У земљи Србији?!
А у твојој вукојебини нема будала осим тебе.

U zdravom tijelu - zdrav duh - Stiven King...

„...у земљи Србији...”
Посерем ти се у уста шугава.

А шта је то тако страшно што је човек написао „у земљи Србији” ?
Не контам !?
Како си ти то сватио , баш ме интересује ?

И због чега тачно вређаш човека ?

Živimo od izvoza dece
14. децембра 2005.
FacebookTwitter

KAKVI SU FINANSIJSKI EFEKTI EMIGRACIJE

Živimo od izvoza dece

Novac koji emigracija šalje u Srbiju, paradoksalno, „pomaže” da se nacija ponaša neodgovorno prema sebi, svojoj deci i svojoj budućnosti

U Srbiji se često izražava nezadovoljstvo slabim učešćem emigracije u domaćim privatizacionim procesima. S druge strane, ni emigracija nije zadovoljna tretmanom koji u Srbiji ima. Nesporazum je logičan i nastaje uvek kada se u jedan surovo racionalan proces unose emocije i sentiment. Na finansijskom tržištu se promeće novac, a ne patriotizam i nostalgija.

Ako se privatizacija ostavi po strani i tajkunima, emigracija snažno učestvuje u ekonomskom životu Srbije. Kroz doznake ili u džepu, ovako ili onako, u Srbiju stiže izmeću 2 i 3 milijarde evra godišnje. Precizne statistike nema, postoje samo procene. Ovo je svakako više od onoga što Srbija dobija od investitora i donatora zajedno.

U ovom trenutku Srbija ima samo jedan „svetski” proizvod, a to su ljudi. Oni ulaze svuda i mnogo lakše od domaće robe. Kada pređu granicu, Srbi se „unormaljuju”, zaboravljaju pogubne fraze tipa „nisam ja učio školu da vama ovde…” ili još čuveniju „niko ne može da me tako malo plati koliko ja …..”. U emigraciji, Srbi se uglavnom ne žale – rade i štede.

Fenomen velike emigracije je u Srbiji odavno prisutan. U platnom bilansu „stare” Jugoslavije, doznake iz inostranstva bile su jedna od najvažnijih stavki i potpora. Kako je država bila ozbiljnija i dobro razumevala suštinu i sociologiju problema, za emigraciju se koristila kovanica „radnici na privremenom radu u inostranstvu”. Jugoslavija se i vrlo aktivno opirala svakom pokušaju asimilacije Jugoslovena u zemljama imigracije, verujući, ili praveći se da veruje u njihov povratak.

U međuvremenu, broj emigranata je porastao, promenila se i njihova struktura, pa je među njima ogroman broj najbolje školovanih. Niko više ni ne krije da emigracija nije privremena, a nikoga, čini se, nije ni previše briga. Srbija nema pouzdanu statistiku, možda i bolje, jer bi precizne cifre bile poražavajuće.

Iza svakog odlaska i života u emigraciji kriju se lične drame, kako onih koji su otišli, tako i onih koje su emigranti ostavili iza sebe. To je teška, mučna ponekad i ružna priča – od toga se pravi lepa literatura.

Tema ovog teksta su finansijski efekti emigracije. Oni su fantastični, ili tako na prvi pogled izgleda.

Kada izvezete robu iz Srbije, u njenoj vrednosti je i ono što se moralo uvesti za njenu proizvodnju – sirovina, amortizacija mašina nabavljenih u inostranstvu, itd. Neto efekat izvoza je uvek znatno manji od vrednosti izvezene robe. Kada stranci investiraju u Srbiju, profit i paraprofit (plaćanja po osnovu licenci, tehničke ekspertize, nadoknada za upravljanje itd.) opet se vraća u zemlje iz kojih je kapital došao. Kada se Srbija zadužuje, kredit se mora vratiti, mora se platiti kamata i moraju se trpeti sva uslovljavanja koja uz to idu. Svega toga u doznakama emigranata nema. Šalje se „čist” novac, neopterećen troškovima, neuslovljavan bilo čime.

Na prvi pogled, sve izgleda idilično – da čovek poželi da se ovaj „izvozni” trend nastavi, a nastavlja se bez obzira na želje. Prednosti su višestruke i nisu samo ekonomske.

Odlazak u emigraciju smanjuje broj nezaposlenih u Srbiji, pa je statistika manje strašna. Politički efekti su takođe sjajni. Efektivno glasačko telo je suženo, a njegova struktura manje komplikovana. Kako odlaze najobrazovaniji, dakle i najkomplikovaniji, sve je manje teških pitanja, zahteva i očekivanja. Medijska manipulacija je time mnogo lakša i uspešnija. Nostalgični emigranti lakše opraštaju politička nepočinstva u zemlji matici i ne zanovetaju, sretni što imaju sentimentalno utočište.

