd, nekada grad - mučenik, ni danas, deset godina posle oslobodilačkog rata, nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen koji bi čuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice
troše da bi se istakli i iz zabave, ali kad valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih veličanstvenih događaja kojima dugujete
slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su
neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.
Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu vaša se najgore odnosi prema njima. Dok se nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva, ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili
džepove, sređuju sebi isplaćivanje „penzija” koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.
A šta je sa vojnicima i oficirima koji nisu štedeli krv i zdravlje da biste vi bili slobodni? Jeste li postupali s njima kako to oni zaslužuju i kako vam dužnost nalaže? Ne! Mnogi, čak i najzaslužniji oficiri su penzionisani, a da im niste našli posao u civilstvu koji bi njima i njihovim porodicama obezbeđivao pristojan život. Isto tako ste postupali i sa vojnicima, a svu blagonaklonost sačuvali ste za štićenike trenutnih moćnika. Verne prijatelje iz teških dana vaše vođe su, u znak zahvalnosti, ćušile nogom, a vi ste ih pustili da to urade. Tako je Srbija, vernih
prijatelja imala mnogo u toku velike oluje, danas ih više gotovo nema.
Bezmalo, reklo bi se da upravljačka klasa vaše zemlje mrzi one koji su učinili usluge vašoj otadžbini. U slučaju mnogih vaših sadašnjih moćnika to se može objasniti činjenicom da su ti dobročinitelji vaše nacije živ prekor onima koji ništa nisu dali svojoj zemlji, već su svoju pamet koristili samo da bi sebi pronašli lepo nameštenje i da bi se obogatili. No, zašto se drugi povode za njima ili im u najmanju ruku, dozvoljavaju da uvredljivom nezahvalnošću plaćaju učinjene usluge?
Pre svega, bio vam onaj koji vam je učinio dobro sunarodnik ili stranac, dugujete mu istu zahvalnost. Nije ni časno ni plemenito obasipati počastima stranca, a loše postulati sa sunarodnikom. Međutim, vaši zvaničnici, ili oni koji bi to hteli da budu, ne odaju počast ni
strancu. Oni se ili prave da ne znaju kakve im je on usluge nekad učinio ili ga vređaju ponižavajućim postupanjem.
Ali, ako vaši upravljači i njihova svita rado ćuše nogama one koji su se dokazali kao prijatelji ove nacije, i to bez vašeg protivljenja, sve svoje osmehe zadržavaju za vaše neprijatelje. Sam Bog zna koliko ste propatili u toku rata od Austro-Ugaro Švaba, koliko su vamjadnu zemlju oni opustošili, opljačkali i na muke udarili, koliko su vam najbolje braće i sestara,
7 izmrcvarili i pobili, zato što su bili rodoljubi. A danas vas te iste Švabe, isti oni nekadašnji Austro-Ugari, preplavljuju proizvodima i ljudima, a vi ih dočekujete raširenih ruku. Hiljade i hiljade Nemaca, Bečlija, čak i Budimpeštanaca mirno dolazi da kod vas stiče bogatstvo, a vi im to dopuštate. Predstavnike iste one Nemačke, koja vam je bila nemilosrdan neprijatelj i koja će to ponovo biti jednog dana, slavi „cvet” vaše prestonice koji se diči da je savremen. I dok vaši nekadašnji dželati nailaze kod vas na najlepši doček, pravite sve moguće teškoće pripadnicima
naroda koji su pokazali delotvorno prijateljstvo u vašoj nesreći. Moji sunarodnici, Švajcarci, koji su prema vama bili pravi samarićani za vreme velikog rata, tešku muku muče da bi kod vas dobili samo dozvolu za rad. A čitava švajcarska kolonija u Kraljevini SHS ima samo 160 članova, dok je broj vaših sunarodnika koji slobodno zarađuju hleb u Švajcarskoj 20 puta veći.
Potpuno razumem da najpre želite da obezbedite hleb sunarodnicima, ali pre nego što naterate vrlo malobrojne prijatelje da osete koliko je nužna i žestoka borba za život, počnite da to primenjujete na hiljadama bivših neprijatelja koje nikada nećete uspeti da preobratite u prijatelje.
Bije vas glas da ste ksenofobi. Pravi srpski narod to nije. Obazriv je prema strancu, a ta obazrivost ponekad ide do podozrivosti. Nije ni čudo kada su vas tokom dugih vekova iskorišćavali strani ugnjetači. Ta obazrivost, pa čak i podozrivost nisu mane, nije to ksenofobija.
Međutim ono među vama koji bi hteli da se smatraju vladajućom klasom jesu ksenofobi i, što je još gore, ksenofobija im nije posledica preteranog nacionalizma, već nakaradne zavisti.
Ljubomorni ste na od sebe obrazovanije, otmenije i naprednije strance. Nepodnošljivo im kad moraju priznati da su ti ljudi iznad njih. Onda ih mrze, preziru, pa ako im se ne isplati da ih oteraju, iznalaze sve moguće načine da ih progone. Ipak bi ima razum morao reći da nacije, na primer, francuske nacije švajcarskog naroda - odavno slobodnih naroda koji su slobodno mogli da se razvijaju - nužno morali da budu napredniji od naroda koji je imao nesreću da ga vekovima ugnjetava okrutni tiranin. Tek od pre nekoliko decenija Srbija se mogla razvijati relativno slobodno, a uistinu je slobodna tek od velikog rata.
Ono što zovemo kulturom nije sve što čini vrednost nekog naroda. Prirodna moralna svojstva imaju u procenjivanju te vrednosti u najmanju ruku podjednaku ulogu. Elem, srpski narod ima moralna svojstva koja nadmašuju moralna svojstva mnogih drugih naroda. Iako manje prosvećen, mogao je, dakle, da pretenduje na neko dostojanstveno mesto. Nažalost, rđavim
shvatanjem položaja svoje zemlje, a to pogrešno shvatanje izaziva njena ohola i nepoverljiva uobraženost, vladajuća klasa radi na obaranju tih moralnih vrlina srpskog naroda dajući mu loš primer.
Ta ljubomora kaste zvane „inteligencija” srpskog naroda ne iziskuje se prema strancima već i prema sunarodnicima. „Otmeno društvo” tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli i poželi da istupi iz njegovih redova. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju ljudi bez ikakve vrednosti, zato vam je i politički kadar kukavan.
8

„Zašto je Srbija podigla u Beogradu spomenik Gavrilu Principu?”

Stovani sogore, prije nego odgovorim ; A zašto ne bi?

Inače Srbija nikada nije pravila niti pak insistirala na razlike između
Srba - bez obzira gdje da žive. Da si pitao za Jozeka Broza od kojeg su
jedino Nesrbi profitirali, bilo bi sasvim na svojem mjestu - kužiš?

Ali samo lgano... kockice mozaika se lagano i neumitno slazu i vracaju
dgje pripadaju - kad tad. Koliko juče izvjestan broj Krajisnika je
umjesto slavske ikone imala Jozeka u boravisnoj prostoriji, pa šta?
Ja im to nikad nisam pomen`o a kamo li prigovorio, jer je svako cudo za
tri dana, pa o ono u koje se slijepo vjerovalo...

Toliko ovijem povodom