Zamene za CFC: dobre za ozonski omotač, loše za klimu!
Dibendorf, St. Gallen i Thun, 24. februar 2012. – Montrealski protokol je doveo do toga da je već́ina supstanci koje oštećuju ozonski omotač, kao što su hlorofluorougljenici (CFC), zabranjena. Lep sporedni efekat: Pošto su CFC moćni gasovi staklene bašte, postepena zabrana CFC-a je takođe pogodovala klimi. Ali sada postoji rizik od „povratnog efekta” koji će dodatno ubrzati globalno zagrevanje: fluorovani gasovi staklene bašte, koji se poslednjih godina ispuštaju u atmosferu u sve već́im količinama kao zamena za CFC, takođe su veoma klimatski aktivni, a mnogi od oni su izuzetno dugovečni. U naučnom časopisu „Science”, međunarodni tim istraživača preporučuje i regulisanje najefikasnijeg od ovih gasova staklene bašte. Tako bi se mogao zadržati pozitivan „nuspojava” Montrealskog protokola za klimu.
Smatra se najuspešnijim međunarodnim ugovorom o zaštiti životne sredine – Montrealskim protokolom za zaštitu ozonskog omotača, koji je do sada ratifikovalo 196 zemalja. Kao rezultat toga, CFC i drugi ubice ozona postepeno će nestati iz atmosfere tokom narednih decenija. Klima takođe ima koristi od pada koncentracija, jer su mnogi CFC izuzetno aktivni u staklenicima.
Zasada je dobro. Međutim, u mnogim procesima u kojima su ranije korišćeni CFC, fluorovane zamene kao što su fluorougljenici (grubo rečeno: slične supstance kao CFC, ali bez hlora), koje više ne razlažu stratosferski ozon, od tada se koriste u sve već́oj meri. HFC se koriste kao rashladne tečnosti u sistemima za klimatizaciju i frižidere, kao pogonska sredstva za sprejeve, kao rastvarači ili kao sredstva za penjenje u proizvodnji pene. Suština stvari: HFC-i su takođe izuzetno klimatski aktivni.HFC-134a koji se koristi u sistemima za klimatizaciju automobila, na primer, je 1.430 puta snažniji od „klasičnog” ugljen-dioksida staklene bašte (CO2).
Međunarodni sporazumi o zaštiti životne sredine takođe mogu imati neželjene nuspojave
Smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte je predmet Kjoto protokola, koji nije obavezujući za najvećeg svetskog emitera gasova staklene bašte, SAD (koje ga nikada nisu ratifikovale), niti za zemlje u usponu i zemlje u razvoju. Osim toga, protokol je (barem do sada) ograničen na period od 2008. do 2012. godine; Još uvek nije postignut dogovor o daljem „periodu obaveza”. Drugim rečima, značajno povećanje globalnih emisija CFC-a poslednjih godina trebalo je uskoro da nadoknadi „klimatsku korist” Montrealskog protokola kroz zabranu CFC-a.
Analiza u najnovijem broju naučnog časopisa „Science” potvrđuje ovu vezu. U njemu je međunarodni istraživački tim na čelu sa Holanđaninom Gusom Veldersom, koji uključuje dobitnika Nobelove nagrade za hemiju Maria Molina i istraživača Empe Stefana Reimana, prvobitno utvrdio „nenamerne” klimatske prednosti Montrealskog protokola. Od 2000. godine, uticaj zračenja – mera klimatske aktivnosti hemijskih supstanci – svih supstanci koje oštećuju ozon, uključujući CFC, bio je manje-više konstantan na 0,32 V/m2 (za poređenje: vrednost od 1,5 V/m2 je bila dobijeno za CO2); bez Montrealskog protokola, vrednost bi trebalo da bude oko dva puta već́a od današnje, odnosno 0,65 V/m2. Drugim rečima, zabrana CFC-a uštedela je ekvivalent od 10 milijardi tona CO2 u 2010. godini – pet puta više od godišnjeg cilja smanjenja prema Protokolu iz Kjota.
Velders, Reimann i njihovi koautori strahuju da će ova korist uskoro biti „izgubljena” zbog godišnjeg povećanja emisije HFC-a od oko 10 do 15 procenata: „Doprinos HFC-a klimatskim promenama može se posmatrati kao neželjeni sporedni efekat [ Montrealskog protokola]”, pišu oni. Ovo je trenutno još uvek nisko, za sve zamene CFC zajedno samo 0,012 V/m2. Ali nema sumnje da će se zračenje HFC-a značajno povećati u budućnosti zbog sve već́e potražnje i proizvodnje, posebno u zemljama u razvoju i zemljama u razvoju. Atmosferski naučnici procenjuju da će vrednost 2050. godine biti između 0,25 i 0,4 V/m2. Zasićeni HFC-i su posebno problematični jer su izuzetno stabilni i mogu da prežive u atmosferi do 50 godina. Stoga imaju dugoročni potencijal staklene bašte koji je i do 4000 puta već́i od CO2. Za istraživača Empe Rajmana, jedna stvar je jasna: „HFC-ovi dugog veka trajanja ne bi trebalo više da se koriste u tolikoj meri”.
„Jednostavno” rešenje: proširenje Montrealskog protokola
Istraživači predlažu, između ostalog, prilagođavanje Montrealskog protokola kako bi dugovečni HFC takođe bili obuhvaćeni. Odgovarajuće predloge su već́ iznele razne zemlje, uključujući i SAD, poslednjih godina. „Zato što je Montrealski protokol doveo do toga da se ove supstance uopšte proizvode u velikom broju.
https://tinyurl.com/2hmxt7ep
”