Na političkoj i privrednoj sceni je manja konkurencija i manja gužva. Mnogo se više može dobiti sa mnogo manje kvaliteta – zgodno za one koji ne vole konkurenciju, a ako ćemo pravo, ko je voli.

Nažalost, ništa nije idilično.

„Rashodna” strana emigracije je katastrofalna. Svaki emigrant je sa sobom odneo znanje koje su prethodne generacije finansirale. Deo ključnog kapitala male zemlje, a to je upravo znanje, tako odlazi zauvek. Otišao je kapital koji je najvažniji izvor stvaranja vrednosti. Kada bi valorizovali taj kapital, platnobilansne radosti doznaka bile bi manje. Srbija je na gubitku. Da je ta vrsta prihoda dobra, razvijeni bi već primenili isti metod, a Srbija bi bila puna Nemaca, Kanađana i drugih.

Odlazeći, emigratni nisu poveli i roditelje sa sobom. Sve i da jesu, nisu ih skinuli sa liste penzionog fonda, ili zdravstvenog osiguranja. Njihove troškove u zemlji neko mora pokrivati, a novac koji se rodbini šalje ne ide u kasu uzajamne pomoći, ni u budžet Srbije. Oni koji su ostali sada izdržavaju i svoje i tuđe roditelje, bar kada su penzije i zdravstvo u pitanju. Izdržavanih je tako sve više, a radno sposobnih sve manje.

S druge strane, tamo daleko, imigranti plaćaju porez i jačaju tuđe penzione sisteme, zdravstvo, školstvo itd., pomažući i sebi ali i onima kojima pomoć baš i nije preko potrebna. Lavovski deo onoga što imigracija stvara ostaje u zemlji imigracije i ugrađuje se u društveni proizvod tih zemalja. Samo mali deo stvorenog se vraća u Srbiju.

Otišao je i „fertilni kapital” da popravi natalitet onih čiji je natalitet ionako viši od našeg. Sve i da se natalitet ne popravlja, popravlja se odnos zaposlenih i penzionera u zemljama imigracije. Nije slučajno da mudri česi pozivaju mlade srpske stručnjake da se sa porodicama usele u češku. Neko mora nadomestiti nizak natalitet u razvijenim zemljama i uneti potrebni ljudski kapital. Ko će pomoći Srbiji?

Novac koji emigracija šalje u Srbiju, paradoksalno, „pomaže” da se nacija ponaša neodgovorno prema sebi, svojoj deci i svojoj budućnosti. Da ovog priliva nema, Srbija ne bi mogla imati tako ležeran odnos prema radu, platnom bilansu, zaduženosti i nezaposlenosti.

Taj novac ne ostaje u Srbiji, bar ne dok Srbija ima trgovinski deficit, a ima ga stalno. Srbija koristi taj novac da bi uvezla robu, platila kamate itd., pa se novac vraća odakle je i došao, pomažući proizvodnju zemalja izvoznika.

U ekonomskom smislu, gotovo je svejedno da li emigracija šalje Srbiji novac, ili pakete sa robom – efekat na domaću privredu je minimalan, izuzev što pokriva katastrofalne greške ekonomske politike.

Srbija tako nastavlja da živi preko svojih mogućnosti, finansirajući se izvozom dece – nekom vrstom konsenzualnog „danka u krvi” novog doba.

Nebojša Katić
Finansijski konsultant,
London

Nebojša Katić: A kada prođe pandemija

Koliko god paradoksalno zvučalo, kovid 19 je dar s neba za zapadne vladajuće političke i ekonomske strukture. Pandemija će imati razorne ekonomske posledice, ali velika ekonomska kriza je bila neminovna i bez nje. Početak krize se jasno video još u septembru 2019. Pandemija će sada poslužiti da se ta činjenica sakrije, a neugodna pitanja gurnu pod tepih.

Za novu krizu tako neće biti kriv ekonomski model zapadnih država, koji se ni za jotu nije promenio od Velike recesije 2008/2009. Za krizu neće biti kriva brutalna budžetska štednja, ni stagnacija primanja najvećeg dela zaposlenih, niti besramno ignorisanje strahovitog rasta nejednakosti. Ne, sa sistemom je sve u redu, ali je virus, eto, pokvario idilu.

Zapadne države, i sve druge koje se na njih ugledaju, imaće izgovor da bar još jednu deceniju nastave sprovođenje destruktivne ekonomske i socijalne politike. Do krajnjih granica će se testirati izdržljivost sluđenog javnog mnjenja koje će poverovati da je smisao egzistencije samo u tome da se ostane živ. Nije slučajno da se sistematski podstiče histerija koja je svet dovela u stanje kolektivne psihoze u kojoj svaki totalitarni eksperiment može biti prihvaćen bez pobune.

Sve velike ekonomske krize, od trijumfa neoliberalizma osamdesetih godina prošlog veka do danas, imale su isti uzrok – veliki, kombinovani rast zaduženosti građana, države i privrede. U drugoj polovini 2019. visina globalnih dugova je dostigla neverovatnih 350.000 milijardi dolara i prešla je 320 procenata globalnog bruto domaćeg proizvoda. Obe brojke su daleko iznad nivoa koji je viđen 2008. i koji je tada izazvao krizu strašnih razmera.

Sistem već deceniju funkcioniše od danas do sutra – novac se neprekidno štampa i kamate se održavaju na apsurdno niskom nivou kakav nije viđen u modernoj istoriji. Stari dugovi se vraćaju samo novim zaduživanjem, ali neodrživ rast kompanijskih dugova počinje da urušava finansijski sistem. U SAD je u septembru 2019. počela ozbiljna kriza likvidnosti i krenulo je dodatno, veliko štampanje para. Stručna javnost, međunarodne organizacije i globalni mediji su se pravili da ne vide šta se događa. A onda je došao virus. Za razliku od prethodnih kriza koje su bile krize tražnje, ova danas je istovremeno i kriza tražnje i kriza ponude jer je veliki deo privrede (pogotovo servisni sektor) stao. To je kombinacija kakva se sreće samo u sankcijama i ratovima.

U ovom trenutku zapadne zemlje planiraju da naštampaju nekoliko hiljada milijardi dolara – za početak. Ovu ogromnu dodatnu emisiju novca niko neće dovesti u pitanje. Niko neće zapaziti kako se u krizama novac volšebno pojavljuje i da ga uvek ima kada banke i velike korporacije dopadnu nevolja. Novca uvek ima dovoljno za naoružavanje, za vojne vežbe, za brutalne vojne intervencije. Nema ga dovoljno samo za socijalna davanja, za medicinsku opremu, za plate zdravstvenih radnika, za naučna istraživanja i obrazovanje. Zapadni sistemi su sjajni kada treba „proizvoditi” finansijske derivate, alate za gubljenje vremena na društvenim mrežama, za holivudske proizvode za ispiranje mozga. Posrću samo kada treba brinuti o ljudima – kada zatrebaju zaštitne maske, respiratori, bolnički kapaciteti, lekovi, ili kakva druga realna dobra.

Kada pandemija prođe i prebroje se mrtvi, tada će nove, ovoga puta ekonomske žrtve doći na red. Finansijskim intervencijama spasiće se velike banke i korporacije, ali će svi drugi doživeti veliki šok. Nezaposlenost će naglo skočiti i najteže će pogoditi najugroženije delove stanovništva – one milione koji nemaju ni zdravstvenu, ni socijalnu zaštitu, ni ušteđevinu, već imaju samo dugove. Žrtve siromaštava niko neće brojati, niti će objavljivati dnevne biltene bolesnih ili umrlih zbog siromaštva.

Kriza će ponovo unesrećiti male i slabe ekonomije. Kapital, koji se već povlači iz država u razvoju, povlačiće se još brže. Slabe ekonomije će biti na kolenima, jer je njihov kapacitet da pomognu svoju privredu nedovoljan. Niko neće ni primetiti da moćne zemlje koje hiljadama milijardi subvencionišu svoje kompanije, koristeći pandemiju kao pokriće, grubo narušavaju pravila globalne tržišne igre – pravila koja su upravo oni postavili.

Potom će bogate države i MMF ponuditi pomoć u vidu kredita, nabacujući već zaduženim zemljama novu dužničku omču. Za naštampanu dolarsku ili evro „hartiju” slabe države će još intenzivnije razmenjivati svoja realna dobra – robu, imovinu i resurse. Domaći eksperti, zaljubljenici u malu državu i slobodno tržište, objašnjavaće da tu nema govora o otimačini, već da to Zapad investira svoju mukom stečenu štednju. Nesretne i nesposobne vlade će nasedati na iste stare trikove i verovaće istim savetnicima. A građani, oni će biti sretni što su „pretekli” – samo neka je glava na ramenu, makar stomak bio i prazan. Varaju se one dobre duše koje veruju da će nas kriza nečemu naučiti i da će svet proći katarzu. Posle pandemije svet će biti još suroviji.

Љуту траву на љуту рану
----------------------------

Izgovorio Mile Budak prilikom kao pravilo za unistenje Srba...

'Izgovorio Mile Budak prilikom kao pravilo za unistenje Srba...'

Neosporno i dapace tako, docim onu;
'Trećinu pobit`,trećinu prevjerit` (pokatolicit`) i trećinu protjerat`?

To je ono najbitnije sogore, i sto je sprovedeno po sporazumu u sremsko-
mitrovackoj kaznioni 1935 uz blagoslov „U” & „K” pokreta koji su uzajamno
radili na rusenju 'tamnice naroda'. Bez obzira na ideo-razlike, a koji su
cijelo vreme rata u suradnji djelovali na prostorima NDH - kužiš?

I kao sto znamo (a dozivjeli smo); zapoceo Ante,nastavio Joze a potom
njegov generalismo Franjo priveo kraju.

P.s. ništa osobno - samo zamjecujem...

„ Pa ako je netko koristi, vjerojatno je i clan nekog ustaškog foruma.”

Да се усудим да приметим, веома проницљиво.

Ја и без тога имам осећај, готово тренутно.

„Ovu moju opsku napisao sam iz razloga sto je malo poznata. Jedino kao postapalica sluzi ustašoidnim Hrvatima. I najveci dio hrvatskog naroda nikada to nije čuo.”

Utoliko sto veci dio ovovremenih nije imao prilike cuti, jer nije bilo
poželjno. Ali i međutim sve se to polako vraca po put bumeranga - kužiš?

P.s. u mnogim mjestima nakon bjeska & oluje, nekadasnji celnici u borbi protu 'tamnice naroda', dobijaju nazive česta - ako nisi znao.

Gorka istina.

Gorka istina.
--------------------

Mislis li da bi bilo bolje da je u Srbiji narod nepismen?

„Naš je motor, a njihova šasija”

https://www.youtube.com/watch?v=CoXICjM85j4&ab_channel=BahatiBeogra%C4%91ani

-

Samo za sogora Seeb-VN 1700:

Treue Liebe bis zum Grabe
Schwör ich dir mit Herz und Hand;
Was ich bin und was ich habe,
Dank ich Dir mein Vaterland!
Nicht in Worten nur und Liedern
Ist mein Herz zum Dank bereit,
Mit der Tat will ich's erwidern
Dir in Not, in Kampf und Streit.

In der Freude wie im Leide
Ruf ich's Freund und Feinden zu:
Ewig sind vereint wir beide,
Und mein Trost, mein Glück bist Du.
Treue Liebe bis zum Grabe
Schwör ich dir mit Herz und Hand;
Was ich bin und was ich habe,
Dank ich dir, mein Vaterland!

P.s. ova pjesma bila u skol. programu (50-ih) na casu njemackog - kužiš?

Mile

А кажеш да ниси био комуњара !

Кога бре ти овде зајебаваш ? :)
----------------------------------
,
Cuda se dogadjaju prijatelju Mile.
Nisam bio clan saveza komunista i još uz to Srbin u Hrvatskoj.
Bio sam predavac na jednoj visoj skoli i dobio ponudu za docenta na jednom zagrebackom fakultetu.
Dovoljno?
Odlucio sam se za privredu.
Stanovao sam sa Slobom Komazecom jednu godinu u Studentskom gradu.

Ipak sam po uvjerenju lijedvih ideologija...

Prijatelju Mile

Postujem tvog izabranika bez ikakve zadrske. Prosao sam sličan, ili još gori i tezi zivotni put, pa me posebno veseli uspjeh ljudi koji su u sebe ulozili maksimum.
No uz to treba još i sreća i još ako te netko „pogura” uspjeh je zagarantiran.
Nisam se bas puno udubio u sitanje i razmišljanje o njegovoj biografiji, ali cinjenica da je bio neposredno u vezi s privatizacijom i još ljepse receno tranzicijom, opovrgava sve ono pozitivno. Oprosti prijatelju, ja to tako gledam. Sve osobe, ili organizacije, pa i zakonodavci i vlada, za sve sto su izlozili privatizaciji trebaju odgovarati narodu, a ne još da ih se hvali.
Pitanje drustvene svojine je endem, koji se nije do sada pojavljivao u historiji. Laici i pokvarenjaci su tu svojinu strpali u državnu i krcme li ga krcme. Privatizacija, kako je kod nas obavljena, bez ikakve sumnje može se nazvati pljackom narodnog bogatstva.
Zao mi je prijatelju Mile da takve podržavas i još gore da im se divis. Vjeruj mi nisu to zasluzili. Znam trebao bih to i obrazloziti, a to iziskuje jako puno vremena, a ja sam, vjerovao ili ne, jednoprstas
Ipak za sire razumijevanje moram istaci da drustvena svojina nije isto sto i državna i da ta svojina u poslovnim odnosima i praVU raspolaganja TREBA IMATI RAZLICIT STATUS...